Skromnost nije vrlina Vojkana Milenkovića. Poput slavnog boksera Mohameda Alija, svojevremeno ni on nije propuštao priliku da javno kaže, uvek, naravno, u šali, kako je najveći i najbolji. Kasnije su ga drugi prozvali nesalomivi. Sastavni deo ličnog marketinga je i ona šokantna priča koju je proturio dok je bio glavni i odgovorni urednik Zabavno-sportskog programa RTS-a, i to samo zato, kako tvrdi, da bi "iznervirao neprijatelje". Kao, navodno, zaposleni u tom televizijskom programu moraju da nose majice sa njegovim likom jer im se, u protivnom, oduzima pet posto od varijabile!? Vojkana nije mrzelo i da napravi jednu takvu majicu i krišom je pošalje tadašnjem generalnom direktoru Miloradu Vučeliću. Ovaj ga je odmah pozvao da dođe u njegovu kancelariju.

Stigao je baš u vreme kolegijuma na koji on, kao okvalifikovani "neprijatelj", nije imao pristup. Vučelić je to čak javno govorio: "Pazite, ulazi neprijatelj. Tišina!" I ovog puta, čim je otvorio vrata, nastao je tajac. Vučelić je iz fioke odmah izvadio majicu, raširio je i rekao: "Pogledajte ludaka! Šta on meni šalje!? Da je bar neka riba, nego njegov lik!"

Posle mnogo godina, upravo ovih dana, Vojkan se u Televiziji "Pink" gotovo sudario sa Vučelićem i Željkom Mitrovićem. Vučelić je tada kazao Željku: "Primio si najkurčevitijeg i najvrednijeg novinara!"

Istina, "umoran od situacije na RTS-u", Vojkan Milenković se odnedavno pridružio "ružičastom" jatu. Kao autor i domaćin "Jutarnjeg magazina", emisije koja se na "Pinku" emituje subotom i nedeljom, i obuhvata reporterska uključenja, razgovore s gostima u studiju, živu muziku, šahovske komentare, kviz… Nekad velika novinarska zvezda takozvane Velike televizije posle mnogo godina se tako opet našao na malim ekranima. U međuvremenu su ga starije generacije već zaboravile, dok ga oni mlađi ne znaju. Da li to znači da je opet na početku?

- Ne, nisu me zaboravili - tvrdi Vojkan. - I sam sam iznenađen koliko mnogo ljudi mi s osmehom prilazi na ulici. Još me pamte, iako se sve ovo vreme nigde nisam guzio, niti sam učestvovao po istorijskim okruglim stolovima o fenomenima današnjice. Ja se više od dvadeset godina nisam pojavio na televiziji. Sve dok nisam postao glavni i odgovorni urednik, radio sam i u "Nedeljnom popodnevu", "Dnevniku", "Beogradskoj hronici", "Školskom programu"…Posle sam samo vodio ciklus od desetak emisija "Noć sa vama" i povremeno gostovao u nekom šou-programu.

Gestikuliranje pred kamerama

Poglavljem "Veliki i mali Milenković", Vojkan će biti zastupljen u knjizi o RTS-u, koju bivši direktor Nenad Ristić upravo privodi kraju. Neša je tek ovih dana ispričao Vojkanu kako su ga sa Radio Beograda preuzeli u RTS.

Uredništvo Informativnog programa je, kao i obično, u desku Televizije slušalo "Novosti dana" Prvog programa Radio Beograda. Tog dana ih je vodio Milenković, koji je, valjda su mu bili ispali papiri, u jednom trenutku rekao: "Daj, da uzmem to." Nezamisliv ispad u krutoj i uvek besprekorno umivenoj emisiji. Ali, upravo to se dopalo urednicima RTS-a. Odmah su odlučili: "Uskoro pokrećemo novi Beogradski program i trebaće nam novi ljudi. Ajde da ovog malog preuzmemo."

Čim je došao na RTS, odmah je razbio kruto ponašanje pred kamerama. Bio je potpuno opušten, gestikulirao rukama, smejao se. Naravno da su ga zbog toga, kako on to kaže, penalili, ali njemu nije ni na pamet padalo da bude drugačiji. Onda je razbio još jednu barijeru. Iako nije imao brkove, veliku glavu i nisko čelo, dakle ni po čemu, a najmanje po godinama, nije odgovarao ondašnjem liku rukovodioca, sa trideset i nešto ga je Skupština Srbije izabrala za glavnog i odgovornog urednika Zabavno-sportskog programa RTS.

