Svakog jutra, tačno u pola šest, na okovanoj ledom autobuskoj stanici u Padinskoj skeli trinaestogodišnjak sa rančićem na leđima čekao je prevoz. Sa kapom na glavi, ispod koje je virio plavi čuperak i rukama duboko zavučenim u džepove tanke jakne, tražeći spas od košave koja je nemilosrdno šibala po licu dok se studen uvlačila u kosti, Dušan Basta je kretao put ,,Marakane". Posle dvadesetak dana putnici su doznali ko je dete koje ovako rano sa radnicima što žure u fabričke hale ide put grada. A još nerasanjeni plavi čuperak bi, ako bi mu se osmehnula sreća da sedne i autobus ima grejanje, do grada sanjao svoj san. Snevao je punu ,,Marakanu", veliku utakmicu i "Delije" koje skandiraju njegovo ime. Tada ni slutio nije da snovi znaju da se pretoče u javu.

Otac Milorad stigao je iz Like na studije u Beograd. Tu je upoznao pa se potom oženio šarmantnom Senom. Živeli su u Borči. Prvo se rodio Steva, pa Nemanja, zatim Dušan i najmlađa mezimica Milica.

- Kada sam imao dve godine, moji su se iz Borče preselili u Padinsku skelu - počinje priču Dušan. - Tamo sam imao lepo detinjstvo. Sa sedam-osam godina počeo sam da treniram fudbal u PKB-u. Sećam se, otac mi je ispred kuće napravio mali teren, goliće od oblica,čak i mrežu. Bio sam presrećan. Po ceo dan sam jurcao za loptom, i po lepom vremenu i po blatu. A loptu udaram više kolenom nego stopalom. Bio sam sitan, fudbal mi skoro do kolena.

Majčina zabrinutost

Dao je ogroman doprinos pobedi mlade reprezentacije SCG protiv vršnjaka iz Hrvatske

Da bi nas uverio u priču, Dušan vadi fotografiju. I zaista, na njoj plavušan, sitan, ispred golića, a lopta mu zaklanja pola noge.

- Niko u porodici, čak i u široj familiji, nije se bavio sportom, tako da i danas pričamo odakle je stigao do mene taj gen -smeje se Dušan. - Verovatno odatle i panika moje majke kada sam ozbiljno počeo da treniram. ,,Neka ide u školu, kakav fudbal", zavapila je pred ocem. ,,Šta ako se jednog dana povredi, pa ne može dalje da igra, a škole nema".

Ali, nije se mnogo Dušan obazirao na majčine vapaje. Hteo je da bude fudbaler i tačka.

- Kada sam imao trinaest godina, otac jednog mog druga koji je trenirao u ,,Zvezdi" pitao me je hoću li sa njim na jednu probnu utakmicu - seća se Dušan. - Bio sam oduševljen. Nisam mogao da verujem da mi se ukazala takva prilika. Primio me je Toma Milićević. Trudio sam se, pokazao širok spektar svojih mogućnosti i posle dva, tri treninga postao član ,,Zvezde" kao mlađi pionir.

Godine su prolazile, a Dušan je nekako uvek bio u drugom planu. Danas je siguran da je to bilo zbog njegove krhke građe.

Prvi fudbalski koraci u Padinskoj skeli

- Bio sam sitan, nejak, nisam mogao da se nosim sa vršnjacima - ne libi se da prizna naš sagovornik. - Toma je cenio moju upornost i talenat, ali ja fizički nisam mogao da odgovorim na zadatke.

To što je, u neku ruku, bio malo zapostavljen nije pokolebalo Dušana. I dalje je ustajao prvi u kući, budio se sa prvim petlovima da bi u pola šest bio na stanici.

- Treninzi su počinjali u sedam, a ja sam od Padinske skele do

,, Marakane" menjao tri prevoza - priča. - Bilo je baš naporno, ali sam toliko voleo fudbal i ,,Zvezdu" da sam po svaku cenu hteo da uspem. Zadremao bih u autobusu u odlasku, a češće u povratku, onako umoran posle napornog treninga. Dođem kući, odmorim se malo, pa u školu. Tako leti, tako zimi, tako godinama. Roditelji su u početku sumnjičavo vrteli glavom, a kada su videli moju upornost i shvatili da neću odustati, počeli su da me podržavaju. Najveću podršku imao sam od najstarijeg brata Steve koji je, kažu, bio veći talenat od mene. Igrao je u mlađim kategorijama OFK "Beograda", ali je napustio fudbal.

