PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
 |
PISMA UREDNIŠTVU
E-mail: ilustrovana@politika.co.yu
ODLAZAK OFICIRA KRALJEVE GARDE
Oni su rekli ne knezu Pavlu
 Sava, Zvonimir i Momčilo (sleva) snimljeni 1940. godine |
''Ilustrovana Politika'' je neobičnu priču o trojici oficira, pobratima, objavila svojevremeno u nastavcima. A kako više među živima nema učesnika priče, kao, nažalost, i autora, izvrsnog novinara Bogosava Marjanovića, red je da, bar u kratkim crtama, čitaocima našeg lista ponovimo neobičnu priču.
Knez Pavle nije mogao da veruje očima dok je čitao pismo koje mu je uneo ordonans. U njemu je pisalo: ''Vaše kraljevo visočanstvo. Izdaju koju spremate narod će osuditi. Mi smo za nju saznali i zato napuštamo Kraljevu gardu kojom vi komandujete. Odlazimo u Grčku da se stavimo na raspolaganje prijateljima za borbu protiv zajedničkog neprijatelja.'' U potpisu: potporučnici Sava Konvalinka, Momčilo Smiljanić i Zvonimir Vučković. Poslušnost knezu Pavlu otkazali su Srbin, Hrvat i Slovenac u znak protesta zbog potpisivanja Trojnog pakta, te su 15. marta 1941. prebegli u Grčku. Bili su to prvi jugoslovenski borci protiv Hitlera.
Ko su ovi oficiri koji su se osmelili na ovakav potez.
Sava Konvalinka je bio Sovenac, rođen 1916. u Dolenjskim Toplicama. Momčilo je poticao iz ugledne porodice Smiljanić iz sela Ravni na Zlatiboru, a Zvonimir Vučković iz Bijeljine.
Kada su završili malu maturu, sva trojica su se 1936. obrela u Beogradu. Iako su stigli sa različitih strana i bili različitih nacionalnosti, Sava Slovenac, Zvonimir Hrvat i Momčilo Srbin, brzo su se sprijateljili, postali drugari pa se i pobratimili.
Posle 27. marta, kada je pakt raskinut, oficiri su se vratili u zemlju. Onda se svako od njih opredelio prema svojim nahođenjima i uverenjima. Sava i Momčilo su se našli u stroju Prve partizanske čete na Zlatiboru. Momčilo je ubrzo stradao. Zvonimir je otišao kod Draže Mihailovića. Postao je komandant Prvog ravnogorskog korpusa, koji je organizovao prebacivanje oko petsto američkih i britanskih vazduhoplovaca sa aerodroma Pranjani na teritoriju koju su držali saveznici. Nakon rata emigrirao je u SAD gde je umro krajem prošle godine.
Sava krajem 1941. prelazi sa Zlatibora da se bori u Sloveniji.Bio je uhapšen i interniran u logor Gonars. Beži, opet biva uhapšen da bi se 1943. konačno pridružio partizanima i kroz borbu postao načelnik korpusa. Posle rata dolazi u Beograd koji je voleo kao drugi zavičaj. Tu je zasnovao porodicu, završio Ratnu školu i Višu vojnu akademiju na kojoj je postao profesor. Radni vek je završio u Generalštabu u činu pukovnika. Bio je poznat kao veliki patriota koji je stalno govorio da je Slovenac po rođenju i Jugosloven po opredeljenju.
Ognjan N. Radulović, Zemun
Naša obdaništa i moj predlog
Slučajna televizijska reportaža iz dečijeg obdaništa: veća grupa dece se igra na podu, a taj pod je betonska ploča standardno izolovana tankim itisonom, leže potrbuške, bočno, stalno se miču, moglo bi se reći, brišu pod svojim odelom. U momentu pored njih prolaze dve krupne muške noge u cipelama i to je jedna od slika koja me je nemoćnu proganjala celog mog radnog veka.
Nažalost ta su deca izložena, sa jedne strane, stalnom rashlađivanju organizma, a, sa druge, u stalnoj su opasnosti od infekcije i oboljenja mokraćnih organa. Naročito su u opasnosti devojčice.
Deca vrlo često već u tom uzrastu obolevaju od zapaljenja mokraćnih puteva, mokraćne bešike i bubrega, što se proteže kroz ceo život. To su itekako dobro poznate činjenice. Antibiotici tu i tamo tada pomognu.
Pošto se deca najradije igraju na podu, gde im je i najugodnije, postoji neizostavna potreba da se taj pod na neki način obezbedi. U dnevnom boravku, stoga, treba odrediti najudaljeniju površinu poda od prolaza. Na tu površinu od nekoliko kvadratnih metara treba, kao izolaciju, postaviti žimu, debljine jastuka na kaučima. Onda je prekriti malo punijom tkaninom koja se lako održava. Igračke moraju biti u blizini. Pošto je to obično mesto u ćošku, nekoliko zalepljenih dečijih crteža u visini očiju će mestu dati osećaj topline i privlačnosti. Noge su im uvek obuvene u sobne patike, što dalje obezbeđuje higijenu. Oni svakako neće celog dana tu sedeti, ali kada sednu, tu će sesti, jer se samo tu i može sedeti.
To se u kući rešava na isti način na manjoj površini ili makar stalnim za to određenim jastučetom koje dete nosi sa sobom dok se igra. Deca to vrlo rado čine jer osećaju da im je to prijatno. Samo se i na to moraju naučiti.
Dr K. Đ., pedijatar, Subotica
