U noći između srede i četvrtka naprasno je umro Miodrag Arađan, mlađi čovek, žitelj Jaše Tomića. Mada neki tvrde da je dugo bolovao od srca te da nije izdržao napornu a neravnopravnu borbu s onom vodurinom, njegov zet Vladimir Išćurić zna koji je pravi uzrok Miodragovog odlaska: to su tuga i razočaranje. Tuga zbog zlehude sudbine sela, a razočarenje zbog licemerne ljudske ravnodušnosti.

Miodrag je sahranjen u petak u privremenom grobu u Zrenjaninu, jer je groblje u Jaši Tomiću poplavljeno, tek pokoji spomenik štrči iznad nepreglednog prljavosmeđeg jezera. Kada se voda povuče i zemlja prosuši, preneće ga ovamo…ako iko tad bude mogao da pronađe porodičnu grobnicu Arađana.

Zet Vladimir je preživeo. Sada dan provodi stojeći na mostu nad starim koritom Tamiša oslonjen na izguljeni bicikl, jedino što je uspeo da spase kad je voda krenula, i gleda tužno u krovove kuće, garaže, obora, štale, kokošinjca, sasušenu krošnju starog oraha u prednjem i procvetala stabla voćaka u zadnjem dvorištu, zuri u njihov odraz na namreškanoj površini.

- Dve velike krmače, četir' ozima praseta, deset zečeva, pa živine, ne zna joj se broj, sve je to ostalo i podavilo se - odgovara sumorno na pitanje radoznalaca. - Otišlo mi je još trijes godina života, otkako sam sagradio ovu kuću, i sve što sam ikada steko. Dobro, de, kuća se nije srušila. Bar ne još. A, i da padne, podići ću novu. Al' šta sa životom? Ne može ova mutna voda tek tako da ispere pedeset pet godina. Sve mislim da je mom pokojnom šuraku sada lakše neg meni.

- A jesi li, crni Vladimire, pokušao nešto da izneseš iz kuće čamcem, kad je ono vojska pomagala?

- Šta? Krevet i posteljinu, televizor, zamrzivač pun mesa ili možda cipele? Porodične fotografije, dokumenta? Ta, idi, molim te. Gde bih s tim? Šta će mi, ako nemam kuće. Ako sam šta držo na tavanu, možda je ostalo suvo, ostalo ič ne vredi.

Zvanično, taj deo sela nazivaju Naselje Blagoja Parovića, a nezvanično - "Gradić Pejton". Sve kuće, njih pedesetak, podignute su posle sedamdesete. Dve starije, izgrađene između ona dva rata, a od naboja, od nepečene cigle, srušile su se pod udarom bujice i sve što je od njih preteklo odnela je vodena stihija. Naselje je baš između centra sela i dolme, odbrambenog nasipa na Tamišu. Ali, reka nije provalila tuda, već negde uzvodno, niko još ne zna da li kod nas ili u Rumuniji, mada bi ovde najradije krivicu prevalili na komšije. I na vlast, svakako.

Imali pa nemali

Vladimir Išćurić: ceo život ostao mi je pod vodom

Svakome je nešto ostalo pod vodom: Vladimiru prošlost, a maloj Branislavi Jovanović budućnost.

- Završen maturski rad mi je u kompjuteru, u mojoj sobi - jadala se namernicima pokušavajući da podeli svu neizvesnost s nama. - Uradila sam projekat uređenja parka u centru Jaše… Sad mozgam kako da otplivam do kuće da izvučem makar hard-disk, ako i njega nije zahvatila voda. Šta mislite, hoće li školske vlasti imati makar malo razumevanja za ovu situaciju?

Nemoćno sleganje ramenima protumačila je kao odobravanje. To nam je donelo privilegiju da u kombiju njenog oca projezdimo kroz vodu do dolme i tamo vidimo najčudniji prizor: dva bagera i mali buldožer, mimo ikakve logike, provaljivali su nasip prema reci!

- Vodostaj Tamiša je niži od nivoa vode u selu, a probijam da bih je tuda vratio u korito - tumačio nam je bagerista Petar Erelić iz zrenjaninskog "Naftagasa". - Ovi iz vodoprivrede su se u prvi mah hvatali za glavu, a sada se hvale da je za poslednjih četrnaest sati voda opala za oko šest santima?!

- Šta ćeš, Pero, ako Tamiš ponovo počne da raste? Može da udari kišurina, a sneg na Karpatima takoreći još nije počeo da se otapa; ako to krene, biće svašta…

- Da zatrpavam!

Sa one strane nasipa, odvojeni brzakom muljevite vode što je kuljala iz atara u reku, tužno su nas posmatrala tri crna psa rundlova. Pera kaže da im je pružao kašiku bagera da pređu na ovu stranu, ali da se nje plaše više nego vodurine. Stoje tamo danima uprkos gladi, valjda se osećaju sigurnije kad su im ljudi u vidokrugu? Baci im s vremena na vreme komad hleba: veli da se ne otimaju, već da dele.

