Boža Prelević je čovek čiji život poslednjih desetak godina i bukvalno ide ivicom neizvesnosti. Ne zato što on to hoće, već zato što ne zna na drukčiji način da obavi posao koji mu je poveren. Možda bi, doduše, on to ponekad i hteo, ali ne ume. Za njega je verovanje u istinu jedina pokretačka snaga koja ga drži, na toj tananoj granici životne neizvesnosti, i tera da prihvata slučajeve visikog rizika pa i po sopstveni život, jer u ovoj našoj zemlji je, maltene, postao običaj da se sprečavanje otkrivanja važnih tajni najlakše rešava metkom ili atentatom.

A Božu Prelevića je, bar do sad, uvek čuvala sreća ali i istina kojoj je, kako kaže, odan pa i po cenu života.

- Ja sam to u sebi odavno prelomio - kaže ozbiljno dok razgovaramo u njegovoj kancelariji u prostorijama "Lige eksperata" na Topličinom vencu - još dok sam bio sudija Petog opštinskog suda. Bio sam najefikasniji sudija u Beogradu. I bio sam otpušten s posla jer sam zajedno sa sudijama Zoranom Miloševićem i Slobodanom Vučetićem osnovao Društvo sudija i borio se da sudovi budu nezavisni i rade isključivo po zakonu, a ne partijskim direktivama. Još tada smo prozivali vlast. Ne zbog politike, već zbog kršenja zakona. Bio sam prvi sudija koji se popeo na kola i rekao okupljenom narodu da su izbori pokradeni. Prvi put je neko iz sudske vlasti uradio tako nešto. Naše društvo sudija je učestvovalo na mitinzima protiv društva koje je ubilo Slavka Ćuruviju i Ivana Stambolića. Bio sam na listi Mire Marković za odstrel. Video sam taj spisak. Na njemu je bilo trideset i šest imena. Među njima i moje. Opasno je bilo i kada smo Slobodan Vučetić i ja posle demonstracija 5. oktobra uveče otišli kod Milana Milutinovića da sprečimo da se ne napravi neka glupost koja vodi krvoproliću.

Upozoren na atentat

Svega se jasno seća Boža Prelević. A to su bili dani kada mu je glava i bukvalno bila u torbi. Seća se i kada su mu ponudili da kao nestranačka ličnost ispred DOS-a postane koministar policije. Prvo je odbio. Rekao je: " Ja ne znam to da radim. To je ogromna odgovornost. Izaberite nekoga iz policije". Odgovorili su mu: " Baš zato što nisi iz policije i što je velika odgovornost, treba da prihvatiš".

- Tada sam shvatio - seća se Prelević - da ću morati i ja da dam svoj doprinos promenama uz sve opasnosti koje su iz te ponude proizilazile.

Bio je koministar policije puna tri meseca.

- I to u Miloševićevoj najjačoj polugi sistema.Odmah mi je bila nejasna koncepcija u kojoj se ne menja načelnik državne bezbednosti. Nas dvojica, Nikčević i ja smo hteli odmah da ga promenimo. I Radeta Markovića, koji je na kolegijume dolazio s pištoljem za pojasom, ali i generale Bucu Đurića, Dinića, Erčića i još neke. Ali nismo mogli. Tražio se konsenzus, a treći koministar Tomović je otišao do vrha SPS-a i sve stopirao. Tada su organizovane namerno pobune na jugu Srbije i po zatvorima. Bio sam upozoren da se sprema atentat na mene. I to u Medveđi. Zna to i Nebojša Čović. Ali mi je na vreme dojavljeno pa nisam otišao. Scenario je bio : kada se pojavim da me snajperom likvidiraju sa albanske strane. A tada je dole bio JSO. Bilo je tih pokušaja i dojava prilično. Na osnivačkoj skupštini Društva sudija javljeno mi je da je ispod mojih kola postavljen eksploziv.

Zbog jake stege vrha policije sa SPS-om formirana je i jedinica "Poskok".

- Kada sam video da ništa nema od kadrovskih promena formiran je "Poskok". Ali je ta jedinica morala da se uklopi u strukturu policije. A to je opet značilo da ne mogu ništa da menjam. Građani su s pravom očekivali hapšenja onih koji su naređivali da ih policija tuče ili ih javno prave izdajnicima kao i svi oni koji su ih godinama ponižavali i maltretirali. A pri tome su se, prodajući patriotizam, obogatili iznad svih granica ljudske pristojnosti. Taj "Poskok " je obavio sve istrage i hapšenja započete 5. oktobra. Kada je postao ministar policije Dušan Mihajlović je to prvo rasformirao. Kada sam predao vlast Mihajloviću, dao sam i elaborat u kome je najvažnija stvar bila je da se JSO ne kontroliše. To je po meni bio najveći problem. Dao sam tada i predlog : da se ta jedinica uputi negde van zemlje, kao "plavi šlemovi", na primer, i budu u sastavu međunarodnih snaga. I da tamo troše taj adrenalin od koga se ovde strepelo. Đinđić je, međutim, odlučio da se to ne uradi. Nije jednostavno verovao da od njih preti tolika opasnost. Tada sam brzo došao i u sukob sa Đinđićevim okruženjem. A " Poskok" je otkrio ubice sa Ibarske magistrale i fokusirao moguće ubice Slavka Ćuruvije.. A onda su nas rasformirali. Pa i za vreme "Sablje", naprimer, Beba Popović je tražio da mediji ne prenose mišljenje nezavisnih eksperata. A bilo je svega nas nekolicina.

