U njenom životu se, tvrdi, ništa posebno nije promenilo. Osim konfekcijskog broja. Već ne može da uđe u neke pantalone. I, kako raste, stomak je sve više usporava.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

- Počela sam ujutru da jedem burek ili pljeskavicu što nikad nisam volela da jedem -otkriva.- I slatkiše. Jednog dana sam pojela toliko čokolade da mi je pozlilo. Ali, sad se polako vraćam starom načinu ishrane. Uglavnom pravim salate od raznovrsnog povrća i voća. Uzimam i neke vitaminčiće neophodne za bebu.

Pevačica i poslednja mis bivše Jugoslavije, Slavica Tripunović, u estradnim krugovima poznatija kao Dajana, prosto zrači srećom i zadovoljstvom. U junu sledeće godine će postati mama! Iako je u četvrtom mesecu trudnoće, nije se odrekla putovanja, druženja s prijateljima, niti smanjila poslovne obaveze. Tek što je završila snimanje novog, osmog po redu kompakt-diska, već je u pripremama sledećeg. Ovih dana je čak sa sto pedeset odabranih prijatelja u karting klubu "Flojd" glamurozno proslavila 33. rođendan. Svi su se divno proveli, a naročito slavljenica koja je igrala do zore.

Slavica ili Dajana? Dugo sam se dvoumila kako da je oslovim. Odlučila sam se, ipak, za ime pod kojim je trenutno poznatija široj javnosti.

- Dok je mama sa mnom bila trudna, čitala je neki roman u kojem se glavna junakinja zvala Dajana - priča. - Htela je mene tako da nazove kad sam se rodila, ali tata nije hteo ni da čuje. Dobila sam ime Slavica po njegovoj sestri koju je obožavao. Dajana je kasnije postalo moje umetničko ime. Na kraju je sve dobro ispalo. Zovem se i Slavica i Dajana.

A kako je zove Vlada, čovek njenog života?

- On? - kao da je iznenađena pitanjem. - Nikad po imenu. Uglavnom mi tepa Kizo ili Fanđo, zato što sam stalno u kolima i što veoma žustro vozim. Da sam pisala sve nadimke koje mi je do sada davao, bar jednu svesku bih potrošila. Inspirišem ga svojim ponašanjem.

Ni nežna, ni krhka

U štampi je najčešće predstavljaju kao mis SFRJ, a onda i kao pevačicu, manekenku, foto-model. Nikad kao poslovnu ženu. Ovde kao da je krhkim i nežnim damama, poput Dajane, zabranjeno da se bave biznisom.

- A ja uopšte nisam ni toliko nežna, ni krhka - smeje se ona. - Moja energija i narav su sušta suprotnost mom vizuelnom izgledu. Energičnost sam nasledila od oca. On sve što naumi - ostvari. Ponekad mi kaže: "Eto, trebalo je ti da budeš sin." Uvek sam puna planova. Nažalost, ovo je ipak Balkan. Još se smatra da je ženama mesto samo pored šporeta, da rađaju decu.

Dajana je već šest godina vlasnica kafića "Prima" u Njegoševoj ulici. Važi za strogu gazdaricu. Priča se da zaposlenima ne oprašta loš rad, kašnjenje na posao, kao i neadekvatan odnos prema gostima.

- Veoma sam odgovorna u poslu, pa to očekujem i od drugih. O ugostiteljstvu sam sve naučila onog trenutka kad sam rešila da se time bavim. I da poslužim gosta, i da kucam na kasi, da vodim knjigovodstvo...

Pre kafića je imala dve cvećare. Na Banovom brdu, a onda i u Zemunu. Malo je poznato da su raskošni cvetni aranžmani koji su neko vreme ulepšavali binu na svim koncertima u Centru "Sava" poticali iz njene cvećare. Sa ekipom saradnika ukrašavala je i sajmove. Bar polovinu štandova na sajmu automobila bi ona osmislila. Danas se još samo u salonu "Škode" može videti njenih ruku delo. Onda joj je jednog dana palo na pamet da cveće koje prodaje može i sama da proizvodi. U toj ideji ju je zdušno podržao i čika Aca, nekadašnji baštovan Josipa Broza Tita.

