Dopisnik uglednog svetskog časopisa iz Beograda oprostio se od svog "starog radnog mesta" i nekolicine prijatelja koje je u međuvremenu stekao izvanrednom reportažom o gradu u kojem je proveo najlepše, ali i neke od najtežih trenutaka svoje karijere. Bez obaveza da svoj tekst previše boji politikom, dao mu je dušu: bilo je to poučno štivo čak i za domoroce.

Ovdašnje prijatelje i poznanike je prijatno iznenadio time što je Beograd proglasio za jednu od najraskalašnijih metropola Evrope i mestom hodočašća ljudi željnih dobre zabave. Čak ni to što u oslikavanju grada nije izbegavao naivna poređenja sa Bečom ili sa Kinšasom, nije moglo da promeni utisak da je podjednako čulno uživao i u bleštavilu ekskluzivnih restorana, i u ubogim krčmama sirotinjskih favela udaljene velegradske periferije. Opisao je, zapravo, dva neodvojiva a "balkanski egzotična" sveta koja su se prožimala u strasnom zagrljaju kao nigde drugde… Ili je to samo utisak koji je njegova priča izazvala kod nekadašnjih noćnika kojima se sav provod završio sa konačnim i neopozivim zatvaranjem "Poslednje šanse". Pogled na sjaj hotela "Beograd - Interkontinental" ili "Hajat ridžensi" preko kartonskih ili limenih krovova sklepanog romskog naselja stešnjenog uz most "Gazelu" na novobeogradskoj strani, samo stotinak metara od takve Evrope (i sveta), za njega je, izgleda, bila samo metafora.

Zaista, da li nas stranci vide u lepšem svetlu nego što to zaslužujemo? Ili obrnuto?!

Burbon strit poviše Jalije

Dorćolska Ulica Strahinjića Bana je kratka: proteže se od Kalemegdana do Skadarlije, dva poznata odredišta u geografiji Beograda. Uprkos tome, niko pouzdano ne zna koliko je restorana niklo duž nje tokom poslednjih desetak godina: više od trideset, svakako, što je izazov za one koji tvrde da ih je tek nešto manje od pedeset. Jer, kako kažu, dok namernik prošeta s kraja na kraj i pobroji sve, onamo, na početku, već se otvori nešto novo. A ako bi se nastavilo ovakvim tempom, uskoro bismo mogli da se nađemo u ginisovskoj situaciji da ulica ima više restorana nego kućnih brojeva.

Tu prestaju svi zakoni slobodnog tržišta i konkurencije. Sve je prepuno i već posle devet uveče nemoguće je naći slobodno mesto: ni za sedenje, a kamoli za parkiranje. Leti, kada se ulicom razliju bašte, teže je zateći prazan sto nego s jeseni ili zimi. I legendarna Skadarlija, koja nas je proslavila u svetu, izgleda kao kaljava i loše održavana čekaonica trećeg razreda u poređenju sa Ulicom Strahinjića Bana. Bez izuzetka!

Kafić "Arkade", prvi koji je nikao na Dorćolu i godinama bio atrakcija Beograda, danas liči na ubogo stecište lokalnih pijanaca u poređenju sa bleštavilom komšiluka.

Nekada tiha dorćolska ulica danas je postala mala enklava koja kao da je u sastavu Evropske unije.

Za predanog čitaoca će svakako biti zanimljiv podatak da je "Fajnenšel tajms", na osnovu prošlogodišnje ankete, svrstao restoran "Dorijan Grej", na uglu ulica Strahinjića Bana i Kralja Petra, među deset najboljih u Evropi! Ili, preciznije, poslovni ljudi i čitaoci ovog uglednog lista, na osnovu sopstvenog a veoma bogatog iskustva, procenili su da mu pripada - treće mesto. Mada je jedan od kriterijuma pri ocenjivanju bila i cena, za prosečnog Beograđanina ostaje nedokučiv podatak da je nešto u "Dorijanu" upola jevtiniji nego u ono malo sličnih restorana po razvijenijem i bogatijem delu sveta, u Evropskoj uniji i Severnoj Americi: platiti "samo" dvadeset evra ono što bi tamo koštalo i svih pedeset, nije nekakav izbor za one koji meni i vinsku kartu čitaju zdesna ulevo.

