PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
 |
PISMA UREDNIŠTVU
E-mail: ilustrovana@politika.co.yu
Ministar po meri?
 |
Ali, to je bio pucanj u prazno. Deklarativno, svi su se složili da školu treba reformisati, ali bivši ministri ili nisu znali ili nisu hteli da se ovim ozbiljnim poslom pozabave. Nije ni čudo. Naši ministri su bili ekonomisti, pravnici, inženjeri, političari, ali ne i poznati pedagozi.
A učitelji su na svojim skupovima prozivali nadležne i tražili da se školstvo konačno reformiše. Njihova pitanja su bila životna, od onih sa koliko godina dete treba da pođe u školu, koliko će trajati osnovno obrazovanje, do zahteva za ozbiljnom revizijom nastavnog programa, broja časova, tvrdeći da za prvaka i osmaka čas ne može da traje isto, da klupa za malog đaka kome noge vise i onog u osmom koji ne zna šta će sa njima ne mogu biti iste. A o broju knjiga u torbi, o nametnutoj lektiri, apstraktnim sadržajima i dugim problemima da i ne govorimo.
Učitelji su na seminarima tražili da se na njima više govori o savremenim oblicima rada, novim nastavnim metodima, individualnom napredovanju učenika, njihovim sklonostima i talentima, a zalagali su se i za otvaranje učiteljskih fakulteta. Ovu poslednju bitku su dobili. Fakulteti danas obrazuju učitelje za savremenu školu, ali ih Ministarstvo zaobilazi kada treba ući u reformu.
A onda je naišao period demokratizacije društva, pa ,sledstveno tome, i promene u obrazovanju. Međutim, odmah su se pojavile manjkavosti u viziji reformisane škole jer tome nije prethodila ozbiljna priprema. Menjali su se zakoni, programi, ministri, a reforma nije zaživela.
A kako i može kad se promenom vlasti sve ranije briše, što izaziva zabunu praktičara koji treba reformu da sprovedu u delo.
No nadajmo se da će prosveti svanuti bolji dani, jer je na čelo obrazovanja došao čovek koji zna da uvažava mišljenje praktičara. Novi ministar g. Vuksanović, kao obrazovan čovek i roditelj, pre svih je shvatio da bez školskih ljudi nema reforme. Tako se odmah našao na tri sastanka sa učiteljima Srbije u njihovom Savezu i izjavio: ''Nijednu odluku u toku reforme školstva neću doneti bez prethodnog dogovora sa Savezom učitelja, jer su oni moj glavni oslonac u sprovođenju važnih promena u sistemu obrazovanja.'' Time dr Vuksanović spada u retke ministre kome je poznato da će školski ljudi najbolje znati šta traži nova škola.
On spada u retke ministre koji je još rekao: ''Ministarstvo prosvete treba da bude servis koji će koristiti učitelji i svi drugi u obrazovanju, do univerzitetskog. Do sada su reformu, nažalost, osmišljavali ljudi iz Ministarstva, davno odvojeni od prakse.''
Novi ministar hoće ''evropsku školu u Srbiji, ali reforma mora biti bez potresa i naglih obrta jer to bi imalo negativan uticaj na đake i roditelje''. I već je na delu pokazao da će istrajati u saradnji sa školskim ljudima pa je odmah na drugom sastanku sa učiteljima raspravljao o standardizaciji ortografije pisanih slova naše ćirilice. A 1. decembra ove godine stajao je novi ministar iza seminara na kojima je bilo pet hiljada učitelja, a njihov savez će sve sledeće seminare za unapređenje nastave održavati uz punu saradnju sa Ministarstvom prosvete.
Nadajmo se da će g. Vuksanović isto tako biti saradnik učiteljskim fakultetima, srednjoj školi i univerzitetu. Reforma je ozbiljan i dugotrajan posao pa mislimo daće on kao mlad i obrazovan čovek sve to izdržati i biti dosledan u obećanjima, jer je veliki Sokrat rekao: ''Govori da te vidim.''
Obrazovanju treba čovek koji će najpre proceniti naše mogoćnosti, pa tek onda polako rešavati bitne probleme u reformisanom obrazovanju. Ako sa novim ministrom ne budemo imali jasnu viziju škole, od bazične do univerziteta, ni reforma ''na parče'' neće nam pomoći. Stoga sve školske strukovne organizacije treba da budu neposredni učesnici u reformi obrazovanja, a novi ministar će koordinirati sve radnje od Zakona do školskih programa. Poželimo gospodinu Vuksanoviću da u svom mandatu bude uspešan ma zadovoljstvo đaka, roditelja i celog društva.
Moramo mu u tome pomoći, a on u svemu istrajati.
Cveta Đurašković, učiteljica, Beograd
Pišite još o Oplencu i Zadužbini
Ilustrovana Politika'' je jedan od retkih nedeljnika koji prati zbivanja i život Zadužbine kralja Petra Prvog Karađorđevića na Oplencu. U broju od 6. novembra dat je lep prikaz neverovatno značajne i lepe postavke kraljevskih insignija, sačuvanih ličnih predmeta kralja Aleksandra, do tragične uniforme koju je nosio za vreme atentata i panagije srpskih patrijarha.
U tekstu se, međutim, potkrala omaška reporteru i da naši ljudi bolje poznaju značenje insignija, ne bih ni reagovao, ovako biće korisno da razlikuju skiptar (koji se vidi na slici ispod krune i plašta) od maršalske palice koju je kralj Aleksandar dobio na dar od tasta rumunskog kralja. A ispod fotografije maršalske palice, na 32. strani, stoji potpis da je to skiptar.
Želim da iskoristim priliku da ukažem da bi bilo vrlo korisno ukoliko bi se napravila reportaža o malobrojnom osoblju Zadužbine, njihovom napornom radu, problemima koje imaju ne samo u organizovanju jedinstvene prezentacije naše "zabranjene'' prošlosti već i u naporima da se sačuva biće Zadužbine.
Godinama pratim probleme i napore upravnika Zadužbine g. Gavrilovića i da je sreće, srpska Crkva i Vlada su posle oktobra 2000. godine mogle da odaju priznanje tom pregaocu na svemu što je učinio i što sada čini da zaštiti celovitost Zadužbine. Znate li da ni posle četiri godine mučno izvojevane presude za vreme komunističke i socijalističke vlasti naše sudstvo još nije privelo stvar izvršenju?
Možda biste objavljivanjem ovog pisma mogli da pomognete da stvari krenu unapred i ukoliko nađete hrabrog saradnika da jednom reportažom prikažete pravo stanje na Oplencu, kojem se novinarski stupci poklone pri parastosima, stoletnim proslavama i posetama ličnosti koje su tog trenutka važne.
Danilo Jovanović,
Beograd
