Ukrajinski opozicionar sa suprugom Katarinom ispred ulaza u bečku bolnicu gde je konstatovano da je “otrovan”

Pokojni rumunski predsednik Nikolae Čaušesku upravo se toga plašio, a Fidel Kastro se verovatno i dalje boji. Naime, Fidel je godinama upozoravao Čaušeskua da će ga CIA otrovati preko odeće, pa je specijalna jedinica rumunske vojske svakodnevno šila odela za rumunskog predsednika, za svaki dan novo odelo. No, Čaušesku, koji je izbegavao rukovanja, završio je pred revolucionarnim streljačkim vodom 1989. godine, a Fidel i dalje puši tompuse i drži beskrajne govore.

Trovanje putem hrane, rukovanja ili preko odeće, trovanje na daljinu, specijalitet tajnih operacija KGB-a i CIA-e u vreme hladnog rata, ili opsesija nekih državnika i političara u to vreme? Da li je i treći milenijum pogodan za takve tajne operacije? Čemu one uopšte mogu da posluže, ako se meta potpuno ne eliminiše? Može li se to vratiti kao politički bumerang, kontraefekat naručiocu operacije trovanja?

Na ukrajinskog premijera Pavla Lazarenka još je 1996. godine pokušan atentat kada je eksplodirala bomba u blizini njegovog automobila. On je znao da premijeri u Ukrajini ne ostaju dugo na položaju. Pokazujući zidove krem boje u svom prostranom kabinetu u Kijevu on je tada novinarima rekao:"Moj prethodnik je ovo renovirao.Uspeo je da uživa u tome samo sedam dana".

No, to je bilo 1996. godine. Lazarenko je tada uživao podršku najveće ukrajinske kompanije "Ujedinjeni energetski sistemi" iz Dnjepropetrovska, čija je bogata elita pomogla da se finansira i predsednička kampanja Leonida Kučme 1994.

Da li je poučen iskustvom svojih prethodnika kandidat ukrajinske opozicije Viktor Juščenko upravo sada tempirao odlazak u Beč i saopštenje lekara o njegovoj bolesti prouzrokovanoj navodnim trovanjem? Vraća li se hladni rat između Vašingtona i Moskve na međunarodnu scenu zbog rezultata nedavno poništenih predsedničkih izbora u Kijevu?

Ruska braća i američka pomoć

Juščenko na jednom od mitinga

Na Zapadu, Ukrajinu, površine Francuske i sa otprilike istim brojem stanovnika, već duže dovode u vezu sa "latentnim imperijalnim ambicijama Rusije". U prvim godinama ukrajinske nezavisnosti to nije bilo tako i Zapad nije pridavao veću pažnju Kijevu, jer su se Amerika i Evropa politički i privredno usredotočile na Rusiju. Tek kada je Ukrajina postala bezatomska zona i kada je u Moskvi na predsedničko mesto stigao Vladimir Putin i kada se u Rusiji počelo govoriti o "bratskim vezama" sa Ukrajinom, ona u zapadnim analizama postaje i najvažnija zemlja u Evropi. Iz toga vremena datira i osećaj dela ukrajinske političke elite da Moskva na Ukrajinu još uvek ne gleda ozbiljno kao na nezavisnu državu i da određeni politički krugovi u Rusiji nisu zaintersovani za rešavanje spornih pitanja, posebno oko luke Sevastopolj i tamošnjeg stacioniranja ruske Crnomorske flote.

"Rusija mora da shvati da je Ukrajina nezavisna zemlja i da nema povratka na staro", rekao je još pre sedam godina tadašnji ukrajinski ministar spoljnih poslova Genadij Udovenko dodavši kako "Kijev na NATO gleda kao na savez demokratskih država, koje ne predstavljaju nikakvu pretnju za nacionalnu bezbednost Ukrajine". Istovremeno, on je još tada upozorio "da odnosi između NATO-a i Rusije po pitanju Ukrajine ne bi smeli da dovedu do nove podele na sfere uticaja". Sedam godina kasnije upravo se to i događa...

Na insistiranje Kongresa Vašington sada daje Kijevu godišnje oko 600 miliona dolara pomoći, no Amerika nije zadovoljna i smatra da u Ukrajini postoji institucionalna korupcija, da se reforme sporo odvijaju i pored privatizacije na hiljade državnih preduzeća.

Industrijska struktura sledi ruski model, no Ukrajina ne raspolaže ni približno sličnom sirovinskom bazom kao Rusija. Udeo sive ekonomije iznosi i do 50 odsto društvenog bruto proizvoda, a dosadašnja privatizacija srednjih i većih preduzeća uglavnom je bila ograničena na njihovu denacionalizaciju, jer efikasna kontrola nad preduzećima nije ostvarena. Pa, ipak, prostor Ukrajine danas se na Zapadu smatra poslednjom velikom prilikom za investicije u Evropi iako je zemlja od 1991. do 1997. godine privukla samo 1,2 milijarde dolara stranih privatnih investicija.