Vučjaka Cezara, najboljeg druga male Branislave, pronašli su u vodi iza kuće: plivao je tamo-amo i lavežom terao svakog ko bi se približio nevidljivoj podvodnoj ogradi. Pravi vodeni pas čuvar. Kad su ga izneli na suvo, jedva da se držao na nogama, ali je smogao snage da veselo zacvili, propne se na zadnje šape i lizne Branu po obrazu, pre nego što se stropoštao od iscrpljenosti i gladi.

Životinje su, i inače, najviše propatile. Neko je već prvog dana rekao da je u poplavama stradalo oko tri hiljade svinja, ali je to pre slutnja nego provereni podatak. U vodurini je viđen konj starog Marka Stupara: plivao je iznemoglo, a kad su probali da ga vežu za čamac i izvuku na suvo, oteo se i nestao u šipražju. Niko ga od tad nije spazio, ostaje nada da se gdegod domogao čvrstog tla i da je uokolo dovoljno ispaše…

Ali, u to je teško poverovati. Jer, po procenama urađenim na osnovu snimaka koje je vojska načinila iz aviona, potopljeno je oko hiljadu petsto hektara, mahom najplodnije banatske zemlje.

Banatski cunami

Ostao da čuva vodu

- Što je najgore, pod vodom je sedamdeset odsto sela - dodaje Milomir Remetić, novinar Radio Sečnja, sada komandir jedinice za odbranu od elementarnih nepogoda, od poplave u ovom slučaju. - Samo je centar Jaše Tomića na suvom. Za sada imamo podatak da je srušeno oko sto dvadeset kuća, ali to sigurno neće biti konačan broj. Jer, stare kuće građene od naboja, čak i ako se ne sruše ovih dana rastopljene vodurinim, više nikad neće biti za stanovanje. A šta ćemo sa tim ljudima, blagi bog zna?!

Osvrnuo se kao da proverava da li nas ko sluša, pa nastavio ispod glasa:

- Juče je bio ministar Velja Ilić i užasnuo se kad je video šta nas je snašlo: jedno je na televiziji, a drugačije kad je uživo. Još pod onim jezivim utiskom, obećao je da će, čim se voda povuče, Vlada Srbije dopremiti ovamo stotinak montažnih kuća za one koji su ostali bez krova nad glavom. Verujem ja da je ministar ovo ozbiljno mislio, ali znam i to da je političarima u opisu posla da brzo zaboravljaju. Pa, ako može i to da se zabeleži, da imamo negde napismeno, kao podsetnik i nama i njemu?

- Gde su sad ti ljudi?

- Jaša Tomić, inače, ima 3.235 stanovnika, a oko dve hiljade njih je napustilo selo. Većina se sklonila kod rođaka, prijatelja ili drugde, a za nekoliko stotina njih organizaovan je kolektivni smeštaj u Sečnju, u hotelu "Crveni cvet", i u osnovnim školama u Krajišniku i Sutjesci. Bezbedni su, ali velika je to tuga. Dobri ljudi, vredni, pošteni, a u par sati ostali bez igde ičega… Mada, bilo je poplava i pre. Ja sam našao podatak za onu veliku iz 1919, ali vele da je bila veća 1905. godine. Najgore je bilo 1965, ali ni blizu ovom sada. Tada je i urađeno nešto na regulaciji Tamiša. A onda 2000. godine, samo što je tada voda probila na levu stranu, pa su potopljeni Šurjan, Boka i Konak. Posle toga su oko sela podignuti odbrambeni nasipi, prstenovi… Bila je zamisao da ako vodostaj pređe 820 santima, sami probijemo dolmu i pustimo vodu u atar, jer je selo već zaštićeno. E, ove godine voda je probila tu poslednju zaštitu. Da smo uradili kako je zamišljeno, ne bi bilo ovakve štete…

Kaže da je sve počelo u utorak, 19. aprila, kada je sirenama dat znak za uzbunu.

- Sve što je moglo stuštilo se na nasip, najviše onamo, u Konak - nastavlja Miša. - Tamo su bili i ljudi i mašine. Jer, mislilo se da će tu biti najgore. Probdeli smo noć na dolmi u ojačavanju; voda raste, dostigla već 844 santima, ali ne probija, ništa se ne dogaća. Sutradan nam javljaju da je oko jedanaest sati voda probila sedam kilometara uzvodno. Mi počeli da slavimo. Kao: pobedili smo Tamiš! Ali, ne kažu nam da je provalila na našoj, desnoj strani. I zaista, u prvi mah voda u Tamišu je počela da opada, ne znamo da se izlila i da ide k nama. I tad nam javljaju: "Dobićete vodu za pet-šest sati." Kakvu vodu, pobogu? Evo, ovu. Kad sam danas vido one snimke iz aviona, postao sam svestan šta je bilo i šta je sve moglo da nam se dogodi. Pa, ta voda je mogla da zbriše selo, bukvalno. To je bilo kao nekakav ogroman plimski talas visok oko četiri metra… Zaskočio nas je, da budem pošten, nespremne. Mada, sve se dogodilo za petnaestak minuta, ljudi nisu stizali ni najosnovnije da uzmu iz kuća. Morali smo planski da isključimo struju i plin, jer je postojala opasnost da se štogod zapali na svu ovu muku. A bez struje, ne rade pumpe, nema ni vode. Telefonske veze su u prekidu, neće se skoro uspostaviti… Nego, ne ljutite se, dolazi nam ministar vojni Davinić, a vojska je ovde najviše pomogla, svaka im čast, moramo da ga dočekamo kako valja i dolikuje, da im bar tako zahvalimo za sve.

