Ftografija Nebojše Bakarca, visokog funkcionera DSS-a, na kojoj go do pojasa maše mačem i pokazuje svoje tetovaže, izazvala je više polemike u javnosti nego bilo koja njegova izjava od kada se bavi politikom. Štampani mediji su išli čak dotle da su anketirali poznate ličnosti i građane sa pitanjem šta misle o crtežima po telu Bakarca i njegovom maču kojim vitla iznad glave. Na svu halabuku koja se digla oko toga Bakarec je kratko odgovorio: ''Ovo se dopalo mom sinu i to mi je najvažnije. A dopalo se i velikoj većini mojih partijskih kolega.'' I to je bilo sve.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Dočekao nas je u svom kabinetu u beogradskoj Opštini Stari grad gde obavlja funkciju zamenika predsednika samo dan kasnije pošto je proslavio četrdeset drugi rođendan . ''Ilustrovana Politika'' je, kaže, uvek bio omiljeni list u njegovoj porodici pa je zato odlučio da baš nama ekskluzivno ispriča nekoliko detalja iz svog života, te da nam kaže kako se i zašto tetovirao.

Rođen je u Osijeku i u gradu na Dravi je proveo prvih šest godina života. U četvrtoj godini se razboleo, pa je sledećih godinu i po dana bez roditelja proveo u bolnici u Rovinju. ''Posle toga mi se čini da nikada više nisam bio mlad, kao da sam tada ostario'', prokomentarisao je kratko to vreme.

- Otac Siniša je bio naš poznati reprezentativac u odbojci i zbog njegovog transfera iz ''Železnika'' u ''Crvenu zvezdu'' put nas je iz Osijeka doveo u Beograd - priča Nebojša. - Tu sam se prvi put zaljubio u obdaništu u jednu Tanju sa kikicama i to je ujedno bio i moj prvi susret sa ženskom ćudi. Naime, čokoladice koje sam joj spakovao u slast je pojela, a propratno pisamce sa čuvenim ''Volim te'' je uredno pokazala vaspitačici Oliveri. Mama Slađana me nije kritikovala kako sam očekivao, a vaspitačica se oduševila.

Bilo je simpatija i u današnjoj Osnovnoj školi ''Kralj Petar'' koju je Nebojša završio, a nije se branio ni od školskih drugarica u srednjoj arhitektonskoj.

Sa sinom Bogdanom prošle godine na Zlatiboru

- Upisao sam arhitekturu iz prve, studirao sedam godina i napustio - bez imalo ustezanja priča naš domaćin. - Dve godine sam išao u četvrtu godinu i pred kraj digao ruke. Onda sam se zaposlio, radio sam u raznim dizajnerskim firmama, bavio se grafičkim dizajnom i animacijom. Tada sam upoznao moju bivšu suprugu Bojanu sa kojom sam osam godina živeo pre nego što smo se venčali 1995. Sin Bogdan nam se rodio dve godine kasnije. Naš brak je trajao do 2002. kada smo se razveli.

Priča o ovome otvoreno baš zbog nekih glasina koje se povremeno tu i tamo pojave. Kaže kako im brak i nije bio tako loš, ali kako su očigledno napravili loš izbor. I o tome kako uredno ispunjava sve svoje obaveze prema sinu, kako ga redovno viđa i, naravno, voli najviše na svetu. Ističe da nikada nije prevario svoju suprugu za tih šesnaest godina koliko su bili zajedno, niti se razveo zbog druge. Jednostavno, nije išlo.

- Od kada sam se razveo, lutam i to samo sa jednim ciljem da nađem srodno biće - veli Nebojša. - Bilo je nekih interesantnih susreta, ali prava žena mi još nije uplovila u luku. A i dosta sam pesama napisao posle razvoda. Zbirka je gotova, imam i izdavače i uskoro će moja poezija biti pred čitaocima.

Anđeo i zvezde

Dugo Nebojša priča o svojoj poeziji, ali i o drugim pesnicima i piscima. Mnogo čita i mnogo je pročitao od sedme godine života. Hvali Džordža Orvela, Vilhema Rajha, Zorana Milivojevića. Sfere njegovog interesovanja su pre svih antropologija, psihologija, psihijatrija, seksualna revolucija...

- Poeziju pišem već osamnaest godina, a uzor mi je bio i jeste Čarls Bukovski - priča Nebojša. - Doduše, naša poezija nema dodirnih tačaka. Moje pesme su čiste emocije prenete na papir. Emocije koje u meni izazivaju žene koje srećem i kojima posvećujem, a onda i šaljem pesme koje su im namenjene.

Sa roditeljima kada je imao sedam godina

Iz te poezije je, ispričaće prvi put, proistekla i čuvena tetovaža.

