Snop svetlosti iz baterijske lampe bio je preslab da obasja celu unutrašnjost pećine. Svetlo je jednostavno nestajalo u hodnicima i visokom raspuklom svodu. Ka jezeru, iza kojeg se, prema predanju, krije blago kneza Lazara teško se napreduje. Negde je tavanica visoka dvadesetak metara, ali se zidovi dole sužavaju i jedva se postranice provlačimo. A onda nailaze delovi gde se dalje može samo na kolenima ili puzeći. Voda koja se sliva niz zidove nanela je zemlju i sitan pesak, pa noge utanjaju u mekanu vlažnu podlogu.

- A šta ste vi mislili, da samo uđete i tu negde blizu ulaza pokupite blago - kori nas zbog zaostajanja i povremenog gunđanja vodič Grada Đurđević, koji već nekoliko puta pokušava da savlada sve prepreke i stigne do blaga. Ne krije Grada sumnju da će i ovom prilikom stići do cilja. Njegovo višegodišnje iskustvo ne uliva nadu da će nam se posrećiti da posle nekoliko vekova prvi ugledamo zlato sa srpskog dvora.

Grada hoda polako. Iako je zlato iza jezera, on za svaki slučaj pogled zadrži na svakom ispupčenju. U rukama su mu rašlje. Njegov instrument za nalaženje blaga. Kaže da ga te fine vibracije, koje oseti kada se približi metalu do sada nikada nisu izneverile. U svojoj kolekciji ima veliki broj metalnih predmeta koje je pojedinačno nalazio na ovaj način. Na pitanje gde su kilogrami zlata i ćupovi sa dukatima, reagovao je zagonetnim osmehom. Dok polako hodamo, pažljivo birajući gde ćemo da stanemo, Grada priča koliko mu je vremena trebalo da savlada tehniku traganja pomoću rašlji. Gde god da krene, bilo kojim poslom, one su u prtljažniku njegovog automobila.

Prevalili smo prvi kilometar. Sve češće pred nama su udubljenja popunjena vodom. Konačno nailazimo i na prvu prepreku. Onu iz predanja. Svuda oko nas su slepi miševi. Nisu se oglašavali, kako se priča, a jedan nije reagovao čak ni kada smo ga pomazili i fotografisali.

Grada Đurđević sa rašljama

- Voda iz jezera nekada se izlije i stigne gotovo do ulaza, tako da ni desetak metara ne može da se uđe - priča Grada. - Moj poznanik koji je stigao do jezera kaže da dalje nije mogao jer ga je teško preroniti, a i kada se pređe, pitanje je kuda dalje. Preko vode vidi se splet hodnika.

Pećinu niko nije istražio do kraja iz jednog dosta neobičnog razloga. Svako ko je ušao i ma čime osvetljavao put pred sobom, posle nekoliko stotina metara ostajao je u mraku. Lampe, sveće, baterije gasile su se. Svi pokušaji da se bilo šta ponovo upali ostali bi bez uspeha. Doživela je to i naša mala ekipa. Iako smo u rukama imali napunjenu bateriju koju koriste profesionalci, na drugom kilometru, bez ikakve najave prestala je da radi. Kako je izgledao povratak nije za priču, ali nije neinteresantno reći da je samo pet minuta posle izlaska profunkcionisala.

Prema predanju knez Lazar je, pre nego što je krenuo u Kosovski boj, svratio do manastira Ravanice, svoje zadužbine. Tu je predložio monasima da negde sklone najvrednije stvari sa dvora, ali i njihove relikvije, pa ako izgube bitku i Turci ovladaju Srbijom, to blago bude na sigurnom. Zatim je otišao, da bi se ubrzo vratio sa tovarima blaga. Sa ljudima iz pratnje i nekolicinom monaha ušao je u pećinu. Kada su stigli do jezera, načinili su improvizovani splav, i najveštiji je iz nekoliko puta preko vode prevezao blago. Pohranio ga je u jedan od nekoliko hodnika, a onda ulaz zarušio.