Šorom šajke

Pomoćni ulaz u kuću inženjera Miodraga Stojina

Kafana u centru sela je puna: alkoholom se najbolje skidaju fleke od mulja i rasteruju umor i pospanost. Šale se oporo, a na sopstveni račun najviše. Crnim humorom na crnu dušu.

- A, kukali ste otoič na sušu - razgalamio se rmpalija kome je nezgodno protivrečiti. - Evo vam ga sad: imate vode za celi vek pred vama, ma za hiljade sušnih godina…

- To on iz očaja - pravdao ga je izpod glasa ljubazni kelner. - Sve nam je otišlo bestraga. I kad se voda povuče, biće potrebni meseci da se zemlja prosuši. Propast. U njive ćemo tek dogodine, a do tada valja preživeti. Jer, većina nas se bavi poljoprivredom, zemljoradnjom i stočarstvom. Šalju nam pomoć, ne kažem, ali to je trenutno, da preživimo do sutra. A, šta posle? Upropašćeni smo skroz-naskroz. Najgore je što su ljudi kivni na sve, bojim se da će Jaša, posle svega, opusteti i nestati sa geografske karte… Kao da smo se na Boga kamenom bacali.

I na ulicama ima onih koji su umor, tugu i bes vidali ovom "narodnom medicinom": lutaju besciljno ne znajući šta sa sobom. Pred kancelariju mesne zajednice dođu kao kod psihoterapeuta, da se tu izgalame, ispsuju, isprazne, da skrešu nekom novinaru u pero ili kameru sve što ih tišti, pa da okrenu ispočetka. Tu smo čuli i za prvu teoriju zavere po kojoj je, navodno, sve moglo da se izbegne samo da je probijen stari pružni nasip i da je voda na vreme puštena u atar, u njive, ali da se od toga odustalo jer bi bila potopljena zemlja nekih opštinskih funkcionera iz Sečnja. I mnogi veruju u to, mada je očigledno da je malo funkcionerske zemlje za onoliku vodu.

Kod Koste Bjelogrlića smo popili prvu kafu. Kraj tolike vode, ova za piće je prava dragocenost. Voda iz vodovoda može da se koristi samo za stoku. "Knjaz Miloš" svakog dana prati po nekoliko šlepera, ali od njihove kisele, ma kakva bila, kafa ne valja.

- Imali smo sreće da do nas voda nije stigla. Unuk nam je tu, kraj ulaznih vrata, naređao džakove s peskom, al' na sreću nisu nam ustrebali. Dolazila nam deca, htela da nas vode odavde. Ma, taman posla: kako je drugima, nama je još i dobro. Imamo dobre komšije pa ne brinemo…

Posle nas je komšija Radoslav Popara vodio da nam pokaže kuću svoje majke Stoje u Jerovima i trideset košnica. Kućica se bukvalno raspada, voda je stigla do ispod prozora, a svi rojevi su netragom nestali, tek pokoja pčelica, poluluda od usamljenosti, zuji uokolo. Ispod, dublje, nalazi se kuća njegovog brata Dragana.

- Majka i brat s porodicom su kod mene, na suvom i sigurnom - kaže Radoslav. - Ali, teško je. U onoj staroj kući smo ponikli, s njom nam nestaje deo života. S druge strane, brinem za fabriku; stala je proizvodnja iako imam ugovoren veliki posao s Nemcima i Italijanima, vredan nekoliko stotina hiljada evra…

Tako doznajemo da je on vlasnik modne konfekcije "Đovani" koja zapošljava šezdeset pet radnika, jedine fabrike koja i dalje radi u Jaši Tomiću… Koja je radila do ove poplave.

- Kako da ih zovem na posao, kad je većina njih izgubila sve? - pita se Radoslav naglas. - A rokovi prolaze, sa onima tamo nema šale. Bojim se, ako ne krenemo za koji dan, da ćemo svi zajedno spasti na prosjački štap.

Od centra sela do vodenog obruča prevezao nas je ljubazni policajac. Nije nam rekao ime, a ja sam zaboravio da ga pitam jer nam je ispričao važnu priču. Naime, od kako je počelo ovo zlo, nije bilo ničeg gde bi policija morala da interveniše službeno. Ipak, uvedena je zabrana kretanja po selu od šest uveče do pet ujutru. Da bi se ljudi zaštitili od sebe samih. Za ne daj bože.

Umesto epiloga

Na Cveti, u noći između nedelje i ponedeljka, počela je da pada kiša, a nivo Tamiša da raste. Ko zna da li će Pera uspeti na vreme da zatrpa onu brešu u dolmi?

Nek im je sa srećom…