Ipak, tu je nemoguće naći slobodan sto, pa čak ni mesto. Jer, sve je rezervisano mesecima unapred. U minut: diplomatski kor, njihovi najavljeni gosti iz inostranstva, ljudi iz sveta mode, novi srpski japiji, bankari, ozbiljan poslovni svet, nekolicina uspešnih umetnika koji sebi mogu da priušte tu raskalašnost, tek probuđena aristokratija, deca uspešnih roditelja koja kroz "Dorijan" probijaju sopstveni put u visoko društvo, male imućne udavače, nešto malo mafije…

Zanimljivo je što vlasnik "Dorijana Greja", koji je svrstan među deset najboljih u Evropi, bez trunke surevnjivosti i zazora nabraja još nekoliko beogradskih restorana za koje veruje da su sasvim neopravdano izostavljeni s te liste. To su, po njemu, redom: "Franš", "Apsent", "Kalemegdanska terasa", "Duomo", "Žabar", "Marinada", "Oktopus"…

- Proputovao sam svetom, ali nigde nisam naišao ni na šta slično - kaže ovaj mašinski inženjer sa bogatim ugostiteljskim iskustvom. - Niti kada je reč o enterijeru, organizaciji, posluzi, kuhinji, izboru pića, cenama i, svakako, gostima… Beograd je već nekoliko godina poznat kao jedan od svetskih centara provoda, a to je nešto što treba ustanoviti kao naš, srpski brend. Meni nije najzanimljivije to što je "beogradski provod" postao jedna od najprivlačnijih turističkih institucija u Evropi, već što za njim iskreno čeznu u Hrvatskoj i Sloveniji. Dolaze, nego šta, najavljuju se mesecima unapred. Imaju viši standard nego mi, imaju više novca, ali uzalud im je sve to kad nemaju ništa slično ovom: njihova tranzicija je, izgleda, mnogo surovija.

Čiji je taj vozni park

Mikica Veselinović, nekadašnji bonvivan, reli-vozač i dugogodišnji fotoreporter "Duge", žitelj je Ulice Strahinjića Bana. Po njegovoj znalačkoj proceni događa se, posebno leti, da vozni park gostiju ovdašnjih restorana košta i po sto miliona evra ("milion gore-dole")!

- Verujem da strancima nije prijatno kad na rastojanju od svega stotinak metara vide na gomili tri "lamborginija", isto toliko "ferarija" i bar dva "rolsa"… što je tamo nezamislivo! A u zemlji koja je u tranziciji i važi za jednu od najsiromašnijih u Evropi! Moj "golf", koji je inače u izvanrednom stanju, izgleda ovde kao da je donet sa sumornog auto-otpada. Parkiram ga podalje, u mračnim budžacima, da se ne brukam.

Među gostima najekskluzivnijih beogradskih restorana su neizostavno i izvesne dame čija cena nigde nije vidno istaknuta, neizlečive zavisnice od razmetljivog bogatstva - tog neodoljivog opijata. Odevene su otmeno, sofisticirano, svaki detalj na njima budi zavist "poštenih žena", nakit i šminka smerno diskretni, ponašaju se neusiljeno a uzdržano, kao da će već posle digestiva odlepršati kući na počinak. Njihovo prisustvo najslikovitije svedoči o ugledu (i bankovnom kontu) redovnih posetilaca.

- Ja ih doživljavam vrlo ozbiljno - kaže uspešan biznismen mlađe generacije i redovan gost na večeri kod "Duoma", koji je, iz razumljivih razloga, želeo da ostane bezimen. - To je nivo koji se teško da opisati ili uporediti. Za pravi celovečernji provod s bilo kojom od njih potrebno je imati u džepu bar hiljadu evra: svoje usluge naplaćuju od trista do petsto, večera će koštati nešto više od dvesta, apartman u pristojnom hotelu još toliko, pouzdan taksi ili limuzina sa vozačem od sto do dvesta… Podsmešljivo pogrdan naziv "sponzoruše" je besmislen i pripada nečem drugom, nekoj drukčijoj vizuri. Uostalom, mnoge od njih voze neuporedivo bolji automobil nego ja!

