Sa suprugom Nebojšom Negićem u njihovoj kući u Sremčici

Oni koji Dragicu Radosavljević znaju od prvih dana njenog profesionalnog bavljena pevanjem reći će vam da je ona sve samo ne Cakana .(Inače, ovaj nadimak je dobila od kolega muzičara još kao devojka jer je uvek bila nasmejana. "Tada je bilo takvo vreme da smo svi imali razloga da budemo nasmejani i dobro raspoloženi", kaže). Otresita, bez dlake na jeziku, spremna da ti u brk saspe ono što u tom trenutku nikako ne želiš da čuješ i da pri tom ne trepne, jednom rečju neko ko nikako ne da na sebe, pa nek košta koliko košta. Nema foliranja, prenemaganja, sa njom odmah znaš na čemu si. E sad da li ti se to dopada, to je, već, drugo pitanje.

Muškarci bi rekli laf od žene, a žene, što je sigurno, sigurno, izbegle bi svaki komentar. Međutim, kad zapeva, bez obzira da li je to "Zajdi, zajdi", "Moj golube ", "Preleteše tice lastavice", domaći ili strani evergrin,bilo kog muzičkog žanra, svi će joj sve oprostiti. I tešku narav i to što je "dosadno" zakopčana do grla i što dok peva neće da mrdne ni kukom ni...

Leposavić, varoš mala

Zapravo je rođena u Kosovskoj Mitrovici, na kratko je živela i u Banjskom ali, kako su stričevi živeli u Leposaviću, da bi familija bila na okupu, i njeni su se preselili u taj gradić.

- Leposavić je lepa, mala i, u ovim nemirnim vremenima, mirna varoš, sa oko dvanaest hiljada stanovnika. U njoj sam ja završila osnovnu i srednju školu, u njoj sam počela da pevam, u njoj sam osvojila prve nagrade. Danas u našoj prodičnoj kući živi moja mama, sama. Tata Radiša je umro, mlađa sestra Dobrila je u Beogradu, starija Danica u Podgorici. Često idem na Kosovo, što da obiđem majku, što da pevam.

Sa unukom Dunjom: „Ona je umetnička duša”

Još u osnovnoj školi važila je za dete koje fantastično peva. Ona je svoje glasovne mogućnosti otkrila i razvijala uz maminu rodbinu, učeći od njih ono što su oni znali, stare, danas već zaboravljene, narodne pesme. Prvu pevačku nagradu "Zlatni akord Kosova" osvojila je u četrnaestoj godini.

- Još kod mame stoji ta slika, kao da je iz 14. veka. u pozlaćenom ramu, ja sa frulašem. Svaki put kad odem dole ja je izglancam. Dobila sam i novčanu nagradu, vrednosti kao sad 20.000 dinara. Novac sam dala roditeljima.

Kuća Radosavljevića bila je preko puta škole, s pogledom na školsko igralište. Znalo se: posle časova, trk kući, na brzinu uradiš domaći, uzmeš krišku hleba premazanu mašću, posutu alevom paprikom ili šećerom, i pravac igralište. Lopta je klincima, pa i Dragici, bila glavna igračka. Njen stric je bio trener rukometnog kluba "Ibar" iz Leposavića, video je da je devojčica talentovana, ali da ga slučajno neko ne bi optužio za nepotizam, uputio je na školsku rukometnu sekciju. Međutim, mala se nije dala. Vežbala je besomučno i stric je na kraju, imala je šesnaest godina, primio u klub, na mestu desnog beka.

- "Ibar" je uvek bio drugi u drugoj ligi. Jednom sam dala devet golova i bila igrač utakmice. Mama čuva i taj isečak iz novina. Pamtim i kad smo pobedili klub iz Orahovca sa 40:3, kao da smo košarku igrali. Muška ekipa je morala da izgubi da bi izvukli odatle čitave glave. Kad sam se na jednoj utakmici ozbiljno povredila tata mi je zabranio da više treniram. Mama me je pokrivala, a ja sam se iskradala kroz prozor od kupatila i išla na treninge i utakmice. Bila sam vrlo temperamentno, pomalo muškobanjasto dete, koje je htelo da ide na sto strana a u sredini gde sam živela nije bilo mnogo izbora. Taman kad mi je sve dosadilo, drugarica donese isečak iz "Ilustrovane Politike".

Rica kao prorok

Tamo je pisalo da "Sedmorica mladih" traže dve devojke za svoj šou. Audicija će biti u zgradi "Politike". Drugarice je nagovaraju: "Cale, prijavi se, pobedićeš sto odsto". Slika se ona i pošalje "Ilustrovanoj".

- Ja i zaboravila na to, kad, jedan dan, utrčava drugarica u odeljenje , nosi "Ilustrovanu" i viče: "Ideš u Beograd, pozvali su te na audiciju". Nasta frka, šta da obučem. Mama mi kupi somotske pantalone, cipele i košulju od indijskog platna. U Beogradu me sačekala sestra. Prvi put sam tada ušla u zgradu "Politike", gledam okolo, sva u čudu. Trebalo je da se popnem na šesnaesti sprat. U liftu, tada sam ga prvi put videla, Jovan Ristić Rica i devojka iz Svilajnca, koja je se tu našla istim poslom kao i ja. Nikada je neću zaboraviti. Zgodna, crvena kosa kao san, u lepoj, plavoj plišanoj haljini. Kad je Rica izlazio, na nekom nižem spratu, okrenuo se ka meni i rekao: "Ti ćeš da pobediš, mala".

