U utorak, 22. novembra, Ivan Stojković je napunio šest godina. Taj dan, okupan zubatim suncem a prošaran prvim nežnim pahuljicama što su promicale Beogradom, proveo je s majkom i bakom na uglu Vasine i Zmaj-Jovine odbijajući, dečije prkosno, da uđe u zgradu pošte da bi se bar malo ugrejao. Bio je tu i kada je neumoljivi komunalni inspektor zahtevao da sklone improvizovanu kartonsku tezgu sa bižuterijom, a onda napisao prijavu sudiji za prekršaje.

- Ne verujem da ću i za tri-četiri dana moći da zaradim toliko - prošaptala je Snežana, Ivanova majka, gledajući tužno zamišljeno za inspektorom. - Možda će sudija biti malo milosrdniji?

Predveče su otišli kod Mire, Snežanine drugarice, da Ivan tananim daškom pogasi svećice na skromnoj torti. U svom podstanarskom domu Ivan to ne bi mogao da uradi. Vlasnik te pretesne sobice u Žarkovu, u Ulici poručnika Spasića i Mašare, u kojoj Stojkovići žive, možda bi i zažmurio na takvu "raskalašnost", ali navikli su da ne kušaju sudbinu previše. Znaju iz iskustva da mnogi to ne bi istrpeli. Podstanarski život je i inače sazdan od zabrana i strahova.

Skromno slavlje je bilo lagodan uvod u hladnu i neizvesnu zimu što vreba da ih zaskoči ovih dana. Šta će i kako će, ne zna se. Nešto će već smisliti.

Snežana još od 1993. nudi i prodaje ručno izrađen nakit u Knez-Mihailovoj i okolnim ulicama. Uglavnom unikate koje sama pravi. To joj je jedini posao koji bi rado menjala za nešto sigurnije: porezi i doprinosi za socijalno i zdravstveno, ako može. Ona pripada jatu nezaposlenih koje činovnički um smešta u sam centar sive ekonomije i okrivljuje za gotovo sva zla ovog sveta. Ona je, dakle, ta koja podriva makroekonomiju zbog tričavih sto pedeset evra, koliko može da zaradi i koliko košta podstanarska soba mesečno! Tako se, evo, već dvanaest godina nadmudruje sa raznim inspekcijskim službama i sa životom kao takvim.

Dok je njegova majka radila za obližnjom tezgom, Ivan je dane provodio u knjižari. Ko zna zašto, svidela mu se ona "Nolitova", na uglu Knez-Mihailove i Jakšićeve, u raskošno lepom zdanju Srpske akademije nauka i umetnosti: ušao bi na prstima za nekim starijim, šmugnuo u manju prostoriju desno, izvukao iz rafa kakvu slikovnicu, pa bi se šćućurio u nekom budžaku, daleko od očiju i kupaca i prodavaca: gde ga ne vide, a da ne smeta.

Jednom prilikom, pred njegov drugi rođendan, primetio ga je suvonjavi knjižar s naočarima: pogledao ga je zgranuto, namrštio se i odjurio nekud niz stepenice, da bi se, koji tren kasnije, vratio s jabukom u ruci. Sutradan je to bila čokoladica. Prekosutra pomorandža… Tako se rodilo prijateljstvo koje je trajalo sve dok "Nolit", a s njim i suvonjavi knjižar s naočarima, nisu morali da se isele iz prostorija na uglu Knez-Mihailove i Jakšićeve. Da je potrajalo, možda bi taj mali dečak postao maskota knjižara, knjižničara i zaljubljenika u knjigu, ko zna?!

Ivan je u međuvremenu naučio sva slova: lakše mu je da piše nego da ih čita, ali ima vremena, ujednačiće ove dve discipline, upariće ih. Svejedno, sa slikovnica je prešao na ozbiljniju literaturu. Sada radije čita bajke. Kad je ove godine obeležavana neka okrugla godišnjica rođenja Hansa Kristijana Andersena, došla mu je do ruku jedna njegova knjiga. Valjda se sudbina poigrala s njim kada mu je namenila da celi bogovetni dan čita bajku "Devojčica sa šibicama". Iščitao ju je do kraja baš negde pred zatvaranje knjižare…

- Dotrčao je do mene uplakan, presekla sam se kad sam ga videla. Jedva sam ga smirila - rekla je docnije Snežana. - On je i inače jedno vrlo osetljivo dete…

Ivan sa mamom Snežanom ispred knjižare „Narodne knjige” u Cetinjskoj, u kojoj je dobio rođendanski poklon

U staru knjižaru se uselio novi vlasnik bez imena koje bi kupcu ulivalo poverenje i budilo strahopoštovanje. Radnju je preimenovao u - "Akademija". Moglo mu se. Nije krivotvoreno. A ako ćemo pošteno, to je marketing koji izaziva zavist.

Došle su i stare mušterije, bibliofili sladokusci, a s njima i mali Ivan.

Ko zna kako, tek ljubav dečačića prema knjizi se raščula. Nije to za bagatelisanje, nikako! Tako se, početkom novembra, u jednom dnevnom listu, pojavila kratka reportaža o Ivanu, Snežani i baka-Ruži, i toj njegovoj strasnoj posvećenosti knjizi.

- Kada smo saznali da dete ostavljaju kod nas samo, sačekali smo majku i upozorili je da to nećemo više tolerisati - rekla je gospođica Marija, menadžer knjižare "Akademija" - Od tada ne dolazi.

- Da li je mastio knjige, cepao stranice, gužvao ih, galamio ili na kakav drugi način narušavao akademski mir "Akademije"?

- Nije, ali…

Ni pijanac ne zalazi u krčmu iz koje je najuren, a kamo li dete u knjižaru. Možda je srećna okolnost to što je Ivanu samo šest godina, što ima vremena da preboli i nade da će jednom zaboraviti taj dan.

- Ivan je dobar, pametan i pristojan dečak koji se tek zaljubio u knjige - rekla je Snežana. - Ponosna sam na njega zbog toga. I srećna… Nema veće sreće nego kad vidite da vam dete odrasta tako, kao on. Sad, šta je tu je: ne znam šta ćemo ove zime, ali snaći ćemo se već nekako… Dogodine, kad pođe u školu, biće nam svima mnogo lakše.

Možda bi ovo bila tužna priča da Veliki Majstor Slučaja nije odlučio da joj podari srećan kraj.

- Neka gospođa Snežana dovede Ivana kod nas - rekao je Miličko Mijović, vlasnik i glavni i odgovorni urednik "Narodne knjige". - Kod nas, u knjižari u Cetinjskoj, postoji odeljenje dečje knjige, može da čita do mile volje. Biće nam veliko zadovoljstvo ako pristane da nam pravi društvo.