PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Kako smo se voleli

Kako je divno setiti se vremena koje je u nepovrat prošlo, vremena u kome smo bili tako ponosni kad pomenemo ime Jugoslavije, naše domovine i Tita, našeg predsednika. Oduševila me je Joškina priča o Titu, oduševila i tako raznežila. Sve je u pravu. Itekako ima razloga da se ponosi svojim dedom i jednim od najboljih državnika koje je svet imao.

Ako ništa drugo, imali smo mir, slobodu, spokojna detinjstva, besplatno školovanje i zdravstvo. Imali smo lep i dostojanstven život, organizovan sistem vrednosti i toga više nema, a koliko vidim neće još mnogo, mnogo godina ni biti.

Živim u Kanadi, susrećem se sa mnogim nacijama, ljudima iz celog sveta, sa svih meridijana i kontinenata. I danas, svi znaju za Tita, ma svi. I danas svi znaju da je Jugoslavija bila divna zemlja, da je život u njoj bio nešto posebno. Da smo imali ljudsko dostojanstvo i veliko poštovanje svuda u svetu. A sada, pa sada usađujemo u mlade generacije bolesnu psihozu mržnje pod parolom da nas svi mrze. Posvađali smo se sa pola sveta. A i sa drugom polovinom smo na dubokoj distanci. Patološke laži, krađe, korupcija, nesigurnost, nezaposlenost, kriminal, mržnja, ratovi - to je naša svakodnevica sada. I kako neko sme da kaže, ikada da pomene da je Tito bio diktator. Tito je bio državnik, inteligentni političar, veliki diplomata i čovek koji je mudro vodio svoju zemlju napred. Niko nije idealan, ništa nije perfektno, život je komplikovana pojava, to svi znamo, ali se jedno mora priznati: da naša zemlja nikada nije imala, niti će ikada imati političara i vođu Titovog ranga. Sve ovo što je došlo i prošlo, i što dolazi, samo je neka bedna imitacija, rekla bih prosto karikatura, u odnosu na veličinu i mudrost državnika kakav je bio predsednik Tito.

Ma haj'te, molim vas, niko u svetu ni ne zna više za nas, niko nema pojma ni o Srbiji, ni o Hrvatskoj ni o Sloveniji, ali itekako zna i sada kad se spomene Jugoslavija. Nisam jugonostalgičar, što je prošlo, prošlo je, i to je to. Ali jesam za to da se čuvaju i poštuju lepe uspomene na nešto što je vredelo, ma, mnogo više vredelo nego ovo danas. Ono što se danas zna o nama je samo bleda slika o siromašnim i nerazvijenim zemljama Balkana, o trećem svetu koji ni Evropa, u kojoj se taj svet nalazi, neće.

Ovo pišem samo zato što želim da naglasim da dok ne počnemo da poštujemo svoju prošlost, nećemo imati nikakvu sadašnjost, a pogotovo ne svetlu i blistavu budućnost. Veoma je važno shvatiti, razumeti i prihvatiti svoju prošlost, veoma je važno znati ceniti ono što je naša istorija. Mi to možemo voleti ili ne, više ili manje, ali moramo odati dužnu pažnju svemu sto je vredelo i što vredi. A Tito i njegova Jugoslavija, pa to je bio trenutak naše istorije koga se veoma ponosno sećam.

Za njegovo vreme ni pomislila ne bih da napustam svoju zemlju. A sada, evo me već 12 godina u tuđini sa svima onima kojima ova nova tvorevina nikako ne prija i neće prijati.

Živela naša lepa uspomena na velikana svetske politike, a pre svih na predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita.
Milica Bajric, Toronto

Komarice ili komarci

Prije trideset godina "Ilustrovana Politika" je, čak na dve stranice, objavila vrlo zanimljiv prilog o životu komaraca (komarica). Još vidim tu sliku i te stranice: mislim da je naslov bio "Komarice sisaju krv"?!

Taj prilog je govorio o životu tog insekta, a vaš novinar je razgovarao o tome s ljudima u nekom institutu koji se bavi upravo tom vrstom istraživanja.

Naime, napisano je i potvrđeno da komarci uopšte ne lete, već su stalno u gnijezdima gde rade što rade, a da su komarice aktivne u svemu, a posebno u sisanju krvi ljudi i životinja.

Ljeto je njihovo vrijeme i njihova napast. Ali, u svim elektronskim i štampanim medijima govori se o komarcima, a ne o komaricama. Ako me sjećanje ne vara i ako sam, ipak, u pravu, molim vas, napišite to.
Lazar Manojlović, Bijeljina