Istočni deo Ukrajine oduvek je ekonomski bio jači od zapadnog, a strukture moći u zemlji, koje se oslanjaju na intersne grupe i na regione jače su od svih partijskih struktura. Iz demografskih i finansijskih razloga ishod svakih izbora odlučuje se na istoku Ukrajine, a tamo je raspoloženje za što čvršće veze sa Moskvom. Upravo tamo, onaj ko želi da pobedi, mora da se poveže sa klanovima, koji sponzorišu predizborne kampanje, i, naravno, sa medijima. Politika i biznis potpuno se prožimaju, odluke se donose iza kulisa.

"Novim Ukrajincima", savezu postkomunističkih menadžera, bivših komsomolaca sa tržišnoprivrednom orijentacijom, biznismeni iz Dnjepropetrovska pružaju obilnu finansijsku podršku. Lobi iz Donjecka odlučuje o izborima i to nije pitanje demokratije već novca. Ali, to je tako i u mnogim državama na Zapadu, pa se od toga ne stvaraju drame.

Blefiranje Zapada

Zašto su onda iz Vašingtona i Berlina došle izjave da se zvanični rezultati nedavno održanih predsedničkih izbora ne priznaju?

Radi se o želji Zapada da Ukrajina uđe u NATO i da Atlantski pakt i vojno izađe na obale Dnjepra. Kijev svakako ima ambicije da postane član Evropske unije, kao i drugih evropskih struktura. Još 1990. godine parlament je odlučio da Ukrajina ima vanblokovski status, ali to je još bilo vreme postojanja Sovjetskog Saveza. Kasnije se Ukrajina zakonski obavezala da će se odreći nuklearnog oružja koje je nasledila prilikom raspada SSSR-a i 31. maja 1996. predala je Rusiji poslednje 63 strateške nuklearne bojeve glave. To znači da je od 1. juna 1996. Ukrajina bezatomska država. Zapad to nije ničim nagradio, iako su Ukrajinci to očekivali.

Inače, Ukrajina je članica Partnerstva za mir od 1994. godine, od tada se održavaju i zajedničke vojne vežbe za zapadnim armijama. Međutim, 1997. morali su da se otkažu pomorski manevri pred Sevastopoljom, jer se tome usprotivilo pretežno rusko stanovništvo tog grada. U Kijevu se nalazi jedini Informativni centar NATO-a u 12 zemalja Zajednice Nezavisnih Država. NATO je bio posebno zaintersovan i za vojni poligon Javoriv kraj Lavova kao mogući centar za obuku međunarodnih mirovnih snaga. Ruski mediji u to su vreme žestoko kritikovali te aspiracije Brisela.

Pre četiri godine ambasadori sedam zemalja NATO-a obilazili su delove Ukrajine tradicionalno proruski nastrojene: oblasti Odese, Harkova, Dnjepropetrovska i Donjecka, čije se stanovništvo, po mišljenju zapadnih analitičara, oštrije od svih drugih protivi zbližavanju Ukrajine i NATO-a.

Mladenci su dali podršku Juščenku

Tim povodom, deputat ukrajinskog parlamenta iz centrističke frakcije "Otadžbina" Vladimir Aleksejev primetio je da će rukovodstvo Ukrajine otrgnuti zemlju od "istočnoslovenskog kontinenta", a da će pri tome nastaviti sa eksploatacijom ruskih resursa, pre svega energetskih. U to vreme, predsednik Leonid Kučma predložio je parlamentu ratifikaciju sporazuma o vojnoj saradnji sa NATO. Tim sporazumom stvorila se pravna baza za učešće ukrajinskih vojnika u vojnim vežbama NATO-a i izvan granica Ukrajine.Promenjen je i zakon o statusu ukrajinskih vojnika, pa izvršna vlast može da ih pošalje preko granice i bez odobrenja parlamenta. Tako su sada ukrajinski vojnici u Iraku gde su imali i žrtava.

Još pre nekoliko godina predsednik Leonid Kučma je govorio "da s obzirom na geografski položaj zemlje između Rusije i Poljske, Ukrajina ne može da pristupi NATO-u, ali želi sa tom alijansom što bolje kontakte". Istovremeno, on je odbio da Ukrajinu uključi i u vojni savez ZND.

Da li je, dakle, svih ovih godina Ukrajina uspešno blefirala Zapad, bila za NATO više verbalno nego realno?

I da li ona uopšte i može drugačije?

Dakle, spoljna obeležja demokratije u Ukrajini ipak su se potvrdila. Izbori su bili, bilo je i muvanja, jednog predsednika proglasila je Centralna izborna komisija, drugi se sam proglasio u parlamentu, Vrhovni sud je zabranio Centralnoj izbornoj komisiji da se ubuduće oglašava, iz inostranstva su stigle čestitke i kontračestitke, u Kijevu je bio miting i kontramiting, policija se delom ljubila sa narodom, a delom mrko gledala, da bi kraju parlament predsedničke izbore poništio i najavio nove.

