Na put u Ljuboviju krenuli smo privučeni raspravom kojoj smo prethodne večeri "prisustvovali" na Internetu, u kojoj su se stanovnici virtuelne Srbije raspravljali ima li ili ne u priobalju Drine maskiranog čoveka uvijenog u plašt, kadrog da skoči sa zgrade i žene omami hipnotičkim pogledom. S obzirom na to da su nam stripovi o Fantomu bili nezaobilazno štivo u tinejdžerskim danima, zadržavši i u zrelim godinama želju da se sretnemo sa fatalnom muškarčinom koja ima nežno srce i čvrste bicepse, bez razmišljanja smo uskočili u dotrajali automobil i pritisli gas.

Naš scenario predstavljao je herc varijantu "Motmanovog proročanstva", horor-filma u kome se očajni novinar preganja sa krilatom avetinjom. Nismo imali ništa protiv toga da nam se u oluji pokvari automobil i da na volšeban način budemo prebačeni u Ljuboviju, i da nas tamo dočeka, na primer, Antonio Banderas u ulozi fantoma. No, oluje nigde, na Drini vedrina, Banderas samo u našoj glavi, a kada smo pristigli i meštanima saopštili razloge dolaska, uz smeh su se razbežali!

Nema opere, ima fantoma!

Dok šetamo pitomim mestom, razočarani ne samo što danas očigledno nećemo sresti čoveka svog života, već i uplašeni da ćemo ostati bez novinarske priče, razmatramo varijantu B, sličnu "Fantomu iz opere". U romanu Gastona Ledua sa početka prošlog veka u memljivim podrumima pariske Opere živi fantom raspoložen da pomogne mladoj solistkinji. U priči po kojoj su kasnije snimani filmovi i igrane pozorišne predstave ima i ljubavi, i horora, a postoji i nama neophodan fantom. Jeste ružan, ali sigurno ulazi u novine.

Naša novinarka među preplašenim (?) građanima Ljubovije

No, Ljubovija nema operu, a posle dvočasovnog tumaranja mestom uplašili smo se da nema ni fantoma! Zato ima Karađorđevu ulicu, i stambeni blok 48: toj brojci smo se baš čudili jer nam se učinilo da je to jedini soliter u gradiću gde je viđen ovdašnji fantom. Šta nam je činiti, nego da ga tu tražimo?

Na našu sreću, trinaestogodišnjaci Dušan i Miša i dve godine mlađi Aleksandar pikaju loptu na poljančetu pred zgradom, i na pitanje: "Ima li fantoma?", odgovaraju potvrdno.

- Čuj, ima li?! Mi smo ga videli svojim očima, toliko je strašan da sad po mraku ne smem da mrdnem - kaže Milisav, zvani Miša.

- Uveče mi nije prijatno, ni horor-filmove ne smem da gledam - dodaje Dušan.

Dok su klinci otrčali u kuću da nađu sliku čudovišta, na koju su slučajno nabasali u nekom stripu, identičnog onome koje su nedavno videli, Miloš Đokić Đovani poziva da sednemo u dvorište, kad smo se već tu zadesili. Lako prevazilazi početno nepoverenje, i pristaje da nam u blokče i olovku prepriča bliski susret koji je nedavno doživeo.

- Bilo je to nedavno, uveče, koji minut iza devet, prao sam tepih pred kućom, kada su dečaci koji su igrali fudbal uglas povikali: "Čovek leti!" Pogledao sam na krov zelene zgrade u Karđorđevoj ulici - priča, dok rukom pokazuje na zgradu preko puta - i video omanjeg čoveka kako hoda po ivici. Pomislio sam da neko namešta antenu, kad utom čovek, ili, pre će biti, utvara, preko kabla pređe na susednu, žutu zgradu. Trljam oči, mislim da sanjam, a To se polako sa visine petog sprata spušta na zemlju. Prosto, lebdi u vazduhu!

Đovani dodaje da je zbog ovog doživljaja postao glavna tema čaršijskih priča, pa i ismevanja. Čovek ozbiljan, vidimo bilo bi mu lakše da nije sreo fantoma.

I šta je onda bilo?

- To čudo je imalo plašt do zemlje. Spustilo se na travu pred nas, visina mu je oko 150-160 santimetara, a glava povelika. Mislili smo: neki mesečar, još pazimo da ga naglo ne probudimo i uplašimo. Krenemo prema njemu, on ustukne. Nekoliko puta tako. More, uplašismo se mi: oči mu zelene, gadno sijaju. Koraknemo, on ustukne. Najednom, okrenu leđa i nestade iza topola, a onaj plašt vijori za njim - objašnjava Đovani.

"On napred, ja u rikverc"

Centar Ljubovije

Klinci doneše sliku čudovišta, najverovatnije nekog rođaka ovog iz Ljubovije. Kao neka čovekolika leptirica, stvarno grozan stvor. Raspršiše se naši snovi o fatalnom fantomu: ovo je nešto od čega biste vrišteći pobegli.

- U Gledeću, obližnjem selu, imam farmu ovaca. Te večeri su se jagnjile, ali ja nisam smeo da mrdnem od kuće - nastavlja Đovani. - Nekoliko dana me držao strah, sada sam se malo oslobodio, obiđem ovce, ali pre sumraka se vratim kući, što je sigurno-sigurno.

