PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

GODINU DANA POSLE POŽARA U HILANDARU

Da li je moglo brže i više?

Pre godinu dana, u noći između trećeg i četvrtog marta, srpsko kulturno i duhovno nasleđe pretrpelo je jedan od najvećih udaraca. U gluvo doba noći, u jednom od dimnjaka konaka Igumenarija, na severnoj strani hilandarskog kompleksa, buknuo je požar. Vatrena stihija je gutala sve pred sobom. U plamenu su nestajali vekovi. pored Igumenarije, plamen je progutao tri konaka, jedan podignut sredinom sedamnaestog, a druga dva dvadesetih godina devetnaestog veka, zatim monumentalnu ulaznu kapiju sa predvorjem i portirnicom i Stari i Beli konak.

Gorela je cela severna strana Hilandara da bi se vatra zaustavila tek kod pirga Svetog Save i Svetih arhangela. Ako u nesreći može da bude sreće, onda je to u ovom slučaju podatak da se vatra nije proširila na manastirsku biblioteku, riznicu i arhiv u kojima se čuva neprocenjivo kulturno blago sakupljano u proteklim vekovima i koje nije samo od značaja za srpski narod i njegovu kulturu.

Naša i grčka vlada, ali i ljudi dobre volje, ne samo iz ove dve zemlje, odmah su reagovali. Izdvojen je novac, urađeni projekti. A onda je negde zapelo. Počele su i prozivke. Nadležni su objašnjavali da sve ide prema planu, da je obnova komplikovana i da će biti potrebno dosta vremena da se prvo teren raščisti, pa tek onda počnu radovi. Prognoze su bile da će za rekonstrukciju biti neophodno desetak godina.

Činjenica je da se u obnovu krenulo prilično stihijski, kao što je i činjenica da sve nije zavisilo od nas. Naime, raščišćavanje je teklo prema planu i programu koji je napravio Kedak, grčki Centar za očuvanje svetogorskog nasleđa. Da li isključivo zbog toga ili i zbog naše neorganizovanosti, tek u prvih šest meseci teren je neznatno raščišćen.

Oni koji veruju da je sve trebalo drugačije raditi, misle da je tih šest meseci izgubljeno vreme u obnovi i da je ono što se može nazvati ozbiljnim raščišćavanjem i pripremom za obnovu počelo tek u septembru. Onda je, naravno, došla zima, a sa njom i otežani uslovi za rad, pa se pravi poslovi na obnovi mogu započeti tek sa prvim lepim prolećnim danima.

Nije da se zimus nije ništa radilo, nastavljeno je sa izradom planova, dopunom dokumentacije, dogovorima između naših i grčkih vlasti, ali je posao na terenu bio usporen. Pre nedelju dana počeli su radovi na rekonstrukciji Senare, zgrade izvan manastirskih zidina u kojima će biti smešteni manastrirski gosti. A taj posao je trebalo da počne pre pola godine.

Na proleće je planirano uređenje novih monaških kelija jer je interesovanje među monasima za dolazak na Svetu goru sve veće. Do Uskrsa se planira da bude završena nova riznica koja će biti opremljena savremenim uređajima za očuvanje vredne pokretne baštine. U planu je i početak radova na Belom konaku, objektu koji je treba prvi da se radi unutar manastirskih zidina i koji je bio obnovljen neposredno pre požara.

Oko nekih stvari dileme još ima, ali ne bi trebalo da ih bude. Pitanje je koje materijale koristiti u obnovi. Monasi i deo stručnog tima mišljenja su da obnova ne sme da dovede u pitanje autentičnost manastirske celine, da kamen, cigla i drvo mogu da budu jedini materijali. Jedan deo stručnjaka, pak, misli da bi savremeni materijali, a pre svega beton, morali da budu korišćeni. Bilo kako bilo, tek Hilandar mora da u što kraćem roku bude obnovljen na zadovoljstvo svih. Da obnovljenim zdanjima budu zadovoljni pre svega oni koji tu žive i čuvaju ovu svetinju, ali i oni koji ovamo povremeno dolaze i kojima ništa manje nije stalo do ovog našeg centra duhovnosti.
Ognjan N. Radulović