PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Marijanin smešak

Povodom nedavnog teksta o poseti Borisa Tadića, predsednika Srbije, Kosovu i Metohiji i upadice vaših reportera da u Prištini postoji Bulevar Bila Klintona, moram da se oglasim u mojim omiljenim novinama.

Ne samo spomenik, niti hotel "Pobeda" ("Victori"), na čijem je krovu maketa Kipa slobode, ne bulevar i mesto u srcima zahvalnih Albanaca, već mnogo više!

U Prištini, ispod hotela "Grand", nalazi se autobus prepravljen tako da bude roštiljdžijska radnja na točkovima. Ovčetina i junetina, zagarantovano. Obojen je u plavo i zove se - "Bil Klinton". Tu ironiju bi čovek i mogao da shvati, da se samo na stotinak metara dalje ne nalazi radnja, nadmeno nazvana butik, na čijoj firmi piše - "Hilari"!

Kada bi bivši predsednik SAD video "svoju" ćevabdžinicu, ni po jada. Ali, ako bi gospođa Klinton, makar i na fotografiji, ugledala "svoj" butik, sumnjam da bi ostala ravnodušna. Naprotiv: najverovatnije bi, pod stare dane i sa usahlim političkim ambicijama, počela da navija za Srbe.

Jer, radnja koju spominjem nudi onu petparačku, vašarsku robu, sa čipkicama i miljeima, kakva se više ne može naći ni u zemljama trećeg sveta. Ili može, ne znam?!

Američka politika prema Srbiji, a s tim u vezi i prema Kosovu i Metohiji, inertna je u skladu sa veličinom i značajem te velesile. Ali, ako su želeli da preko Kosmeta sruše Miloševića, koji je uspeo da nam do kraja ogadi naš, drugačiji socijalizam, s kojim bismo, pre svih drugih "sovjetskih" država, ušli u Evropsku uniju, onda bi sada trebalo da nam se izvine i ponude ruku pomirenja. Bez njih, bez američkih vajnih "analitičara", bili bismo tamo gde pripadamo oduvek. To što smo ovde, u beznađu i pod ucenama, trebalo bi da zahvalimo ponajviše njima.

Ili da otvorimo butik i ćevabdžinicu, da u naručje Pobednika bacimo Marijanu, po čijem je liku izrađen Kip slobode što stoji na ulazu u njujoršku luku i na ćuviku hotela "Pobeda" u Prištini.
Petar Mirić, izbeglica

Suzanine suze

Besan sam na sebe što ste me "zatrovali" daleke 1959. godine i što sam vam još veran. Odrekao bih se mojih novina, što je nama penzionerima danas najlakše, da nije tog prokletstva.

A ljut sam na sebe jer sam poverovao Suzaninim "suzama" i što sam je branio kada se fotografisala za "Plejboj". Svoje suze je trebalo da prolije pred policijom, a ne pred nama, preko medija. Ipak, čak sam i tada smatrao da je to njena lična stvar.

Ali, to više nije privatna stvar! Mi to moramo da preživljavamo s njom, jer novinari i mediji od te bruke prave unosan posao.

Meni zaista nije jasno zašto neko uopšte snima takve stvari? Ili, zašto i mi, čitaoci i gledaoci, u tome treba da učestvujemo? To je, ipak, njena privatna stvar.

Ne žalim nju, već njenu decu. Svu našu decu. Jer, ako se budu ugledala na naše "estradne umetnike", crno im se piše.

A kada je reč o "Ilustrovanoj", bolje bi vam bilo da ponovo povećate cenu, nego da objavljujete takve stvari.
Veljko Lazić, Novi Beograd

Mileva i Albert u Beogradu

Sa velikim zakašnjenjem sam pročitao tekst o Milevi i Albertu Ajnštajnu.

Da li vam je poznato da je izdavačka kuća "Didaktika" iz Radovljice u Sloveniji objavila na slovenačkom jeziku knjigu "Ljubezen in skupno znanstveno delo", koju je napisao magistar Đorđe Krstić, fizičar iz Kranja? Na 97. stranici te knjige pročitao sam da su Mileva i Albert, na poziv svojih prijatelji, sa malim Hansom Albertom 1905. godine došli u Beograd i u njemu proveli samo jedan dan. Sutradan su sa svojim prijateljem botaničarom dr Nedeljkom Kašaninom otputovali u izletničko mesto Kijevo kraj Rakovice, gde je dr Kašanin imao kuću i mlin. U knjizi piše da je tamo tada postojalo jezerce po kojem su se izletnici vozili čamcima.

Vlasnik tog jezera i restorana na njegovoj obali bio je moj rođeni deda Svetozar Stefanović, inače vlasnik hotela "Solun" u Beogradu i veliki akcionar Beogradske kladionice, a 1907. osnivač prve fabrike konzervi u Kraljevini Srbiji, u Kragujevcu. Kada su se 1928. iz matične fabrike "Svetozar Stefanović" u Kragujevcu izdvojili braća Živojin i Tanasije, kapital su uložili u osnivanje nove u Kijevu, isušivši pre toga staro jezero.

O tome sam obavestio gospodina Krstića, pa je on to uneo u izdanje svoje knjige koju će, na srpskom, objaviti Matica srpska u Novom Sadu. To je i prilika da se današnji stanovnici Kijeva obaveste o svojoj povesti, pa i o tome da su slavni naučnici Mileva i Albert Ajnštajn boravili u njihovom ataru.

Svetozar Stefanović, Ljubljana