I tako je malo po malo Boža Prelević opet postao trn u oku i toj vlasti.

- Ne vlasti. Mene politika ne zanima. Nego kršenju i nesprovođenju zakona. Kod nas se, recimo, nije desilo da jedan savetnik, a ja sam bio savetnik Dušku Mihajloviću, kritikuje svog ministra. I kada sam posle godinu dana savetnikovanja napisao ostavku ministru, razlog je bio što nema reformi u MUP-u.

Prelević kaže da je Milan Veruović, premijerov telohranitelj, govorio na sudu prvi put o smenama koje je Zoran Đinđić hteo da sprovede i iz svog okruženja. Da odstrani Mariju Rašetu, Janjušnjevića, Bebu... Sa Čedom Jovanovićem se tada mesec dana već nije viđao. Hteo je da smeni i Duška Mihajlovića...

- Moj ulazak u najjači Miloševićev instrument vlasti, u policiju - priča iskreno Prelević - ličio mi je na igranje ruskog ruleta. Da je neko tada hteo da me ubije, mislim da ga ništa ne bi sprečilo.

Ni kredit za stan

Boža Prelević je od tih silnih angažmana za državu, od svega najviše dobio čist obraz i mnogo glavobolje i neprospavanih noći. On i dalje živi u stanu svojih roditelja.

- Nemojte sada da me vučete za jezik.. Za mojih osamnaest godina sudijske, ministarske i savetničke karijere, za mene, eto, nije važila uredba DOS-a o uzimanju stambenog kredita. Svi mogu, samo Boža Prelević se odbija. Kao da sam tražio da mi se nešto pokloni. O tome ne želim da pričam. Ali sam itekao bio potreban kao predstavnik trećeg stuba koordinacionog tela, tačnije predsednik za vojsku, policiju, pravosuđe i ljudska prava za Kosmet i Metohiju. I eto me, opet, u sred nekog Bujanovca gde vrvi od terorista. Zaista, poslednjih desetak godina idem ivicom života. Bar za sada.

Trenutno se sa izveštajem državne komisije na čijem je čelu, povodom tragične smrti dva vojnika u Topčiderskoj kasarni, zamerio mnogima. Jer izveštaj o tome kako su vojnici izgubili svoje živote potpuno je suprotan izveštaju vojnih istražnih organa. Vojska tvrdi : vojnici su se sami ubili, a Božina, tačnije komisija koji je oformila država, tvrdi : neko ih je pobio. A to je nepomirljiva razlika. Tim izveštajem se, nesumnjivo, zamerio vojsci. A ko se ovako zameri vojsci, a nije NATO, ne može mu biti baš svejedno.

Umesto komentara Boža Prelević nam preko stola za kojim razgovaramo pruža izjavu primarijusa dr Branka Sbutege, člana radne grupe za utvrđivanje istine o tragediji u Topčideru.

- Ova izjava nigde nije u štampi objavljena, a ja se sa njom slažem u potpunosti - kaže ozbiljno.

Čitamo šta je primarijus Sbutega rekao na sednici Komisije kada se govorilo o dva izveštaja.

" Gospodo, članovi komisije. Od nas ste tražili istinu. Ovde je očigledan problem što postoje dva različita stava. Ovde se četreset i pet dana, gospodo, govori o tome da treba da se usaglašavaju stavovi između vojno istražnih organa i Nezavisne državne komisije. Po meni, kao naučnom radniku, usaglašavanje u nauci ne postoji. U nauci možete samo nešto ili dokazati ili odbaciti. Usaglašavanje može postojati, gospodo, u politici. Politički stavovi mogu da se usaglašavaju. U nauci usaglašavanja nema. Istina je samo jedna. Ja lično mislim da je nauka ovde brilijantno dokazala istinu".

- To je suština cele priče- kaže Prelević na čijem se licu jasno vide tragovi napornog rada, neprospavanih noći i napetosti da se slučaj ubijenih vojnika reši. - Ja sam apsolutno uveren u postojanje trećeg lica. A to što je primarijus Sbutega rekao i ovo što ja sad kažem, kao predsednik komisije, je i stav osam od deset članova radnog tela.

I šta sad, posle svega ?

- Ništa. Mi smo dokazali ubistvo vojnika. A ko ih je ubio ? Jedan, ili više njih ? To neka pokuša da utvrdi istraga. Upravo razmišljam da tu celokupnu sudsko - medicinsku, psihološko - psihijatrijsku i balističku dokumentaciju pošaljem nekoj nezavisnoj stručnoj komisiji u inostranstvo i tako dobijemo još jednu potvrdu da smo utvrdili istinu. To možemo mirno da uradimo jer ti rezultati su intelektualna svojina veštaka koji su izveštaj i uradili.