PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

ŠTA HOĆE ZAPOSLENI U NARODNOJ BIBLIOTECI SRBIJE

Štrajkom do prava

U Narodnoj biblioteci Srbije 9. februara počeo je štrajk upozorenja, a mnogima i danas nije jasno zašto se štrajkuje samo u ovoj, a ne i u drugim ustanovama kulture. Iako nije uobičajeno, počeću od kraja, od sastanka u Ministarstvu kulture održanom 14. februara i u zgradi Vlade održanom 21. februara.

Povod za sastanke bili su zahtevi oba reprezentativna sindikata u kulturi (Samostalni sindikat kulture i "Nezavisnost" ) koji su identični sa zahtevima štrajkačkog odbora Biblioteke, a to je povećanje koeficijenta svim zaposlenima koji nisu obuhvaćeni Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, kao i izjednačavanje koeficijenta zaposlenih u Biblioteci sa zaposlenima u Beogradskoj filharmoniji. Tražili smo i smenu ministra finansija Mlađana Dinkića i smenu ministra kulture Dragana Kojadinovića.

Ministar Kojadinović se na sastanku u njegovom ministarstvu u načelu saglasio sa zahtevima i predložio sastanak sa ministrom Dinkićem. Sastanak u Vladi Srbije održan je 21. februara i ministar Dinkić je odbio sve zahteve. Ponudio je samo povećanje sredstava za projekte tu prisutnim upravnicima pozorišta, Narodno pozorište iz Beograda i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, i rekao da će slično uraditi i sa ostalim institucijama od nacionalnog značaja. O povećanju koeficijenta uopšte nije hteo da razgovara, pravdajući to time da ako nama popusti, to će morati da uradi i sa svim ostalim korisnicima koji se finansiraju iz budžeta. Nije dao nikakvo zadovoljavajuće objašnjenje zašto je Beogradska filharmonija izuzeta od ostalih. Na kraju, nije nam bilo jasno zašto smo uopšte bili pozvani na sastanak. Ministar Dinkić je bio decidiran da neće prihvatiti nikakve razgovore sa predstavnicima sindikata, bez obzira stupili mi u štrajk ili ne, kao i da za ovakve odluke prozivamo samo njega, a ne i ministra Kojadinovića.

Priča o poboljšanju materijalnog i svakog drugog položaja zaposlenih u kulturi počinje pre nepunih godinu dana. Tada iz sidikata naše biblioteke kreće inicijativa da pored povećanja cene rada za sve zaposlene u kulturi, kojih ima oko dve hiljade, počnu razgovori o posebnom statusu zaposlenih u institucijama kulture od posebnog značaja. Naš predlog se sastojao u tome da se cena rada poveća u skladu sa Uredbom koja je tada bila na snazi, što bi značilo minimum koji moraju ispoštovati sve lokalne samouprave na celoj teritoriji Srbije, a koje finansiraju svoje kulturne ustanove i da se istovremeno smanje disproporcije u primanjima na nivou grada Beograda i bogatijih opština u Srbiji, sa primanjima zaposlenih koji se finansiraju direktno iz budžeta Republike. U tim zahtevima nisu spominjani nikakvi koeficijenti, niti raspon primanja, već samo cena rada. Ministar Kojadinović nam je obećao relativno zadovoljavajuće povećanje cene rada, ali zbog, prema njegovim rečima, odbijanja ministra Dinkića, kultura Srbije je prvi put u svojoj istoriji stupila u generalni štrajk.

Štrajk je trajao nešto više od nedelju dana i završio se obećanjem ministra Dinkića da će uslediti povećanje koeficijenta. Mi kao neiskusni pregovarači smo prihvatili tu ponudu i prekinuli štrajk. Bila nam je dovoljna reč ministra, bez ijedne zabeleške.

Sledećih nedelja smo uporno pokušavali da od Ministarstva finasija dobijemo pismenu potvrdu našeg usmenog dogovora, ali to nam nije uspelo. Posle izvesnog vremena dobili smo ponudu u kojoj se samo u Beogradskoj filharmoniji povećavaju koeficijenti u rasponu od četrdeset do šezdeset odsto za visoku stručnu spremu, u ostalim ustanovama bi ista stručna sprema dobila dvadeset odsto, dok svi drugi zaposleni kroz koeficijente ne dobijaju ništa, nego povećanje cene rada od deset odsto. Blaga je reč da smo bili zatečeni, jer se ničim nije dalo objasniti zašto se jedna ustanova izdvaja od ostalih. Na sve to, normalno, nismo mogli pristati.

Dušan Nikodijević,
predsednik štrajkačkog odbora
Narodne biblioteke Srbije