Ponosan je što je iskoristio svoja velika ovlašćenja i snimio "Bolji život", prvu megatelevizijsku seriju kod nas, kao i "Balkan ekspres" koji je, takođe, doživeo fantastičan uspeh. Zamera mu se, međutim, da je "Folk paradom" i "Folk metrom" Srbiju zarazio virusom zvanim turbofolk.

- Bilo je to u vreme rata i sankcija kad smo zarađivali deset nemačkih maraka i imali male fondove za zabavne emisije - kaže Vojkan. - Pokazalo se u tim okolnostima da je najlakše raditi sa narodnjacima. Iz više razloga. Oni vole da se trpaju na ekran, spremni su da rade u bilo koje doba dana i - ne pitaju za honorar. Važno im je da se promovišu u TV emisiji i da to posle naplate na nekoj svadbi ili tezgi u inostranstvu. Međutim, niko ne kaže da sam na Niškoj televiziji, jednoj od retkih na kojoj se mogla čuti opoziciona reč, a gde sam četiri godine bio direktor, zabranio narodnjake. Zato što nikad nijednog pevača narodne muzike nisam video na demonstracijama.

Onda je postao i prvi glavni i odgovorni urednik koji je dobio otkaz. Desilo se to 1996. posle čuvenog kontramitinga koji je organizovala tadašnja vlast, te Vojkanovog pojavljivanja za govornicom na Trgu Republike i učešća u protestnoj šetnji Koalicije "Zajedno". Otkaz mu je potpisao generalni direktor Dragan Milanović. Bez ijedne reči obrazloženja. Već sutradan, dok je bio u protestnoj šetnji, naleteo je na Aleksandra Timofejeva sa B 92 i ovaj ga je, uključivši se u program, pitao da li će se ikad vratiti na RTS. Odgovor je glasio: "Da, da, vratiću se jedino kad bude slobodan."

I tako je Vojkan pao na ženine jasle.

- Nisam pao na ženine jasle, čak ni na jasle drugih žena - veli široko se osmehujući. - Odmah sam osnovao neku vrstu agencije i počeo da pravim propagandne filmove i spotove. Pristojno sam od toga živeo. Zahvalan sam režimu Slobodana Miloševića što me je otpustio. Bilo je to veliko životno iskustvo koje me je potpuno očvrsnulo. Veoma držim do lične slobode. Uvek sam se trudio da dišem punim plućima i da govorim ono što mislim.

U "Aušvicu"

U protestnoj šetnji Koalicije „Zajedno”

Tek što ga je Koalicija "Zajedno" imenovala za direktora Niške televizije, još nije došao, čini mu se, ni do naplatne rampe u Bubanj potoku, a već su neke novine objavile da u Niš "dolazi Vojkan Milenković na platu od 2.500 nemačkih maraka".

- A moja plata je sve do kraja mandata bila sto maraka!

Godinu dana posle petooktobarskog prevrata, direktor RTS-a Aleksandar Crkvenjakov pozvao je Vojkana da se vrati na posao. Postavio ga je za samostalnog urednika u Dokumentarnom programu.

- Treći put sam se tamo vratio. Posle svake političke turbulencije na RTS-u proterivali su me u Dokumentarni program koji sam, još u Mitevićevo vreme, nazvao Aušvicem. Tamo je počela da se okuplja novinarska elita: Feliks Pašić, Kamenko Katić, Dragan Babić…Bili smo sklonjeni na fini način.

Uspeo je da napravi nekoliko odličnih dokumentarnih emisija. Među njima je i ona o Mostaru naše mladosti. U emisiji pod nazivom "Srećne kraljevine Skandinavije" je pak pokazao kako su skandinavske zemlje dovele do savršenstva princip Teodora Ruzvelta, osnivača ekološkog pokreta u svetu, koji glasi: "Štiteći svoju okolinu, ljudi štite svoj nacionalni identitet."

- Snimao sam jelene odnosno elije kako ih zovu Šveđani - priča Vojkan. - Oni su tamo svetiji od krava u Indiji. Jedan od ispita kad polažu vožnju je kako izbeći elija na putu ako u snežnoj mećavi izleti pred tebe. Na kraju emisije sam čak pokazivao teglice sa njihovim brabonjcima koje prodaju po ceni od 25 evra. Eliji, dakle, špartaju skandinavskim zemljama i predstavljaju nacionalni identitet broj jedan. Hteo sam da nastavim tu seriju predlažući da odem u jednu dolinu pored San Franciska. Tu su postojala nepregledna polja endemskog žutog cveća koje je nestalo kad je nedaleko odatle podignuta brana i sve potopila. Amerikanci su posle desetak godina zatvorili elektranu, ali žuto cveće nije ponovo izraslo i sad je tu pustinja. Međutim, rekli su mi da Televizija nema para za avionske karte i tako je to propalo.

