Zajedno u dobru i zlu: Sofija Kanižaj i Dragoslav Šekularac

Dribler veka, fudbalski Šopen, Brazilac sa Balkana, što su sve sinonimi za ime druge ''Zvezdine'' legende Dragoslava Šekularca, danas u šezdeset sedmoj godini ne dribla loptu ni u snu, o fudbalu ne voli ni da "bistri", kao ni o politici, ali živi punim plucima i jednako temperamentno kao i u dane najvece slave kada su i nastale pomenute slikovite kovanice.

- Svakog jutra, kad se probudim, kažem sebi: "Hvala Bogu još jedan dan mogu da drmam kako ja hocu." Danas je moje jedino zanimanje - da zabavljam Šekularca. Da mu pružim lep život, kocku, mladu ženu... Uživam u tome. I, svoj komoditet ne dam nikome. On nema cenu -prica nam bez uvijanja Šeki, kako ga zovu svi znani i neznani, dok mu krademo vece u njegovom stanu, preko puta hotela "Metropol".

Zidovi doma krase slike njegove najstarije cerke Aleksandre, koja živi u Americi, i dela Olje Ivanjicki.

- Olji sam bio model kada je slikala one astronaute -kaže.

Nema nijednog znaka, ni fotografije, medalje ili trofeja, da tu živi covek za koga upuceni u najvažniju sporednu stvar na svetu tvrde da je u svoje vreme i po kvalitetu i po popularnosti bio evropski Pele.

- Šta ce mi to u kuci. Ima jedna fotografija u ''Zvezdinom'' muzeju, tamo su i trofeji, i jedna je slika u mom kaficu, to je dovoljno. Okacio sam samo ovu, dala mi je "Zvezda", gde smo mi i fudbaleri "Mancester junajteda", ciji se avion srušio kraj Minhena posle utakmice u Beogradu -kaže i vodi nas u zaklonjeni kutak da nam je pokaže.

Izmislio sam Kleja

Dragoslav je mladi sin Bogosava, Crnogorca, i Donke, Makedonke. Po rodenju je Makedonac (rodio se u Štipu), po opredeljenju i stilu života, Beogradanin. Otac je bio pravnik, viden u svojoj profesiji, pa je posle Coke nameštenje, 1946. godine, dobio u prestonici. O fudbalu nije znao ništa, a nije ga ni interesovalo. Ali njegov klinac je bio fasciniran loptom i nije se od nje odvajo. Išla mu je od noge. Prvo je bio najbolji fudbaler u svojoj ulici, pa u kraju, pa u školskom timu, onda, kada ga je fotoreporter Singa Popovic zapazio i odveo u ''Zvezdin'' podmladak, i tamo je odskakao za pola koplja od ostalih talentovanih momcica.

- Ja sam izmislio Kasijusa Kleja, prvi sam poceo da se hvalim. Još sam skupljao lopte, a znao sam da kažem: Metjus, Puškaš, pa Šekularac. Ostvarilo se to, vrlo brzo -kaže. -Moja parola je bila da se o meni piše što više, da bih bio popularan. Nije mi bilo važno šta se piše. Posle mi je to smetalo. Sa nekim novinarima sam se i tukao. Ne trpim nepravdu. Piši o cemu god hoceš, ali to dokaži.

U svom domu sa Sofijom i sinom Markom, bivšim fudbalerom

''Zvezdin'' dres sa brojem deset nosio je jedanaest godina i za svoj tim odigrao 470 utakmica. Reprezentativac je postao i pre punoletstva, a u plavom dresu je igrao cetrdest jedan put.