- Moj tri godine mlađi brat Slobodan živi u Surčinu i čika Aca mu je komšija. Bio mu je u poseti kad sam ja došla i počela da radim nešto oko cveća.Dugo me je posmatrao i onda rekao: "Bože, Dajana, kako s tim dugačkim noktima vešto radiš! Mislio sam da si ti Barbika koja se samo slika." Od tada smo prijatelji. Čika Aca je sve svoje znanje preneo na mog brata. Slobodan sad proizvodi cveće kojim snabdeva beogradske cvećare. Odnedavno se specijalizovao samo za ruže. Počeo je i sam da eksperimentiše i da proizvodi sopstvene boje. Prošle godine je odgajio jednu vrstu između žute i bele boje. Ja sam polako izašla iz tog posla, kad je tokom bombardovanja oštećena moja cvećara blizu zemunske opštine.

Tada je Dajana preko jedne agencije pozvana u Pariz na snimanje modnog kataloga za predstojeću sezonu. Seća se kako je usred bombardovanja mini autobusom išla do aerodroma u Budimpešti odakle je letela u Grad svetlosti. Dobro joj je krenulo. Poslovi su se nizali jedan za drugim. Pored konfekcije, angažovali su je i u reklamnim kampanjama za kozmetiku. Nije joj bilo druge nego da se privremeno preseli u Pariz. U Beograd se vratila posle dve godine.

Vlada je njena prva ljubav

Kad bi novinari ranije upitali lepu Dajanu ko zauzima počasno mesto u njenom srcu, ona bi se samo zagonetno smeškala. Više puta je ponavljala da ima pažljivog dečka koga je u raznim prilikama i društvima upoznavala čak osam puta! Sad, međutim, više ne krije svoju ljubav. I dalje je to Vlada Urošević, bivši direktor NIS "Jugopetrol", a danas vlasnik firme koja se bavi uvozom i izvozom. Tvrdi da ju je osvojio svojom nežnošću, dobrotom, inteligencijom i obrazovanjem. Uskoro bi trebalo da postane doktor ekonomskih nauka.

- Vladan je devet godina stariji od mene - kaže Dajana. - On je moja prva velika ljubav. Čini mi se da smo prosto suđeni jedno drugom. Tokom svih ovih godina mi smo našu vezu stalno nadograđivali. Nije baš sve bilo bajkovito. Prilagođavali smo se jedno drugom, pravili ustupke, prolazili kroz razne faze. Shvatila sam da ukoliko se ljudi vole, među njima ne može da bude ozbiljnijih prepreka.

Priča i kako ga njeni roditelji prosto obožavaju. Dok je mama Đurđija bila živa, uvek je za Vladana pravila omiljeno jelo, omiljenu tortu, palačinke...

A svadba? Hoće li Dajana odnosno Slavica promeniti prezime?

- Biće i to - veli. - U ljubavi ne može ništa da se planira. Ni Vlada, ni ja, ne volimo da nas neko na nešto prisiljava. Mi već živimo kao da smo u braku i taj papir nam ništa ne znači. Što se tiče prezimena, mogu samo da svom dodam Urošević.

Oduvek je maštala o romantičnom venčanju na obali mora, gde je sve okićeno orhidejama, a ona - u belom. Jedno su snovi, a drugo stvarnost. Da li će svadba biti u nekom egzotičnom okruženju ili će biti napravljena po srpskim običajima, još ne zna.

Dajana i Vladan žive u zajedničkom stanu u Bloku 45 u Novom Beogradu. A što se biznisa tiče, e, tu je svako svoj gazda. Naravno da joj Vladan priskoči u pomoć kad zaškripi. Da li to znači da su im računi zajednički?

- Moj račun je odvojen, a njegov zajednički - kikoće se. - Ja ne mogu nikad da zaradim onoliko koliko mogu da potrošim. Volim da usrećujem rodbinu i prijatelje, da Vladana i sebe častim nekim lepim putovanjem. Putovanja su moja velika strast.

Bliska prijateljica joj je jednom rekla: "Zašto ne bi bila slatka i umiljata devojka kao što izgledaš, i pustila da neko brine o tebi?" A ona joj je odgovorila: "To jeste san mnogih žena, ali ja ipak pripadam onima koje vole da se dokažu i ostvare."

Već sad zna da ako rodi ćerku, zvaće se Selena, što je Vladanova želja, a ako bude dečak, nadenuće mu ime Aleksa, po dedi koga je mnogo volela. Uopšte, trudnoća je Dajanu potpuno promenila. Nekoliko bliskih osoba joj je zato savetovalo: "Ti treba stalno da budeš trudna. Toliko si sad fina i raspoložena."