A Mostar Vojkanove mladosti? U gradu na Neretvi je, kako voli da kaže, "progledao i odrastao".

- Tamo sam stekao manire koje ovde još ne mogu svi da razumeju. Tu unutrašnju slobodu, drugarsku solidarnost, otvorenost, požrtvovanost. Pamtim drugarstvo iz detinjstva i opore šale prvo prema sebi, a onda i prema drugima.

Već sa dvanaest godina je skakao najpre sa Titovog, a posle i sa Starog mosta. Vrlo često pred turistima, za pare. Skakao je sve dok ga jednom vetar nije zaneo i on se razbio o površinu vode. Kasnije, kad je njegov otac, vojni pilot, premešten u Zemun, lekari Zemunske bolnice su otkrili da je taj udarac izazvao kontuziju desnog bubrega.

- Sad skačem samo u bazen - kaže Vojkan. - U međuvremenu je Neretva postala hladna, pa se u njoj danas malo kupaju. Nema više ni onih stena kojima smo nadevali različita imena. Potopila ih je brana u Jablanici, a neke su uništene i tokom rata.

Fudbal, muzika i - Nena

Na slavlju sa suprugom Nevenkom

Zbog mediteranske klime, Mostar je, poput Rija, živeo razgolićen. Prelepe devojke koje su šetale korzom izazivale su uzdahe mladića. Vojkan se seća da su ih, obično sa ružom, čekali u zasedi u parku i vrebali trenutak kad će nekoj da priđu.

Kratko vreme je igrao fudbal u "Veležu". Počeo je u pionirima sa drugom iz školske klupe Jadrankom Topićem, kasnije igračem "Kosmosa" i načelnikom Hrvatske vojske Mostara. Vojkanu je mnogo pomogao kad ga je odavde iz Beograda, preko nekih radio amatera, zamolio da izda putovnicu njegovom kumu Alici, Muslimanu.

Kao dete svirao je na violini. Međutim, Mostarci su ga brzo provalili da on to ne voli. Krene tako u muzičku školu i naleti na Neđu Kovačevića koji je danas izbeglica i svira po beogradskim splavovima. "Đe ćeš, Oktava (tako su zvali Vojkana)?" "Idem u muzičku." "Ma pusti muzičku! Ajmo se kupat u Neretvi!" Onda Vojkan skače u vodu sa stena, glupira se i pravi razne kerefeke, sve dok ga jednog dana nije "provalio" otac i prebio.

Za razliku od Vojkana, njegov dve godine stariji brat Zoran (otac proslavljenog violiniste Stefana Milenkovića) od rođenja je bio umetnik i zaštićen od svega. U vojsci je čak nosio hirurške rukavice dok riba podove kako bi sačuvao ruke za violinu. Kasnije, dok su studirali u Beogradu, Zoran na Muzičkoj akademiji, a Vojkan novinarstvo na Političkim naukama, braća su svirala u orkestru "Nonakord". Vojkan je pevao i svirao na gitari i - bio šef orkestra. Još se pamti njihova svirka u jednoj od najveselijih noći u hotelu "Balkan" na Terazijama. Čak su je i novine zabeležile.

Dobar deo studija proveo je u Skandinaviji. Dok je on u Upsali radio razne poslove, koleginica Lila Radonjić mu je ovde skupljala potpise u indeks, hvatala beleške i prijavljivala mu ispite. On bi posle došao u Beograd i kao od šale sve položio.

Još kao student, Vojkan se stalno šunjao oko izbora za "mis". Upravo na jednom takvom izboru, za mis Srbije, u organizaciji "Bazara", pobedila je studentkinja likovnog odseka Više pedagoške škole, devojka sa Bistrice, Nevenka Nena Leković. Zbog nje je kasnije išao i na takmičenje "Zlatna ruža Portoroža", predstavljajući se kao brat jedne od lepotica. Samo tako je mogao da prisustvuje ovoj manifestaciji. Nena i Vojkan se od tada nisu razdvajali.

Priroda je čudo i čovek od nje ne može da pobegne. U jednom trenutku Vojkan Milenković se, ipak, pohvalio.

- Znate li, draga moja, da razgovarate sa čovekom koji je učestvovao u petnaestak domaćih filmova? Uvek sam bio u svojoj novinarskoj ulozi. Najduža je trajala osam sekundi, a najkarakternija je bila ona u "Idi mi, dođi mi", kad sam, kao na nekoj modnoj reviji, štipao manekenke za zadnjice!