Mama Rosa je goste počastila kafom koju je lično spremila i kolačićima što ih je pronašla u nekoj svojoj ostavi. Drhtavim rukama je donela pune šoljice i ponudila ih uz bujicu reči teško razumljivog italo-englesko-staračkog izgovora. Razumeli smo da je oduševljena filmom koji je videla, da joj je drago što je toliko prijateljski raspoloženih ljudi oko nje i da jedva čeka da ponovo uđe u mračnu salu.

Pre toga, samo jedna zajednička fotografija: mama Rosa i Branislav Trifunović.

Našeg glumca mama Rosa je već videla u filmu "Jesen stiže, dunjo moja" kojim je otvoren 4. festival srpskog i crnogorskog filma u kanadskom gradu Torontu. Bioskop "Blur", u kome se prikazuju filmovi, nalazi se u centru grada, u istoimenoj ulici, i liči na one stare dvorane s početka prošlog veka, samo opremljene novom tehnologijom, posterima, mašinama za kokice, kafe i sokove. Mama Rosa je supruga vlasnika bioskopa, starog Italijana, čiji je sin Pol preuzeo posao. Drugi sin Karmelo nije bio zainteresovan pa je isplaćen iz zajedničke imovine, a ostatak porodice složno radi u bioskopu.

Počelo je sa ajvarom

U "Bluru" je uobičajena gužva. Za razliku od prošle godine, sada su došle i zvezde filmova koji se prikazuju. "Jesen stiže, dunjo moja" su predstavljali glavni glumci Kalina Kovačević i Branislav Trifunović dok su u ime "Sivog kamiona crvene boje" stigli Srđan Koljević (scenarista i režiser) i Smiljka Pilipović (producentska kuća "Komuna").

Gosti su imali prilike da se poklone gledaocima i pričaju sa njima posle projekcija, kako u samom Torontu, tako i u susednom Kičineru gde su se filmovi takođe prikazivali u okviru ovog festivala. Koliko ova smotra može da bude značajna na srpskoj kulturnoj mapi govori i podatak da je lane više od četiri hiljade ljudi prošlo kroz bioskop "Blur", a da su ove godine mnoge značajne institucije, firme i ličnosti iz Kanade i sveta podržale festival, od gospođe Rebeke Mekdonald, najuspešnije poslovne žene Kanade, do Generealnog konzulata SCG u Torontu.

Između su se udenuli iseljenici srpskog porekla koji su svoju pomoć nesebično ponudili festivalu i njegovom direktoru Nenadu Stankoviću. To je bila velika stvar jer je, po običaju, bilo i onih naših iseljenika kojima je smetao prošlogodišnji vanserijski uspeh festivala, koji su rešili da ga bojkotuju i sabotiraju. Negde između su i srpski producenti koji više vole da im filmovi stoje u podrumima nego da zarade nekoliko hiljada dolara. Malo im je.

Oreol najboljeg filma na festivalu poneo je "Sivi kamion crvene boje" za koji su glasali i publika i tročlani žiri (u sastavu Slobodan Ivetić, režiser iz Beograda, Miloje Radaković, filmski kritičar iz Toronta i Nenad Jovanović, režiser koji živi u Torontu. Sve tri projekcije su prošle uz ovacije publike, a smeh je pratio i prikazivanje komedije "Kad porastem, biću kengur". Zapaženi su bili i filmovi "Jesen stiže, dunjo moja" ,"Diši duboko" ,"Opet pakujemo majmune" i "Sjaj u očima" dok za "Ledinu" i "Sirote male hrčke" nije vladalo ni približno interesovanje.

Gosti festivala su tokom boravka u Torontu imali vremena da se upoznaju sa gradom i ljudima koji tamo žive, a "uzbuđenja" su počela još tokom desetočasovnog leta do odredišta: a šta sa kajmakom i ajvarom koji je Kalina ponela svojim rođacima u Kanadi? Ako joj na granici kažu da to mora da baci? Prvoklasna paprika... nije svejedno!

- Ništa, reći ću da mi je to šminka, a ako treba namazaću malo kajmaka po licu - ozbiljna je Kalina. -Pa šta? Krema za noć!

Nije bilo potrebe za tim kao što nije bilo potrebe ni za nošenjem "šminke" kakve nema nigde na svetu: u Torontu postoji bar dvadesetak prodavnica sa domaćom srpskom hranom tako da naši specijaliteti tamo nisu roba koja previše nedostaje.

Pa, ovo nema smisla

Na aerodromu je goste dočekala bela limuzina duga devet metara. I Nenad Stanković, direktor festivala, koji nije krio radost što je uspeo da zbuni Kalinu i Srđana Koljevića. Naravno, odmah je usledilo slikanje i prijateljska Nenadova molba:

- Samo nemojte Banetu da kažete da sam po vas poslao limuzinu.

Branislav Trifunović je na festival otišao nekoliko dana ranije noseći sa sobom kopiju filma "Jesen stiže...." i, kako nam je kasnije rekao, od aerodrome do hotela "došao na konju".