Uroš je na baku, obožava automobile

Mala je pevala "Dušo moja" od Kemala Montena i Terezine "Stare ljubavi", a po želji žirija i "Maglu" od Josipe Lisac. Mislila je: pevala ja ne pevala, proći će te ribe, a ne ja iz provincije. Uzela je dnevnicu i, ne čekajući rezultat, odmah krenula da je potroši. Taman da zamakne iza vrata kad čuje kako je zovu da se vrati. Baš ona je pobedila.

- Slikaju me, intervjuišu, a ja potpuno u šoku. Objasne mi, da ću ja doći u Beograd da studiram, oni će mi obezbediti stan, vežbaću sa "Sedmoricom mladih". Kad sam došla u Leposavić niko mi nije verovao da sam pobedila. Poverovali su moji Leposavci tek kad su videli u novinama. Bio je naslov "Imaju razloga da budu srećni: Dragica Radosavljević i "Sedmorica mladih", uz tekst i slika, ja sa "saso" frizurom, kao Lokica, mršava, kao trska. E, pa, od toga nije bilo ništa. Kad sam posle srela Jovu Radovanovića on mi je objasnio da je to bio u stvari marketinški potez. Oni su pevali negde u inostranstvu više od šest meseci i tim konkursom su hteli da animiraju publiku. Ali, meni su odredili budućnost. Tada sam bila sigurna da će pevanje biti moja profesija.

Htela je da studira književnost u Prištini, ali otac joj nije dao, bojao se za njenu bezbednost. Odluka šta će studirati pala je u pet do dvanaest. Radiša je video oglas u novinama da na Fakultet za Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu primaju bez polaganja prijemnog ako si sa Kosova. Dragica mu je ispunila želju, a danas, bez žaljenja, kaže da nije završila fakultet a i da jeste ne zna šta bi uopšte sa tom diplomom radila.

- Ja sam u Beograd došla i sa ličnim motivom. Da budem sa momkom koga sam pre toga upoznala na moru. U prestonicu sam stigla u avgustu, udala sam se za Borisa već u januaru sledeće godine. Ubrzo je na svet stigla i moja jedinica, Marija.

Boris je dobro zarađivao, mogla je da se posveti samo kući i detetu i da ni o čemu drugom ne brine. Ali, ona svoj život nije tako zamišljala. Morala je da radi ono što najviše voli, da peva. Makar samo da joj to bude hobi. Prvo je pevala u KUD Elektronske industrije, a potom je zajedno sa Ivanom iz "Legendi" prešla u "Lolu". Zvali su je i u "Kolo". Mećutim, kako su tamo od nje tražili i da peva i da igra, a to je iziskivalo puno vremena i odvajnje od ćerke koju je ona u "Loli" redovno vodila sa sobom, odustala je.

Pozivali su je, s vremena na vreme, drugi, poznati kada bi im na nekom nastupu zafalio pevač. Tako se i našla u Novoj Gradišci u društvu Usnije Redžepove i njenog surpuga Svetomira Šešića Šeleta , muzičkog urednika u Radio Beogradu, i orkestra Branimira Đokića. Kad je čuo kako peva, Šele je u prvi mah zanemeo. Odakle je, gde je dosad bila, šta je radila, pljuštala su pitanja. Da dođe u radio, prosto je naredio. Otišla je i dobila poziv da peva za Prvi glas Srbije, radijsko takmičenje pevača amatera.

- Šta da pevam, razmišljala sam. Pesmu "Moj golube" pevala je Mara Đorđević, a ja sam je naučila kao dete. Odlučim, nju ću. A za koga? Ovi na Kosovu su i zaboravili na mene. Zove me Radio Kovin, pristanem da za njih pevam. Takmičenje se održavalo u Kraljevu. Mislila sam, tu će da rade veze, nema šanse da ja pobedim. Ali, pobedim. Posle snimim tu pesmu i za Radio Beograd. Mnogo mi je bilo bitno mišljenje kolega. Značilo mi je kad je Merima Njegomir rekla da su mnogi i ona otpevali "Moj golube" ali ta pesma je postala popularna tek u mojoj interpretaciji.

Sve, sve, ali balade

Odlučila je tada i da snimi prvi album. O svom trošku i sa pesmama po svom izboru. Novac za svoj prvenac je obezbedila pevajući kao predpevač na nastupima proverenih zvezda kao što je Lepa Lukić. Naravno, i suprug je podržavao njen cilj.

