PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Dan velike opomene

Novopazarci su se i ovog 31. maja ponovo setili žrtava koje su stradale pre pet godina u bombardovanju NATO-a. U toj tragediji poginulo je jedanaest naših sugrađana, među njima i dvogodišnji Marko Simić zajedno sa ocem Vladanom. Na spomen-obeležju podignutom na mestu stradanja, u samom centru grada, i ove godine okupili su se mnogi Novopazarci da odaju poštu nevino stradalim našim mladim sugrađanima. Okupili su se rodbina, prijatelji, rođaci, znani i neznani da se poklone senima žrtava, polože cveće i zapale sveće.

Te 1999. godine, tačno u 13 sati i 25 minuta, avioni NATO alijanse zasuli su bombama stambeno-poslovnu zgradu u centru grada. Tada su poginuli Dragan Simović Sika, Zvezdan Jajić, Miodrag Nikić, Đorđe Pantelić, Golub Ratković, Dragomirka Bijorac, Marko Roglić, Raco Vranić i Dejan Milošević. Stradao je i dvogodišnji Marko Simić u zagrljaju svoga oca Vladana. Marko je sigurno najmlađa žrtva NATO agresije. Tek zakoračio u život. Vedro, bistro, kao lutka lepo i znatiželjno dete. Dane je provodio u bezbrižnoj igri, u toplini svoga doma, okružen ljubavlju familije i komšija. A onda je sve prekinuto tog 31. maja.

Kaže se da je vreme krajnji sudija i da kako vreme odmiče, neke rane manje bole, neka sećanja blede, nešto se da i oprostiti... Ali, jedno je sigurno - učinjeno zlo se nikada ne može zaboraviti. I, biće taj 31. maj, svih sledećih godina i decenija, dan velike opomene - da ratovima i razaranjima gube svi, niko ne dobija.

Jedno je sigurno - Novopazarci neće nikada zaboraviti svoje nastradale sugrađane.
Aleksandar Milić, Novi Pazar

Petsto evra za razgovor

U želji da čitaocima prenesem deo priče o Prvom beogradskom sajmu erotike, onaj viđen očima učesnica, zaputio sam se onamo u petak predveče naoružan i radoznalošću i strpljenjem.

Ali, uzalud sam išao. Naime, rečene umetnice su mi preko svog "menadžera za odnose s javnošću" stavile do znanja da bi intervju s nekom od njih koštao, ni manje ni više, nego - petsto evra. Valjda znaju da nismo pri parama, pa ne zacepljuju previše? Možda bih, da sam se cenkao, uspeo da spustim cenu za sto ili dvesta evra, ali tek tada bih se našao u sosu. Sa svoje strane sam procenio da bih svuda u svetu sličnu damu, na obostrano zadovoljstvo, mogao u prvom haustoru da platim dvadeset evra, pa mi je tražena suma za ovu umetničku dangubu delovalo preterano.

I tek kad sam napustio poprište mojih uzaludnih reporterskih nastojanja, shvatio sam o čemu je reč: njima razgovor nije u opisu posla, s njima, uostalom, niko i ne razgovara, nisu uvežbane za taj izuzetan misaoni napor, a ako se ipak upuste u takvu i toliko napornu erotsku avanturu, to, dozvolićete, mora i da košta.

Poučna strana ove priče je saznanje da živimo u vremenu kad među skupe umetnice nipošto ne bi trebalo slati siromašne novinare. Da se ne brukaju.
Miloš Lazić

Pomoći Jovanki Broz

Stalni sam čitalac ''Ilustrovane Politike'' tako da sam se dobro upoznala sa sudbinom gospođe Jovanke Broz, o čemu je vaša revija u nekoliko navrata pisala. Mogu vam reći da mi je teško palo njeno stanje. Naročito me je iritirala izjava gospodina Dragoljuba Mićunovića koji je rekao da gospođu Jovanku nije poznavao. Ako je nije poznavao, morao je znati, bar dok je bio predsenik Savezne skupštine, gde se ona nalazi i u kakvom je stanju.

Ja mislim da su joj mogli dati bar solidan stan u Beogradu sa parnim grejanjem, jer treba da nas je sram od stranih državljana koji su bili na sahrani Josipa Broza. I sadašnji ljudi na vlasti trebalo bi da crvene što ne brinu o Jovanki Broz.
Doca Damjanović, Novi Sad