PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Predlog koji treba podržati

Restruktuiranje Vojske Srbije i Crne Gore povući će, nema sumnje, mnogo stvari za sobom. Zbog tih promena u vojsci, između ostalog, u pitanje se dovodi i opstanak Vojnog muzeja na Kalemegdanu u Beogradu. Dobro upućeni u ove prilike gotovo sa sigurnošću nagoveštavaju prestanak rada, što znači da će svi eksponati otići pod krov drugih muzeja. Ako tako bude, onda je to prilika da se deo znamenja vrati odakle je svojevremeno odnet. Pre svega tu mislim na zastave dinastije Karađorđević koje su 1943. godine odnete iz zadužbinske crkve na Oplencu.

Zašto mislim da bi vraćanje zastava na Oplenac trebalo obaviti ove godine? Zato što su se pre sedam i po decenija na Oplencu u septembru zbila tri događaja. Te 1930. godine u oplenačku crkvu, kriptu Karađorđevića, preneti su posmrtni ostaci vožda Karađorđa (sa lobanjom, iako je bilo nekih koji su sumnjali da glava nije sa telom). Šesti septembar je dan rođenja kralja Petra Drugog, a istog dana kralj Aleksandar je na Banjici zamenio stare zastave novim. Svečanosti ovim povodima trajale su od dvadeset osmog avgusta do osmog septembra.

A o kakvim je zastavama reč? Kralj Aleksandar je na svečanosti na Banjici pred postrojenom vojskom zamenio stare ratničke zastave novim. Šezdeset i jedna promenjena zastava, od kojih su tri bile Karađorđeve, a ostale iz Balkanskih ratova, odnete su na Oplenac i tamo u posebno pripremljena postolja raspoređene u crkvi. U ratnom vihoru 1943. godine Milan Nedić je sve zastave odneo sa Oplenca u Beograd i predao Milanu Kašaninu, sekretaru u Muzeju kneza Pavla. Ovaj ih je iz straha da ne postanu nečiji ratni plen zazidao i tako su dočekale kraj rata. Posle rata predate su Vojnom muzeju gde se i danas nalaze.
Radovan O. Radulović, Zemun

Naroda je bilo, ali...

Divna priča u "Ilustrovanoj Politici" o Bilji i Aci Iliću, ali neke stvari su malo netačne.

Bilja i Aca se nisu venčali 20. septembra, već 28. avgusta 1989. godine. Naroda je bilo mnogo, ali je taj narod morao prvo da se oduži našoj lepoj i mladoj sugrađanki Silviji Pavić kojoj je istog dana bila ogromna sahrana. Svakako da je bilo i mnogo ljudi iz inostranstva.

Silvija je bila tek maturirala u gornjomilanovačkoj gimnaziji i upisala se na dva fakulteta. Poginula je 26. avgusta ne saznavši da je primljena i na drugi u Beogradu koji je volela. A bila je poznata po mnogo čemu: izuzetan đak, pevala je u vokalnoj grupi sa mojom unukom, bila lepotica dva-tri puta, dobar novinar, pesnik… Kao i njena majka Vera Pavić.

Kako su za isti dan bili zakazani i sahrana i venčanje, nisu mnogi znali šta da se radi. A tebalo je otići i na sahranu i na svadbu. Prvo smo otišli na sahranu, a onda na svadbu.

Neka se njih dvoje ne ljute, volimo ih i dalje. Želimo im mnogo sreće, a Silviji rajski život, jer je ona to zaista zaslužila.
Ime i adresa poznati redakciji

P.S. Molim vas, ne bih želeo da mi objavite ime iz opravdanih razloga, jer to neki ne bi razumeli, a nisu svesni da ih iskreno volimo, kao što poštujemo i ime Silvije Pavić, jedinice u majke Vere, koja je takođe izuzetan pesnik i satiričar. A vama, redakcijo, hvala.