-Razlog tetoviranja su pesme - priča naš domaćin. - Da ne pišem pesme, ne bih se tetovirao. Anđeo kojeg sam iscrtao je motiv koji iskrsne u mojim pesmama. On me okupira. Možda ja želim da budem to, pa sam ga istetovirao. Zvezda ima ukupno tri puta po sedam. To je trijada sedmica, a u numerologiji sedmica je jako pozitivan broj. One idu od glave i članka, pa do srca i to je put kojim se kreće anđeo. Nema crne boje, najviše je zastupljena plava. I ništa više neću da tetoviram, jer to što sam iscrtao je jedna završena i zaokružena priča. Ljudi tetoviraju lava, pantera, škorpiju, zmiju, zmaja, tigra i time pokazuju svoju agresivnost. Ja imam zvezde i anđela i to i hoću da budem.

Kaže da klišee koji postoje o političarima treba razbijati. I on to ovim potezom radi. Kod manjine, kako kaže, čuvara lažnog morala i licemera, naišao je na osudu. To je njihovo pravo. U stranci ga je većina podržala. Sa predsednikom stranke Vojislavom Koštunicom nije, naravno, pričao na tu temu jer ima ozbiljnijih stvari. Ali zna da kada su Koštunicu pitali šta misli o tome, usledio je odgovor da je to u redu i da će svakako izazvati više pozitivnih nego negativnih reakcija.

Njegov nadimak je Robin Hud, želeo je da ima njegov mač, pa je i ta fotografija došla pod lupu javnosti.

- Nadimak mi je dao Dejan Mihajlov kada sam se dokopao čuvenog diska kojim sam dokazao izbornu krađu 2002. godine - kaže Nebojša. - I do danas oko tog diska postoje razne priče. A nikakav disk ja nisam uzeo Republičkoj izbornoj komisiji. Evo istine. Ja sam već pet godina ovlašćeno lice za predsedničke izbore. Taj disk koji sam izneo iz Republičke skupštine, gde je bilo sedište RIK-a, nije njihov disk, već disk DSS-a koji smo mi njima dali. Ja sam samo pozajmio naš disk, kopirao ga i vratio. Mihajlov me je zbog tog poteza nazvao našim Robinom Hudom. E, pošto se u Toledu prave replike zamišljenog mača Robina Huda, da bih bio kompletan Robin Hud , ja sam kupio tu repliku. To je pravi mač, od čelika, težak pet kilograma, ali nije naoštren. Njim vežbam ruke.

Branio Vuka i Šešelja

Želi da razbije klišee o političarima

U politiku je ušao 1990. godine na nagovor profesora sa fakulteta, ali kaže da joj se potpuno predao tek 1992. Malo je poznato da je jedini izvan SPO-a 1993. godine štrajkovao glađu zbog hapšenja Danice i Vuka Draškovića. ''Nisam ljubitelj politike SPO-a, ali sam ljubitelj prava na život i slobodu Danice i Vuka'', rekao je tada. Gotovo je nepoznato da se 1995. godine borio za prava Vojislava Šešelja. Trideset dana je tada boravio ispred kluba radikala tražeći slobodu za Šešelja koji je bio nepravedno utamničen. Glavu u torbu je stavio i kada je posle martovskog pogroma Srba na Kosmetu izašao sa mitropolitom Amfilohijem pred takozvane navijače koji su palili Bajrakli džamiju. Seća se kako su tu rulju kumili i molili da to ne čine, kako su neki nasrnuli i na njih, ali i kako se te večeri niko od gradskih funkcionera nije tu pojavio.

- Kada bih počeo iz početka, opet bih uradio iste stvari -kaže Bakarec. - Pravda i istina su mi iznad svega.

Teče mu četvrti odbornički mandat u Skupštini opštine Stari grad gde je zamenik predsednika Opštine. U stranci je član Izvršnog odbora, a malo je poznato da je samo mesec dana bio poslanik.

- Bilo je to tokom marta 2004. godine - priča naš domaćin. - Vratio sam mandat jer sam video da nije to za mene, a ni ja nisam za to. Nisam ćutolog, a tamo se i to mora. Zato sam odustao.

Rado se odaziva na pozive na TV duele. Samo je jednom, kaže, doživeo poraz. A bila je to, priča prvi put javno, čudna emisija.

- Bio je to duel dva na dva - seća se Bakarec. - Maršićanin i ja protiv Dinkića i Predraga Markovića. Dobro je krenulo, a onda Maršićanin, kako ja počnem da govorim, krene da me vuče za rukav, gazi ispod stola. Ništa mi nije bilo jasno. Onda uletim Dinkiću u neke makaze i posle emisije sam se osećao kao kuvani krompir. Inače, uvek sam gladan takvih duela. U toj TV areni se osećam kao gladijator. Borim se beskompromisno jer znam da su gledaoci oni koji će na kraju emisije palcem da pokažu da li opstajem ili ne. Za sada je taj palac okrenut gore. Siguran sam da će u tom položaju i da ostane.