Trenirao je Dušan strpljivo i čekao svojih pet minuta. Bio je siguran da će oni doći. Kada je prešao u omladinski tim, postao je standardan, a pola godine posle toga potpisao je ugovor za prvi tim. Trener je tada bio Zoran Filipović.

- Pred kraj omladinskog staža, kao i uvek, krenule su priče ko će iz naše generacije na kaljenje, odnosno na pozajmicu u drugi klub, a ko ostaje i potpisuje ugovor - seća se Dušan. - Mislim da su to prelomni trenuci. Ko ode, uvek se nekako oseti odbačenim. Sećam se posle pobede nad ,,Obilićem" od jedan prema nula, a oni su tada bili prvaci omladinske lige, na stolu me je čekao petogodišnji ugovor. Mojoj sreći tada nije bilo kraja.

Debi na rođendan

Punoletstvo je proslavio debijem za prvi tim ,,Zvezde" protiv ,,Sutjeske" u Nikšiću. Vatreno krštenje imao je na gostovanju na Bosforu protiv "Fenerbahčea", a dve nedelje posle rođendana zaigrao je na ,,Nou Kampu" protiv "Barselone" i to mu je jedna od utakmica koje će mu ostati u trajnom sećanju. Odatle ima i jednu od najlepših uspomena. Posle utakmice razmenio je dres sa Saviolom.

- Za devet godina koliko sam u ,,Zvezdi" i tri i po u prvom timu bilo je i lepih i teških trenutaka - priča Dušan. - Imao sam dve teže povrede koje su me na neko vreme udaljile sa terena. Povreda prepona i lomljenje ruke.

Svi se sećaju Dušanovih fotografija sa čudnom skalamerijom na levoj nadlaktici. A sve se desilo u poslednjem minutu prvog poluvremena na 124. večitom derbiju kada mu je u jednom duelu pukla nadlaktica leve ruke. Usledila je višemesečna pauza, ali je Dušan uspeo da se brže nego što su svi očekivali vrati na teren.

Proglasili su ga ,,Zvezdinom" radilicom. Teško je izračunati koliko ovaj plavušan duge kose pretrči tokom utakmice. Cela desna strana uz aut liniju je njegova. Odlikuje se sjajnim pregledom igre, odličnim centaršutevima, dobrim asistencijama. Ima ga na svakom delu igrališta. Fudbalskim rečnikom rečeno, ostavlja srce na terenu.

Kao kruna Dušanovih dobrih igara stigao je poziv iz reprezentacije.

- Ceo ,,Zvezdin" tim je takav - kaže Dušan. - Da nije tako, zar bi svih jedanaest prvotimaca igralo za reprezentaciju. Da, da, dobro ste čuli. Svi smo reprezentativci.

Gode mu pohvale koje dobija od trenera, ali su navijači oni do čijeg mu je mišljenja najviše stalo. Zato se i obradovao kada su ga u anketi na sajtu ,,Crvene zvezde" proglasili najboljim igračem u 2004. godini.

- Godi kad hvali štampa, i kada hvale treneri, ali je skandiranje "Delija" nešto što se ničim ne meri - veli Dušan. - To je nešto što daje snagu, nosi i to može da shvati samo onaj ko se nađe na dnu grotla ,,Marakane".

Mirne je prirode, na terenu ne gubi živce, pa nije među onima koji se često ,,kite" kartonima. Druži se sa svima u timu, ali najvše sa Boškom Jankovićem. Pojavom pažnju privlači i na terenu i van njega. Pre svega zbog zlatne duge kose koju neguje i koja mu dobro stoji. Sviđa se ta frizura, kaže, i njegovoj devojci Dadi. Sigurno je da se ovaj poslednji podatak neće dopasti silnim obožavateljkama, ali šta je tu je. On voli Dadu.