Sa iskrenim zgražavanjem je reagovao na pitanje o lokalima sa ženskim i muškim striptizom, koje bije glas da su stecišta lakih dama, uz komentar da se takva vrsta provoda može jevtinije naći na bilo kojoj železničkoj stanici.

- Zar bi iko normalan prevalio pola sveta da bi u Beogradu jeo jevtinu hranu, pio loša pića, gledao raspomamljene posetioce takvih stecišta i proveo noć sa sumnjivim ženama? Pa, to zbilja nije za pristojan svet…

Njegov prijatelj, poznati beogradski advokat sa toliko malo izgubljenih slučajeva da ne mora preterano da brine o svom ugledu i moralnom liku javnog pregaoca, supruga, oca i dede, priznaje da u svom podsetniku ima pribeležene adrese desetak pristojnih javnih kuća u Beogradu i okolini u kojima se usluga plaća do dvesta evra, ali i bar još toliko mračnih kupleraja gde je "ulaznica" i deset puta jevtinija.

- Nikada ne znam šta će koji klijent blagoizvoleti - kaže tobož skrušeno. - Jer, o ukusima se ne raspravlja… pogotovo ne u mom poslu. I taman posla da bilo gde ili na bilo šta pokažem i trunku gađenja. Čak i kada je jedan izrazio želju da poseti i vidi žurke beogradske gej populacije, koje su se tada održavale u onom kafiću u Cetinjskoj, mislim da se zove KP?!

Ploveći i ostali restorani

Kada je Glavonja svoj splav u Čukaričkom rukavcu pretvorio u kafanu, postalo je to najomiljenije stecište beogradskih boema i inspiracija nekih književnika tada mlađe generacije, danas već uglednih sedokosih glava. (Za to pitati Momu Kapora, svakako!) Gostima je "servirao" rakiju i pivo u čašicama od senfa, od vina belo i ružicu, a za jelo ono što se zateklo. Plaćalo se, ako bi ko imao para, od oka. Inače - veresija. Iako nas je gazda na prevaru napustio pre više od petnaesetak godina, ostalo je još dužnika.

To je, inače, bio začetak splavarskog ugostiteljstva, sasvim netipične pojave u Evropi. Danas ima splavova-restorana koji bi svojom opremljenošću, ponudom i uslugom, ali i cenama, mogli da konkurišu i najboljim svetskim restoranima "na suvom".

- Splav "Amsterdam", ukotvljen kod hotela "Jugoslavija", ima dostojanstvo engleskog kluba - kaže Danče Manović, najpoznatiji beogradski boem i izvanredan slikar. - Nema bleštavila, sve je patinirano tišinom koja izaziva strahopoštovanje, ali da idem na reku da bih sedeo u kožnim foteljama i pio pravi "čivas", nešto mi se ne mili. Slično je i sa "Amforom", tu, u komšiluku. Meni, lično, više prija trandebal kakav se može zateći na "Baliju" kod Novog mosta i "Akapulku" kod "Juge", prija mi terevenka na "Hua hua", na Adi Ciganliji, ali ne valja što počinju da rade tek posle ponoći, oko jedan, pola dva, a ja više nisam u tim godinama. A da je skupo - skupo je… a i to kako kome.

To što je spomenuo ploveće restorane bez "žive" muzike je, takođe, delimično prouzrokovano datumom iz krštenice. Mada je količina decibela u ponudi ovakvih stecišta stvar pojedinačnog izbora, stanja slušnog aparata i ličnog ukusa.

A kada je već reč o suviše bučnom provodu, valja spomenuti i urbane klubove za mlade, najpopularnije beogradske diskoteke. Po skromnom mišljenju dvadesetogodišnjeg sina poznanika pisca ovih redova, redosled bi bio sledeći: "Andergraund", "Sargon", "Baltazar", sve ispod Kalemegdana, kao i "Stefan Braun", jedina diskoteka koja se nalazi na ćuviku onog solitera na raskrsnici Nemanjine ulice i Hajduk-Veljkovog venca. Deseti sprat.

- S vašim navikama i tempom, uz vašu platu i njihove cene, sumnjam da biste izdržali u nekoj diskoteci i jedno veče - skresao mi je u lice, ne udostojivši me odgovora na očinsko pitanje kako to njemu polazi za rukom.