Nije pala krv i pobedila je mlada ukrajinska demokratija dokazavši da je u stanju da održi slobodne izbore i da ih i poništi. I šta sada? Ništa, počinje nova faza bitke za Ukrajinu. Između Zapada (SAD) i Rusije.

Sadašnji značaj Ukrajine za SAD u potpunosti je određen njenom ulogom protivteže Rusiji, laganog odvajanja tog bivšeg dela Sovjetskog Saveza, koji je od Rusije otpao i bez koga će se ona uvek osećati nepotpunom i ranjivom. Nezavisna i prozapadna Ukrajina ima odlučujući uticaj na geopolitičko slabljenje Rusije i Zapadu bi bilo potpuno glupo da ne upotrebi adut koji može sam da mu padne u ruke. Zapad taj adut i želi da iskoristi.

Interesi elite

Narod hoće promene

Što se tiče Rusije, njoj sada predstoji ozbiljna analiza pitanja zašto tako veliki broj komšijskih država koje su nekada bile sastavni delovi Sovjetskog Saveza želi da uđe u NATO, ali i analiza svega onoga što se dogodilo u Ukrajini i pronalaženje novog modela borbe za ruske interese na tom području. Jer, Ukrajina je etnički podeljena na zapad i jugoistok, a većina Rusa koji žive na jugoistoku zemlje u najboljem slučaju ravnodušna je prema integracijama sa Zapadom. Iako je na zapadu države većina stanovnika prozapadno orijentisana, tek jedna petina Ukrajinaca se u anketama izjašnjava za potpuno okretanje ka Zapadu, a trećina je za tesne veze sa Rusijom i bivšim sovjetskim republikama. Najveća podrška za potpuno okretanje Ukrajine ka Zapadu jeste među mladima bez obzira odakle su.

U Moskvi verovatno moraju da shvate da je ukrajinski nacionalizam sto puta jači od komunizma ili bilo kojih levih ubeđenja, da u slučaju Ukrajine nacionalizam odražava ne samo primat ukrajinskog porekla nad neukrajinskim, već i nešto mnogo dublje: ukupni interesi ponovno stvorene elite koja je zaintersovana za očuvanje Ukrajine kao samostalne i suverene države sa sopstvenim interesima različitim od ruskih. U suprotnom ne bi bilo, na primer, fenomena Kučme, koji u suštini nema nikakvih antiruskih osećanja, ali se ponaša onako kako mu diktiraju isti ti interesi novopečene ukrajinske-po državnoj pripadnosti, a ne po nacionalnosti-elite. Upravo toj eliti je danas samopotvrđivanje kao nove države u granicama u kojima nikada pre nije postojala verovatno važnije od ekonomskih i političkih integracija sa Rusijom. To je samopotvrđivanje na osnovu razlikovanja od Rusije, pa čak i suprotstavljanja njoj.

Naravno da Rusija ne može da prekine svoje gasovode i naftovode koji prolaze preko ukrajinske teritorije, jer oni dalje vode na Zapad. Oko 45 odsto gasa danas neophodnog Evropi ide iz Rusije i najvećim delom prolazi kroz Ukrajinu koja je i sama veliki potrošač ruske nafte i gasa. Veliki broj ukrajinskih radnika radi danas u Rusiji i sve su to vrlo bliske ekonomske veze Kijeva i Moskve gde oko 60 odsto ukrajinskih firmi ima jake poslovne veze sa ruskim kompanijama. Rusi nešto od toga mogu i da "zamrznu", ali naftovode i gasovode ne.

Iz Lavova na zapadu Ukrajine potekla je većina antikomunističkih disidenata, tu su začeti prvi antikomunistički protesti i prva moderna politička stranka. Nijedan ukrajinski grad nije više evropski niti demokratičniji. Ali malo koji je i siromašniji...

U vreme SSSR-a Lavov je bio glavni snabdevač celog Varšavskog pakta u tenkovima, nišanima i vojnoj elektronici. Kada se raspala sovjetska imperija nestalo je i narudžbi naoružanja, stotine hiljade radnika ostalo je bez posla. Pomoć Zapada bila je mala, a zbrka u glavama lokalnih političara velika.

"Već 13 godina ova zemlja ne može da odredi svoju orijentaciju. To ne može da traje zauvek.Ili ćemo postati član slovenske unije, ili ćemo biti isturena pozicija Zapada, ili možemo da budemo i most", kaže Taras Stekiv, član parlamenta iz Lavova i lider centrističke Narodne demokratske stranke.

Stvarno, kuda ide Ukrajina? Za koju će se poziciju izjasniti građani na novim predsedničkim izborima?