- Ja imam tu dozu prgavosti, nervoze i ponosa - samokritična je Dajana. - Tu manu sam nasledila od tate. On je zaista bio glava porodice, dominantna ličnost. Bili smo vrlo imućna porodica, ali ne zato što smo to nasledili, već što smo to zaradili. Zahvalna sam mom ocu što nas je naučio da radimo. Zato smo uspeli da se snađemo posle svih onih nevolja koje smo doživeli u ratu i izbeglištvu. Iz one blagodeti, preko noći smo ostali bez igde ičega. Kao da nas je ceo život za to pripremao.

Voli oružje, ali ne pravo. Samo vazdušne puške i pištolje iz kojih puca u streljani. Kao učenica osnovne škole počela je da trenira streljaštvo u klubu "Osijek". Taman je počela da ide na takmičenja i da postiže izvanredne rezultate, kad je buknuo rat u Hrvatskoj i kad je morala da pobegne iz rodnog Borova Sela. Po dolasku u Beograd njen život je krenuo drugim tokom i streljaštvo je ostalo po strani. Ali, još ima mirnu ruku.

Terapija u streljani

- Umesto na aerobik ili u šoping, kad god sam napeta, ja odem u streljanu - veli. - To je odlična terapija posle koje se osećam sjajno. Ne znam da li bih sad mogla da izađem na crtu s nekim ko je u treningu, ali bih sigurno ostvarila dobar rezultat. Svi moji pogoci bi završavali u crno.

Vlada je samo jednom s njom bio u streljani. Ona je tada za metu izabrala siluetu čoveka i kazala: "Hajde da se kladimo da ću grupisati metke u čelo." I bilo je baš tako. On joj je posle rekao: "Vidi, od sada ti se ne zameram. Sve će biti kako ti želiš."

Lente lepotice Hrvatske i lepotice SFRJ za 1991. godinu, kao i krunu, čuva u roditeljskom domu u Borovu. Smatra da to tamo pripada. Seća se kako joj, kad je počeo rat, izbor za mis Jugoslavije uopšte nije padao na pamet. Među poslednjima je napustila Borovo i otišla kod tetke u Sarajevo. Izgubljenu lepoticu Hrvatske tamo je, ni sama ne zna kako, našao urednik "Asa", lista koji je bio jedan od organizatora izbora za mis. "Slušajte, gospodine", rekla mu je. "Ne mogu da idem na izbor za mis, jer ja nemam šta da obučem. Čak ni dokumenta. Neću da se sramotim. Izašla sam iz Borova da bih spasla glavu. Ne znam gde su mi ni mama, ni tata, ni brat..." Ubedio ju je da ni o čemu ne treba da brine, već samo da dođe u "Holidej in" na pripreme. Usledio je finalni izbor za mis Jugoslavije u beogradskom Centru "Sava", a onda je, preko Londona i Johanesburga, stigla u Atlantu. Među 87 najlepših žena sveta, osvojila je jedanaesto mesto!

- Učešće na izboru za mis Jugoslavije mi je svakako promenilo život - priznaje. - Zahvaljujući tome, preskočila sam sve stepenice i u PGP RTB ušla na velika vrata. Za njih sam snimila šest ploča. Moja estradna karijera je tako sasvim lagodno tekla. Možda ću jednog dana napisati knjigu o svom životu.

Prošlog leta je jedna nemačka televizijska kuća napravila dokumentarni film o Slavici Tripunović. Snimali su u Borovu, Vukovaru i Beogradu. Razgovarali su s njenim učiteljima, nastavnicima, drugaricama i drugovima. Trebalo je da odu i u Pariz i Minhen gde je takođe živela kako bi upotpunili priču, ali su od toga odustali.

Imala je, kaže, ponuda i za igrane filmove. U filmu "Lepa sela, lepo gore" trebalo je da igra bolničarku, ali nije jer se u vreme snimanja nalazila na ranije ugovorenoj turneji. I Ljubiša Samardžić je zvao na razgovor pred snimanje "Jesen stiže, dunjo moja", ali joj se posle više nije javio.

Opet se vraćamo na nedavnu proslavu njenog rođendana. Pitam šta joj je tom zgodom Vlada poklonio?

- Lep dijamantski prsten - veli.

- Da nije verenički?

- Ne znam - kaže raspoloženo. - Ja ništa ne pitam. Svojevrstan poklon je i ta moja najlepša rođendanska žurka. Sve je on organizovao. Moje je bilo samo da se pojavim, da budem lepa i raspoložena.