PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Iza ograde

Metalnu ogradu što opasuje Beogradski sajam ojačali su i zastrašujuće oštrim šiljcima na kojima bi im pozavideo svaki bolji koncentracioni logor ili zatvor za opasne prestupnike. To nije zaštita, već smrtonosna pretnja, svejedno da li je upućena ubogim posetiocima sajma knjiga ili zaposlenima koji bi tuda da skrate radno vreme.

Ali, nije reč o Sajmu, već o ogradi.

Netragom su nestali plotovi i tarabe; ovi mlađi ne znaju ni značenje tih reči. Ograde se danas liju od betona: ima ih za koje je utrošeno više građevinskog materijala nego li za kuće. Postoji jedno cigansko, romsko selo u Pocerini, sa straćarama ograđenim gvozdenom čipkom ručno kovanom, lepšom nego one što okružuju vile prebogatih. I više su. A na vrhu oštri šiljci, kao da bi se iz tih izbi imalo šta ukrasti?!

Samo se kod nas u gvožđarskim radnjama još može naručiti i kupiti bodljikava žica, jedino naš narod blagonaklono gleda na komšiju i kad je razapne povrh zida na kome je već cementirao srču od razbijenih flaša, kao ojačanje, da neko dete ne preskoči i uzbere crvljivu jabuku. Da to uradi u onom prosvećenijem delu Evrope, završio bi iza rešetaka psihijatrijske bolnice odeven u košulju za češkanje leđa, pa ako mu nađu lek za ovu opaku bolest, pred sudom.

U srećnijem delu sveta ograđuje se samo ono što se mora. Na primer, vojni objekti ili opasna postrojenja. A, ako je nekom baš do međe, taj na svome zaseje englesku travu koju redovno šiša, a okolo zapati zimzelenu živicu. I takav je dovoljno sumnjiv. Tamo se poštuju svojina i tuđa privatnost, nema potrebe obezbeđivati ih ogradama. Uostalom, taj normalan svet novac drži u bankama, dragocenosti u sefovima, a razbojnike u zatvorima. Ako imaju krvoločne neprijatelje, trude se da se s njima izmire, ako imaju sirote, nastoje da im pruže priliku, ako je puno gladnih, nahrane ih… Sve, samo da ne bi dizali ograde oko svojih staništa i kuća.

Ograde, makar bile s bodljikavom žicom i pod naponom, ne mogu zadržati one kojih bi se trebalo pribojavati. Što je viša ograda, to je veća opasnost da će je neko preskočiti. Takve ograde su, zato, svedočanstvo o stanju duha i savesti onih što se iza njih skrivaju.

Oni koji se ograđuju opasnim čuvarima gori su od njih. I pas postaje zao pored zlog gospodara, a kamoli čovek. Vladalac koji se od svojih podanika skriva iza ograde, može da vlada žbirima, a ne narodom.

Kalifa koji se ogradio pustinjom, kralj ostrva koje štite besni talasi nepreglednog mora, poglavica prašumskog plemena i vladar gorštaka skrivenih iza gorostasnih litica, kojima je sam Svevišnji dao najpouzdanije ograde, to su tek junaci priča sa tužnim završetkom.

Ograđen čovek samom sebi uskraćuje slobodu; sloboda se, ako je istinska, ne može ograditi.

Ima i onih koji su se ogradili dobrotom i poštenjem, što ne znači da život neminovno provode u strahu i neizvesnosti. Naprotiv. A, ipak, na njih se niko ne ugleda. Ne isplati im se, izgleda.
Miloš Lazić

Ispravka

U tekstu Branke Gajić o porodici Bebek stoji, pored ostalog, i ovo:

"Podmlađen, raspoložen i pun neke neverovatne, pozitivne energije, na trećem spratu dočekuje nas Željko Bebek. Porodica je na okupu i to mu je, kaže, dovoljno za dobro raspoloženje. Supruga Ružica, dvoipogodišnji Zvonimir i mala Katarina čine njegov mali svet. Kažu, tek odskora su svi zajedno u Zagrebu jer je Zvone nakon Katarininog rođenja bio kod Ružičinih roditelja u Tomislavgradu (nekadašnjem Doboju)."

Tomislavgrad se nekad zvao Duvno, a ne Doboj.

Pozdrav,
Branislav Jokić