Zoran, zaposlen u obližnjem podrumu pića "Vekol", donosi hladno pivo. Ma, i da je toplo, prijalo bi posle priče od koje se suše usta.

- Samo me ne pitajte za prezime, ionako nas narod ismeva. Pitam se kako bi njima bilo da su sreli onog stvora, a posle da im se smeje cela Ljubovija - priča Zoran. - I ja sam ga video to veče. Sreća da nisam bio sam, jer bi me posle proglasili za ludog! Gadan neki stvor, mali, a glavat. Plašt do zemlje, oči mu strašne. Kako krenemo prema njemu, on ustukne. Posle je zbrisao među topole. Ma, videli su ga i drugi, ali ih sada sramota da priznaju.

Đovanijeva supruga Slavojka prekida spremanje ajvara i pristavlja kafu. Za novine neće da govori, veli ne daje intervjue. Možda, kad dođu neki stranci, pa da joj plate.

Jedva Slavojku ubeđujemo da nam se pridruži i predahne uz kafu.

- Ama, ljudi, šta da vam pričam, dosadilo me da me propituju. Naravno da sam sigurna da sam videla to što sam videla, nisam luda. Pitaju, šta mislim. Nema šta da mislim kada sam tog fantoma videla ko što tebe gledam - kaže Slavojka. - Posle narod pričao da je to bila neka lutka, neki balon. Kakva lutka, živ stvor, i to grozan. Uplašila sam se, naravno. Da nisam, ne bih krenula u rikverc kada smo se sreli sa njim.

Slavojkina jetrva Goca Đokić, vlasnica poznatog ovdašnjeg butika "Ejdžo", ili što bi stranci rekli "Hej, Džo", nije bila očevidac događaja, pa joj je lako da se šali.

- Da sam ga ja srela, obratila bih mu se imenom svoje radnje "Hej, Džo". Možda je stranac, pa ne razume srpski.

- E, lako je tebi da se smeješ, a ja sam od onda navukla gadan strah. Uveče ne smem nigde da mrdnem, a često se uplašim da se čudo ne uvuče u kuću. Premrla bih da ga još jednom sretnem - veli Slavojka.

- Slatka moja, nemoj da se plašiš, video fantom da si dobra ženska, zato je i sleteo s krova, da se upoznate - nastavlja Goca. - Trebalo je da mu otpevaš onu "Te tvoje oči zelene", da vidiš kako bi se primirio.

Kafu smo ispile, a da se odužimo Slavojki za priču, gledamo joj u šolju. Tamo, na njenoj strani - đavo! Ne laže šolja, zaključujemo, ono i jeste bio neki đavo.

Fantom juri Karadžića?

Miloš Đokić pokazuje gde je video utvaru

Došlo još naroda, niko ne bi da priča "za novine", ali zato uglas vele da se sutradan posle podne ponovo pojavio u Drinskoj ulici, videli ga putnici autobusa i čitav stadion fudbalskih navijača. Samo je projezdio, i odleteo ka brdu Kik. Kreće rasprava: da li je u pitanju živ stvor ili lutka na daljinsku komandu. Može biti i da je neki balon preleteo Drinu, a preko reke bio vašar... Ili, iza svega stoje Amerikanci koji bi da uhvate Karadžića, a imaju i opremu za letenje, pa tako patroliraju nebesima i osmatraju šta se to dole muva. Neko se seti da je sličan stvor viđen u Ohaju još pre četiri decenije, isto tako bio omalen, nosio plašt, i mogao da leti.

- Jeste, zvali su ga Motman, snimali su posle filmove, bila je i knjiga o tome. Naučnici se bavili njime, a ne kao kod nas, odmah narod udari po vicevima - ubacuje jedan mladić.

- Može biti, pa kad je Amerikancima dosadio fantom, poslali ga nama! - nadovezuje se drugi.

Namerni da utvrdimo istinu, uputili smo se ka lokalnom fudbalskom igralištu da vidimo ima li među navijačima kojeg očevica. No, na novinarsko pitanje " da li ste videli fantoma?" svi daju šaljive odgovore. Nezvanično, raspoloženi su da potvrde da je "stvarno nešto bilo". Sedamo u restoran "Stadion", a konobar Milan Nedeljković veli:

- Čuo sam ja za to, ali ne verujem, ovde takav nije svraćao!

Đurađ Gligorić, zvani Đuro, novi predsednik FK "Drina" i vlasnik restorana, nudi prase tek skinuto sa ražnja i teši nas:

- Nema veze što niste uhvatili "letača", ali ako svratite iza ponoći videćete ga. Znate, ovde kad potegnu koju su sve fantom do fantoma.

Pečenje je bilo takvo da smo našli razlog da ponovo dođemo u Ljuboviju. Meštani nam rekoše da je fantom izgleda viđen nizvodno, kod mesta Lonjin, tako da smo strepeli da nam ona krilata nakaza koja je preplašila decu ne prepreči put. A da je fantom bar malo ličio na Banderasa, ne bi smo tako lako odustali od potrage za njim. E, Antonio, Antonio, misliš li svraćati do Drine?