- Cim igram dobro, onda idem iz jedne kafane u drugu, ne zbog pica jer nikada nisam ni pio ni pušio, vec da me ljudi vide i kažu: "Bravo, majstore!" Tada nije bilo televizije pa si morao na taj nacin da se prikazuješ. I novine šta napišu. Mene je posebno voleo i slavopojke o meni pisao LJubiša Vukadinovic. Kako me je hvalio, ljudi su ocekivali da sam ja neka grdosija od coveka. Tako se desilo da je, kad je "Zvezuda" gostovala u Titogradu, jedan narodni heroj, posle utakmice, poželeo da me upozna. Ja u hotelu igram karte sa društvom, na glavi kacket, dole majica i bermude iz inostranstva i na nogama klompe što je tad bilo cudo. Prvi sam u Beogradu nosio klompe. Meni se ne prekida partija, gubim, a on poslao coveka po mene. Moram da sidem odmah, kaže taj, narodni heroj ne može da ceka. Kad me je takvog ugledao, heroj nije mogao da veruje svojim ocima: "Vide, vide, ja mislio brdo, on jado."

Jedan drugi narodni heroj ga je poslao u zatvor.

- Nešto mi je dobacio, a ja, ne znajuci da je narodni heroj, pošaljem ga u materinu. Tužio me i ja dobijem mesec dana u Padinskoj skeli.

Šeki je bio atrakcija u Beogradu i po ''vespi'' koju je prvi provozao. Posle je vozio "bubu" i sa njom je vec imao konkurenciju. Ali u trikovima kojim je u nesvest bacao devojke nije imao premca.

- Tada je bio samo jedan semafor u gradu, kod Londona. Ja podmitim saobracajca sa ulaznicama za utakmicu da me, kad naidem sa devojkama, propusti kroz crveno. Sad, ja vozim, usporim, cekam crveno, onda dva puta svirnem, saobracajac izleti na ulicu i zaustavi saobracaj. Ma, decji štosovi.

U njegovo vreme se znalo ko su deset najdevojaka u Beogradu. Lokica, Beba Loncar, Trša balerina, Baraga košarkašica, Olja Ivanjicki, Milica Pašic...

- Lokicu, koja sada živi u komšiluku, morao si da juriš kao ajkula ladu da bi te uopšte primetila. Saznamo da ce ona da igra pet minuta u nekoj diskoteci i mi svi trcimo tamo. A kad Milica Pašic dode u "Maderu", muškarci se pred njom poredaju kao vojska pred generalom. Ona sedne u beli kabriolet i ode. Bila atrakcija, bre! Ja sam jadnik uvek bio ružan -smeje se -pa sam za ženske morao da se borim šarmom i kavaljerstvom i, imao sam uspeha. Smatram da se ništa nije promenilo od onog doba do danas: ako imate pare, šarm i slavu, imacete i srece sa ženama.

Kobna pesnica i slika

U prici se opet vracamo na njegove noge "koje govore osam hiljada reci", kako sam opisuje svoj fudbalski talenat i intelekt, i pitamo za nezaboravne utakmice.

U svom kafiću sa unukom Danicom, talentovanom teniserkom, ćerkom Katjom i sinom Markom

- Utakmica protiv Urugvaja na Svetskom prvenstvu u Cileu 1962, kada smo pobedili sa 3:1 i kada su protivnicki igraci napravili špalir i aplaudirali mi kada sam izlazio sa terena, a od sportskih novinara dobio ocenu jedanaest. Zatim kada sam u Parizu igrao protv "Santosa", a novine posle pisale "Pele zaboravljen pored Šekularca", kao i ona u Beogradu, po snegu, protiv "Espanjola", kada sam odigrao fenomenalno pa me je posle cuveni golman Zamora jurio da odem u "Espanjol". I, još, utakmica reperezentacije protiv "Juventusa" kada me je Anjeli zapazio i hteo da me po svaku cenu spoji sa Sivorijem, velikim igracem i zvezdom. Dva puta je Anjeli dolazio zbog mene u Beograd, sedeli smo u "Metropolu" i pregovarali, ali taj transfer, koji je vredeo tada neverovatnih pola miliona dolara, stopirali su Krcun i Rankovic. Tada nijedan naš fudbaler nije mogao da ode u inostranstvo, takva je politika bila.

Naravno da ima i utakmica kojih se nerado seca, ali bez sujete, prica i o njima.