U narodu je ostalo predanje da onaj ko krene u potragu mora da savlada nekoliko prepreka. Prva su slepi miševi koji kricima opominju zmije da stižu pljačkaši. Zmije je sa blagom doneo knez, i ostavio kraj jezera, tako da one brane prilaz vodi. A ko bude dovoljno hrabar i vešt, pa savlada i jezero, pitanje je kuda dalje.

- Blago je sigurno u pećini, ali je pitanje gde,-siguran je naš vodič. - Monasi iz manastira uporno tragaju za nekim vrednim knjigama i predmetima za koje se pouzdano zna da su negde sklonjeni.

Na celu Gradinu priču arheolog Predrag Vučković sumnjičavo vrti glavom. Sa nama je krenuo jer smo ga zamolili. U pećinu nije hteo da ulazi, kaže, da ima ko da obavesti ljude ako se ne vratimo. Njegov način rada je sasvim drugačiji od Gradinog. On zvanično kopa, tamo gde su lokaliteti. Kaže, doduše, da i ovo što Grada radi od velikog je značaja. Samo što on zna, Grada je do sada našao nekoliko lokaliteta za koje se nije znalo.

A zna i Predrag mnogo priča o zakopanom blagu. Zna o zlatu ispod čuvene Šuplje stene kraj Bele Palanke. Tamo je vizantijski car Vasilije 1018. ili 1019. godine pohranio oko četiri stotine kilograma zlata. Ostalo je to i negde zapisano. Toliko je ta priča otišla daleko da je i vojska, kada je ovde probijala put, o tome mnogo znala. I celu priču ozbiljno shvatila. Pošto je put probijen, ostalo je da se deo brda minira. A tu je, bar prema pretpostavkama onih koji tragaju za blagom, trebalo da bude zlato. Na dan kada je brdo minirano, radovima je prisustvovao i general Nebojša Pavković. Vojska je to objasnila normalnom procedurom, čovek iz generalovog okruženja došapnuo je da je jedini razlog bila priča o zlatu.

- Niko nije imun na te priče - nastavlja Grada. - Desetak godina krstarim Srbijom, a na poziv nekih ljudi, rašljario sam i u našim bivšim republikama. Da samo znate kakvo uzbuđenje donosi taj zvuk kada pijuk otvara zemlju. Ljudima su se tresle ruke, znoj lio niz čelo, neko sedne jer ga noge ne drže. Bilo je i padanja u nesvest. Na Zlatiboru sam bio na korak do ćupa punog dukata koji su, tako sam posle doznao, samo dan po mom odlasku otkopali. U jezeru u pećini nedaleko od Niša otvorio sam kamenu ploču i čekao da voda opadne, jer nisam mogao ništa da uradim zbog mlečnobele tečnosti koja se pojavi čim krenem tu nešto da radim. A jezera u pećini se čudno ponašaju. Nemaju pravila kao ova površinska. Čudno se pune, prazne, mute. Znam ih na desetine i sva kriju po neku tajnu.

I Ravaničko jezero je sačuvalo svoju viševekovnu tajnu. Mada, iskreno, mi i nismo bili neka opasnost.

ŽRTVE

U potragu za blagom, u davnim vremenima, polazile su, obavezno noću, tri osobe. Kada ga iskopaju, izvlačili su drvce i onaj ko izvuče majmanje bio je žrtva. Jedino tako su ostala dva člana mogla da potroše pare bez prokletstva.

Pošto su zbog ubistva trećeg, ova dvojica mnogo dugo u apsu trebalo da čekaju priliku da potroše pare, kasnije je žrtvovan pevac sa crnim perjem. Opet tri kopača ponela bi sveću i pevca, pa bi na mestu gde kopaju zapalili sveću i žrtvovali pevca. Jedino to blago je moglo da se nosi kući, a da na njih i članove porodica ne padne prokletstvo.

(U sledećem broju: "Blago popa Martina")