PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Bojao se samo prazne sale

Svi znamo kakva je situacija u našem nacionalnom teatru koji na stupce štampe dospeva zbog nesloge i štrajkova zaposlenih pa i ne čudi što je 135-togodišnjica, bilo je to tačno 30. oktobra 1869, od izvođenja prve predstave u novoj zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu, "Posmrtna slava kneza Mihaila" Đorđa Maletića, prošla gotovo nezapaženo.

Srećom, grupa entuzijasta, Darko Garić, Darko Novaković i Darko Torgašev, na vreme su se setili tog datuma i uz pomoć Karić Fondacije objavili članke i beleške Milana Predića, drugog Srbina koji je diplomirao na Sorboni (prvi je bio Bogdan Popović), čoveka koji je u Narodno pozorište na poziv Milana Grola došao 1909. godine i u njemu se penzionisao 1947. kao prvi njegov upravnik u socijalističkoj Jugoslaviji.

Do ove knjige, koja je u stvari priređen materijal iz privatnog arhiva Bogdana Lj. Popovića, sestrića Milana Predića, došla sam na Sajmu knjiga i čitajući je zaključila da su reči Milanove izdržale probu vremena. Mislim da je za čitaoce "Ilustrovane" zanimljivo kako, na primer, Predić opisuje Rašu Plaovića koji je za njega glumac-intelektualac: "Struka Plaovića kao glumca je bila predstavljanje ličnosti koje su razuđene, poremećene u svom saosećanju, nesrećne u svojoj labilnosti pred životom." U članku o Nušiću, koga je smatrao našim najznačajnijim dramskim piscem, piše da Nušićevi likovi govore: "Da, mi smo takvi. Smešni smo u pokušaju da se prilagodimo novom, složenijem društvu, po evropskim merilima, da budemo građani. To ne uspevamo uvek, ali šta nas se tiče. I pored grotesknih situacija u koje zapadamo, ostaje naša, prirodna, urođena samouverenost." O Nušićevoj publici Milan ispisuje sledeće: "Iako niste znali da je to veče bilo njegovo, pogodićete po ponašanju te mase što se izliva na trotoar ulice. Na kraju krajeva, ona je gledala komad u kome je, ipak, za smeh poslužio njen svet."

Predić je smatrao da čovek ne može bez pozorišta i da u pozorište ide da bi se promenio. On, učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, nosilac visokih vojnih i mirnodopskih odlikovanja, pored ostalih i francuske Legije časti, bojao se samo - prazne sale. Čega se boje današnji upravnici pozorišta?!

Srdačan pozdrav,
Ema Lučić, Beograd

Kupujmo naše

Povodom teksta "Kupujmo naše", koji je "Ilustrovana Politika" objavila u pretprošlom broju, želim da kažem da je dotična gospođica ili gospođa iz Švajcarske apsolutno u pravu. Ja živim na Zapadu već dvanaest godina, i Island mi je treća zemlja u kojoj boravim. Verovali ili ne, jugoslovenskim prehrambenim proizvodima nema ravnih nigde u svetu!

Na Zapadu se jede meso koje je dugo bilo zamrznuto, gnjilo voće iz Tajlanda, a povrće je bez ikakvog ukusa. Jagnjetina ovde ima uks svinjetine, a o dimljenom mesu da i ne govorim. Hleb je upakovan u kese, klasičan tost, svežeg nema ni za lek. Sve je po principu kvantiteta, a kvalitet nije bitan, važno je samo reklamirati robu, i ubediti stanovništvo da bolje jednostavno ne postoji.

Na primer, "big mek" u "Mekdonaldsu" je užasan. A šta je sa srpskom pljeskavicom u lepinji i još sa kajmakom. A o kajmaku se na Zapadu ništa i ne zna. Imaju nekoliko surogata koji su smešni.

Apel Srbima: na Zapadu nije sve kako izgleda. Lepo upakovan bofl.
Borislav Bukarica, Island

Primer za ugled

Zdravko Čolić je zaista jedinstven i neponovljiv. O takvim ljudima treba pisati, što je uostalom "Ilustrovana" i uradila. Za svako divljenje je što je on i dalje ostao raja, jednostavan čovek, čovek kome slava nije udarila u glavu. Ostao je običan čovek koji se druži sa svim ljudima dobre volje. On je zaista primer za ugled mnogim našim estradnim zvezdama koje čine svakakve gluposti ne bi li privukle na sebe pažnju.

Zdravku ne treba dodatna reklama. On je ostavio iza sebe sijaset lepih pesama koje sada više nemaju generacijsku granicu jer ih sluša i staro i mlado. Njegove melodije su uglavnom ljubavnog sadržaja, iskrene i tople.

Na kraju želim reći da je Zdravko Čolić i humana i moralna ličnost, čime je takođe pobrao simpatije svojih obožavalaca. Ne otima se za novac po svaku cenu. Štaviše, tu je možda predobar i svakako treba da uzme ono što pošteno zaradi, a ne da to razgrabe kojekakve prišipetlje i drugi organizatori koncerata.

Zdravkova veličina je i u tome što je veran svojoj supruzi. Kod njega ne postoji nikakva mržnja prema ljudima drugih nacija. Držeći koncerte po bivšim republikama stare Jugoslavije, ponovo pobuđuje veru u ljude, ponovo nas zbližava. Pa da su svi kao Zdravko Čolić, ne bismo se ni zavadili već bismo živeli u slozi i ljubavi, u mešovitim brakovima i bez čvrstih granica. Želim mu svako dobro i još mnogo velikih koncerata i turneja.
Nataša Melnikov-Đurić, Beograd