- Na jednoj utakmici sa "Partizanom" sam bio najgori na terenu. Nisam ni pipnuo loptu. Medu zvezdašima važi pravilo da nikad ne možeš da voliš "Zvezdu" koliko možeš da mrziš "Partizan". Na tom derbiju su gledaoci cak sedeli na atletskoj stazi. Koliko snažno sam želeo da im pokažem kako driblam, toliko sam sve više i više tonuo. Jednostavno sam pregoreo. Da protiv "Partizana" dobiješ peticu, to se pamti. Dugo sam bio tužan zbog toga. Ali, na moju srecu, bio sam takav fudbaler da nikada nisam odigrao tri utakmice zaredom slabo.

Najkobnija utakmica po njegovu fudbalsku karijeru desila se samo mesec dana posle Svetskog prvenstva u Cileu, gde je naša reprezentacija osvojila cetvrto mesto, a Šekija od Zemunskog aerodroma do kuce navijaci doneli na rukama. "Zvezda" je igrala protiv "Radnickog" u Nišu, Šeki je digao ruku na sudiju Tumbasa, promašio ga je, ali je objavljena slika u "Politici" kako njegova pesnica juri ka sudijinom licu i kažnjen je sa osamnaest meseci neigranja.

- Tumbas me je fudbalski zakopao, upropastio karijeru. Iskoristio je moju mladost, temperament, nervozu. Od sedamnaeste do dvaeset cetvrte godine, do te kazne, igrao sam fenomenalno. Na svakoj utakmici više od 40.000 ljudi dolazilo je mene da gleda. Posle toga tu nije bilo ni Š od Šekija. Otišao sam u vosjku, Rankovic mi je tu pomogao i posle dolazio u kasarnu da me obide, u Bilecu u školu rezervnih vojnih oficira. Da ne bi ispalo da ja imam neku protekciju, trcao sam uz i niz brdo sa temperaturom od cetrdeset i mitraljezom u rukama. Sve je to ostavilo posledice po zdravlje i moju karijeru. Tumbas me je pred smrt molio za oproštaj, ali nisam hteo da mu oprostim. Danas smatram da sam bio grub.

Fudbaler je bio pune dve decenije, posle je prešao u trenere, jednu sezonu je veoma uspešno trenirao i "Zvezdu", osvojila je tada, 1989. duplu titulu, ali je taj hleb zaradivao uglavnom u belom svetu. Bio je i direktor, i to FK "Obilica", sve do Arkanove smrti. Kroz njegove ruke prošlo je mnogo novca, a moglo je i mnogo više i da prode i da ostane, priznaje i sam, da je mogao da obuzda svoj temperament. NJegov sin Marko kaže da je ona prica kako je njegov tata za prvi cetvorogodišnji ugovor sa "Zvezdom" dobio samo dve ploce Katarine Valente samo prica za novine, a da je zapravo dobio mnogo para i sve prokockao na provod u Baden-Badenu. Tata se ne ljuti na ovu Markovu upadicu, ali demantuje sina.

- Nije tacno to što prica Marko. U Baden-Baden sam poceo da idem kada sam otišao da igram u Nemacku u "Karlsrueu", i za to mi platili 430.000 maraka. U Nemackoj je tada bilo nezamislivo da jedan fudbaler vozi "mercedes" i ide u Baden-Baden, a ja sam to radio. Sa ovom pamecu ne bih se tako ponašao. Nemacku sam napustio kad su mi najviše para davali. Izadem na ulicu, niko me ne poznaje, odem u robnu kucu, ni tamo mi se niko ne obraca. Meni je to falilo u životu. Kažem: "Nosite se i vi i vaše pare, odoh ja u Beograd." Jedino je Kolumbija, gde sam igrao cetiri godine u "Santa Feu", mogla da mi zameni Beograd, ali sam morao da je napustim posle jedne saobracajne nesrece.

Da mu je u životu uvek bio važniji princip od para, govori i prica iz Saudijske Arabije.

- Trebalo je da dobijem premiju od 1.000 dolara. Princ je, medutim, izvadio samo petsto. Pocepao sam i tih petsto, pred njegovim ocima, samo da mu dokažem da dogovor mora da se poštuje. Posle dva dana su me najurili iz Saudijske Arabije, sproveli me do aviona i tek u njemu mi dali pasoš.

