PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
 |
PISMA UREDNIŠTVU
E-mail: ilustrovana@politika.co.yu
Slučaj ubistva
 |
Pišem vam u nadi da ćete ovo moje pismo pročitati do kraja i da ga nećete odmah baciti u smeće zato što sam Albanac.
Poreklom sam iz Peći, sa Kosova i Metohije, a sada živim u blizini Hamburga, gde sam došao pre trideset godina.
Dok sam živeo u Peći često sam odlazio u kafane, i ne samo one u kojima su sedeli Albanci, već i u one u kojima su se okupljali Srbi i Crnogorci, pa sam tako stekao puno prijatelja među njima.
Pretprošle, 2003. godine, ponovo sam bio na Kosovu, a svoje prijatelje, naravno, potražio po kafanama. Više puta sam odlazio u jednu u Ulici Bore Vukmirovića, ne znam ko je danas njen vlasnik. Tamo sam, jednom prilikom, upoznao izvesnog mladića: kafana je bila puna, a on je sedeo sam za stolom. Primio me je srdačno, pa sam naručio piće i za njega. Tako smo se sprijateljili.
Nakon nekog vremena počeo je ispod glasa da mi priča o dva mladića koji su sedeli za susednim stolom: bila su to braća Gzim i Driton Skololi. Rekao mi je da su njih dvojica palili kuće u selima Belo Polje, Crni Vrh i Levosa, u kojima su nekada živeli Srbi i Crnogorci. U selu Belo Polje su ubili nekog starca i staricu, ja mislim da je reč o bračnom paru, a njihova tela zatim bacili u bunar. Ovaj moj novi prijatelj mi je poverovao da su njih dvojica sami pričali o tome.
Jednog dana sam krenuo do bolnice da posetim neke svoje rođake. Zaustaviom sam automobil da bih kupio sokove i voće i tek tada sam primetio da sam parkirao na mestu gde se nekada nalazila kuća Ace Pipera. Pogledam - nema je?!
Izlazeći iz prodavnice "Ftoni" susreo sam jednog poznanika koji se zove Tahir, radio je u robnoj kući u Peći na održavanju, i pitao ga šta je bilo sa Acovom kućom? Odgovorio mi je da je posle bombardovanja i dolaska snaga NATO-a na Kosovo, neki Acov komšija, rukom mi je tada pokazao njegovu kuću, sve opljačkao: natovario je stvari na kamion i odvezao ih u svoju kuću na selu. Onda su braća Driton i Gzim spalili Acovu kuću.
U prvi mah nisam o ovome previše razmišljao, ali kako je vreme prolazilo, sve češće pomišljam na one starce iz Belog Polja, Zato vam i pišem. Sutra krećem za Norvešku, pa ću vam poslati ovo pismo, a vas molim da, ako možete, o ovome upoznate i gospodina Draškovića i gospodina Čovića, kako bi se konačno rasvetlilo ovo ubistvo, a ne da pada ljaga na sve Albance.
Pozdrav od R. N. (ime i prezime su poznati redakciji,
ali ih iz razumljivih razloga ne objavljujemo)
Pomoć poštenima
 |
Čak i pod uslovom da su prikupljena sredstva skromna, a kolika god da su sigurno su nedovoljna, sam čin uliva nadu. Jeste tužno to što smo se našli u situaciji da delimo sopstvenu bedu, ali ohrabruje želja da se tim paćenicima pomogne po svaku cenu, pa i žicarenjem od onih kojima to do sada nije padalo na pamet.
Mada, ubeđen sam da je sirotinja solidarnija od novobogataša. Kada bi se pred crkvama skupljao prilog za paćenike na Kosovu i Metohiji, verujem da bi se prikupilo više nego na svim donatorskim prijemima ma ko ih organizovao. Onaj ko poznaje bedu i jad, zna koliko znači i mrvica data od srca. Koliko je velika.
Otvaranje žiro računa, pomodan način da se briga prebaci na tuđu grbaču, besmisleno je. S druge strane, ne viđam onu decu sa kasicama što nedeljom skupljaju priloge za Crveni krst, a to bi bio najuputniji način da svako pomogne koliko može, a da se ne zastidi sopstvene sirotinje. Jer, mojih pedesetak dinara, malo od džeparca mog sina i tridesetak koliko bi verovatno uplatio moj dobri komšija Milutin, magacioner, umnožilo bi se i naraslo do sume na koju bismo svi mi, siroti, bili ponosni.
Ako ovo pročita neko blizak predsedniku Vlade, neka mu prepriča, da čovek zna da smo svi mi nekakvi donatori, samo ako nam se da prilika.
Miloš Lazić, Beograd
Nikad spremniji
Drago mi je što je derište kome je sve praštano jer je bilo vunderkind izraslo u pristojnog mladog čoveka i što je nesporni talenat uobličio u muzičku interpretaciju koja ga smešta u sam svetski vrh.
Ali, koga interesuje kada će Stefan Milenković biti spreman da postane otac? Poznajem mnoge njegove vršnjake ovde, u Srbiji, koji to istinski žele, i to ovog časa, ali, nažalost, nikada neće biti zaista spremni za taj uzvišeni zadatak. Bez posla i bez stana, a bez nade da će u dogledno vreme biti bolje, sumnjam da iko razuman planira čak i brak, a kamo li potomstvo. Premišljanje i planiranje očinstva uvredljivo je za njih.
Mene više interesuje da li je ponovo uzeo naše državljanstvo ili je još podanik Izraela? I kako je tamo, kod njih? Palestinci, Zapadna obala, terorizam, rat i tako to… Može li se?
Jovan Glamočak, nezaposleni muzičar iz Beograda
Pomoć za malu Anju
Pomoć za bolesnu devojčicu i njene nesrećne roditelje možete uplatiti kod Komercijalne banke.
Broj računa je: 908-20501-70 poziv na broj 205-1001527069646-23