- Pa ovo nema smisla - smejao se kiselo Bane kada je video Kalinu kako izlazi iz limuzine. Posle nekoliko dana i on je, sa ostatkom ekipe, dobio priliku da u limuzini jezdi put Nijagarinih vodopada.

Nijagaru su Kalina, Bane i Srđan samo protrčali jer tamo, na granici SAD i Kanade, na najslavnijim vodopadima na svetu, ima atrakcija za koje nisu dovoljna ni tri dana da se obiđu. Odlazak iza i ispod vodopada ostavio je veliki utisak na glumce i režisera, a jedina zajednička slika je poluuspela zbog velikog vetra koji je tada duvao i miliona kapljica što su se iz vodopada širile stotinak metara dalje.

Ušuškani u limuzini vozili smo se oko dva sata natrag do Toronta, slušali muziku, dremuckali i pričali.

U tromilionskom gradu Bane je našao sebe u kafiću "Hemingvej" po kome će, rekao je, pamtiti Toronto. Tu su i nezaobilazne jutarnje kafe u "Starbak kafeima", smrzavanje na ledenom vetru jer je pušenje u javnim prostorijama zabranjeno, i noćni izlasci dok se stomak Kaline Kovačević nije najbolje privikavao na slatko-gorku hranu koju nudi većina kanadskih restorana. Odlazak u šoping ili viđanje sa rođacima bili su dobar provod u pauzama stomačnih tegoba. Sa rođacima je jednom i zasebno otišla do Nijagare, a u povratku su skrenuli sa puta i slučajno završili u obližnjem Kičineru.

- Kakva šitina od grada - prokomentarisala je glumica.- Jedino što u njemu živi mnogo Srba.

Kod Mike bez daha

Ljudi našeg porekla su se trudili da Kalini, Banetu i Srđanu izađu u susret kad god su mogli. Dejan Spasojević je, kao jedan od većih uvoznika "Micubišija" za Kanadu, organizovao posetu svjoj firmi, ručak u restoranu "Nju Orleans bistro" koji u gradu Okvilu drži Mika Đurđević iz Uba. Savršeni škampi zaprženi u karamel sosu i šnicle sa posebno spravljenim sosom ostavili su goste "bez daha". Toliko da je Bane potpuno očistio svoj tanjir, na zadovoljstvo domaćina.

Beogradska glumica Dragana Varagić i njen suprug Duško Petričić takođe su bili ljubazni domaćini: Bane i Srđan su bili na večeri kod njih, a istom tandemu je posebno ostala u uspomeni poseta Muzeju nauke u koju ih je odveo Duško. Dobro su se zabavili, ponešto naučili, a nakon boravka u "sobi živih vrsta" Srđan dugo nije mogao da se "oporavi": saznao je da su za vreme našeg kratkog boravka u toj prostoriji dve vrste izumrle negde u svetu! Brojač iznad naših glava pokazivao je koliko u tom trenutku ima živih, a koliko izumrlih vrsta.

Bilo je tu i testova u stilu "koliko ste inteligentni", "da li ste civilizovani" i slično u kojima su Srđan i Bane rado učestvovali.

Koliko je bio oduševljen festivalom na kome je učestvovao, Srđan Koljević je nekoliko dana kasnije još bio pod utiskom nečeg drugog:

- Super je što festival postoji, što nova, intelektualna emigracija ima priliku da vidi ove filmove, da postane stalna publika ove revije i bioskopa "Blur". Ovo je, inače, prvi nacionalni festival na kome moj film učestvuje, ali najjači utisak za mene je ono izumiranje vrsta kao i rešavanje kvadrature kruga ovde u Torontu: svi rade, zarađuju, a opet nisu srećni zato što to isto ne rade u Srbiji.

Od naših ljudi koji žive i rade u Kanadi upoznali smo i one iz sveta umetnosti: glumicu Zoranu Kid, cenjenu u pozorišnim krugovima Kanade, režisera Borisa Mojsovskog kome je, uprkos zapaženom prvom dugometražnom filmu, najveća želja da napiše bar jedan tekst za "Politikin Zabavnik", kao i mladog glumca Dušana Dukića koji je po završetku najbolje kanadske filmske škole (u Montrealu) snimio nekoliko serija, dobio blistave kritike za svoje pozorišne uloge i pojavio se u minijaturnoj epizodi kod Stivena Spilberga u filmu "Terminal".

Po običaju, razglednice su se kupovale i slale poslednjeg dana tako da će stići kad i novogodišnje čestitke. Pokloni su bili neazobilazna stavka u vreme predbožićnih rasprodaja: mislilo se na sebe, ali i na rodbinu i prijatelje. Kalina je mislila na mamu, tatu, a najviše na dečka. Srđan je priznao da nikad u životu nije tako pazario za kratko vreme (na radost supruge i ćerke), dok je Bane bio više nego skroman - svega nekoliko stvari kao uspomena iz Toronta.