Uživa kao paša

Dragoslav iza sebe ima dva braka i cetvoro dece, cerke Aleksandru, Ivanu i Katju i sina Marka koji je doskora igrao fudbal u Bugarskoj, a sada sa sestrom Katjom živi Beogradu. Šeki živi sa Sofijom, tridesetpetogodišnjom nežnom i vitkom plavušom.

-Upoznali smo se u restoranu bivšeg ''Zvezdinog'' golmana Dike gde sam ja radila -prica Sofija Kanižaj, rodom Banacanka. -Dolazio je svaki dan i gušio se u slatkišima. Tako šest meseci.

- Ja kad se zaljubim, to je kao tetreb. Ništa drugo ne gledam samo nju. Zbog nje sam tri puta dnevno jeo palacinke samo da bih je šarmirao. A šeceraš sam. Zamislite koliko godina sam uništio samo da bih došao do nje. Nije volela matore. I sad kaže: "Kako si me prevario, nije mi jasno." Evo, cetvrta godina smo zajedno i njoj to još nije jasno. Zar to nije uspeh?! Meni je Sofiju sam Bog poslao. Mene Bog cuva. Kad mi je nešto najpotrebnije, ono padne s neba-ubacuje se Šeki.

Sofija priznaje da ga je žensko osoblje u restoranu volelo jer je unosio pozitivnu energiju i uvek znao da ih obraduje nekom sitnicom, ali da njoj nije bilo ni na kraj pameti da se van restorana vida sa njim. Da bi ga otkacila, obecavala je da ce tu doci u to vreme, ali je unapred znala da nece biti tamo. Ali, Šeki se nije ljutio.

- Ja sam bila prva koja bi, kada vidi mladu ženu i starijeg muškarca, rekla da su oni zajedno zbog para. I razumem one koji sada tako govore za nas. Ali, ne obazirem se uopšte na takve price -kaže Sofija. -Moj odnos prema Šekiju se promenio kada se razboleo. Obilazila sam ga i posle je nekako sve išlo svojim tokom. Imam samo oca i brata i važno mi je bilo da me oni razumeju. Sa Šekijevom decom imam korektan odnos. Poštujemo se. Oni znaju da ja pazim na njega i to im je važno. Ja sam od sedamnaeste godine svoj covek, novac mi nije važan, a i Šeki odavno nije u toj prici. Važno mi je da ja brinem o nekom i da taj brine o meni i, pre svega, da se poštujemo.

- Živim kao paša -ubacuje se Šeki. -Posle operacije srca u Milanu 2001. godine, tada su me "Zvezda", odnosno DŽajic i Savicevic, mnogo zadužili, i susreta sa Sofijom, pocela je moja treca mladost u kojoj zaista uživam. Družim se sa mladim ljudima, idem u kladionicu, odigram poneku partiju pokera, odem na rulet ili na konjske trke kada odem kod mojih prijatelja u Ameriku. Oni mi uvek prirede takav docek da se osecam kao šeik.

Nesudeni hidrometeorolog odnedavno je novopeceni ugostitelj. Posle dvanaest godina, koliko je prošlo otkako je dao novac za lokal, konacno je gotov i njegov "Seknd star" ("Druga zvezda"),koji se nalazi preko puta ''Politike'' , pocece da radi. Zvanicno otvaranje je za koji dan, a Šekija drma trema kakvu nikad nije imao ni pred jednu utakmicu u karijeri. Da li ce se gostima dopasti ambijent, gde je svaku sitnicu on osmislio, pitanje je ciji odgovor ne može da išceka.

- Penzija mi nije dovoljna za život na kakav sam ja navikao i dobro ce mi doci i neki dinar od tog kafica. Ali, nije u tome poenta. Ja se radujem tome da ljudi dodu kod mene, sjajno se provedu i posle pricaju: "Uh, kako sam se proveo ko Šekija." Prosto, volim da me ljudi vole.