- Od 1986. godine, od kada se profesionalno bavim pevanjem, snimila sam osam albuma. Osim jednog koji sam snimila za "ZaM" sve ostale je izdao PGP RTS, kao što će i izdati ovaj novi koji upravo završavam. Uspela sam da izgradim svoj stil. Publika me prepoznaje kroz baladu i izvorne pesme. Mada, uspešno sam se oprobala i u drugim muzičkim vodama, kao, naprimer sa grupom "Zana". Možda zvučim neskromno, ali dobro se snalazim i u pop i izvornoj i novokomponovanoj, čak i orijentalnoj muzici. Međutim, najviše emocija unosim u balade. Jednu takvu, nabijenu emocijama, gde se pominje jug, snimila sam i za novi kompakt disk. Baš sam ponosna na tu pesmu.

Kad god se pomene jug, tačnije Kosovo, Dragicu ophrvaju osećanja, ponosa i sete, istovremeno. Kaže da je poslednji njen nastup zasenio sve druge koje je ikad imala. Pevala je na trgu u Kosovskoj Mitrovici za srpsku Novu godinu. Pevala i plakala.

- Meni suze te večeri niko nije mogao da zaustavi. To su strašne emocije. Vidiš one ljude koji su došli iz Gračanice, Lipljana, Prilužja, oko njih žice, nemaju kud. U ponoć je nestalo struje. Na binu se popeo dečko sa srpskom zastavom. Ja sam pevala "Vidovdan". Svi su pevali. Ja sam, u stvari, mogla i da ćutim. Tu atmosferu ja rečima ne mogu da opišem. A u medijima je ta centralna proslava Nove godine na Kosovu i Metohiji, propraćena krajnje stidljivo. To nije uredu, ne zbog mene, nego zbog tih ljudi koji tamo žive.

Inače, peva i u inostranstvu, često, ali ne peva po diskotekama ("znam kako one izgledaju, ima ih samo par koje liče na diskoteke") ni po Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji...

- Strašno sam se razočarala onih godina kad smo bili pod sankcijama i kad su nas na granicama tretirali kao stoku, a da ne pričam kako su nas dočekivale te naše "gazde", sa kojim nipodaštavanjem. Rekla sam sebi, te 1994. godine, ti to nećeš da radiš. Imaš svoj stan, dobar auto, situirana si i ne trebaju ti tih par hiljada ne znam čega, po cenu takvog stresa. Amerika, Australija, Kanada, to da. Znaš da ideš u rudnik i zdravo. U Evropi dolazi u obzir Pariz i posebno, London gde i inače najčešće pevam. U Englesku, tačnije u Birmingem, sam otišla prvi put kad me je Savo Milošević zvao da pevam na svadbi gde je on bio kum. Unazad četiri godina pevam na proslavam koje organizuje naša crkva sveti Nikolaj u Londonu. Tamo, osim za svadbe, nema honorara, već je zarada na osnovu prodatih karata. Nekad prođem super, nekad malo lošije, ali me uvek dočekaju kao caricu i zato mi je zadovoljstvo da pevam tim ljudima.

Omiljen među koleginicama

Dragica već deset godina živi sa suprugom Nebojšom Negićem u Sremčici. Zadržali su stan na Vračaru, ali su odlučili da žive tamo gde će ih buditi cvrkut ptica, a ne buka automobila.

- I on je došao u Beograd da studira kao i ja, s tim što je on fakultet, pravni, i završio. Kad smo se upoznali i on je bio razveden kao i ja. Imali smo zajedničko društvo, počeli smo da se viđamo u okviru njega, posle izvesnog vremena i da izlazimo sami. U početku su nas vezivale simpatije, a vremenom se to pretvorila u mnogo dublja osećanja. Glupo nam je bilo da se viđamo kao momak i devojka pa smo odlučili da živimo zajedno. Mi smo u braku, potpuno je nebitno da li smo se i gde venčali. Važno je da savršeno funkcionišemo kao i da mi on mnogo pomaže oko mog posla, s obzirom na to da sam ja uvek bila sama svoj menadžer. On radi kao savetnik u vladi Srbije. Sigurna sam da je cenjen u svom poslu, šarmantan je i znam da je omiljeni lik kod svojih koleginica, koje su većinom mlade žene. Samim tim sam i ja omiljena.

Lice joj se svaki put ozari kada se pomenu Uroš i Dunja, deca njene ćerke Maje. Uroš u aprilu puni pet, Dunja u istom mesecu četiri, a Maja, izmeću ta dva raoćendana, navršava dvadeset i pet godina, nabraja. Ona i zet su škorpije u horoskopu.

- Uloga bake je moja najdraža životna uloga. Za Uroša i Dunju svaki dan imam vremena, osim ako sam na putu. Uživam sa njima. Oduševe se kad dođem u obdanište po njih, a to često radim, jer onda znaju da ćemo ili da se igramo ovde u Sremčici, ili da idemo u kupovinu... Sad su najslađi. Zapisujem šta pričaju, snimam ih, fotografišem svaki čas. Dunja je umetnička duša, veoma lepo crta. Uroš je sluđen automobilima, kao ja. Svaki tren koji ne provedem sa njima za mene je izgubljeno vreme. Sva moja i ljubav celog sveta je njihova.