Ljubav koja i danas traje: Princ i Sloba

Samo je u svom najranijem detinjstvu moćni bengalski tigar po imenu Princ, koje mu je po svemu i pristajalo, mogao da bude u dilemi: koga više voli: Ivanu Čorić, petnaestogodišnju učenicu Pete beogradske gimnazije, volontera u Zoološkom vrtu, koja se zajedno sa njim zavuče u kućicu i tu sprema lekcije za školu, dok joj mali Princ mirno spava na ramenu, ili Slobu Stričevića, pilota, koji je još od prvog susreta malog tigra toliko zavoleo da je njegovo ime dao svojoj avio-kompaniji, nazvavši je "Princ Er".

Sudbina je malog tigra brzo razrešila te dileme. Ivana je otišla na dalek put u inostranstvo, a Sloba je, kao novopečeni volonter, s Princom u naručju odjurio u zvoj zemunski stan. Takva je tada bila praksa u Beogradskom zoološkom vrtu. Provereni i odgovorni volonteri smeju mladunče divlje zveri da odnesu kući, pokušaju da ga pripitome, i nauče ga ljubavi prema ljudima.

I Sloba je baš to i radio. Čak je i preterivao. Princ je spavao u njegovom krevetu. Zajedno su išli na plažu. Tigrić je uživao u vožnji motornim čamcem i plivanjem u Savi. Delili su svaki zalogaj. Jeo je iz ruke, s manirom mačke iz visokog društva, slobodno prilazio ljudima i puštao da ga deca maze u tim svakodnevnim šetnjama Zemunskim kejom.

Sloba i Princ kada su se tek zavoleli

Tigrić je rastao kao iz vode. Ubrzo je krevet bio tesan za obojicu. Što se ručka tiče, Sloba bi sa trpeze sve češće dobijao samo mrvice, što Princu promakne, a uplašeni pogledi prolaznika i kupača na Savi su jasno govorili da je Princ već odavno odrastao tigar, i da je prirodno od njega zazirati.

Najtužniji je bio čas rastanka. Princ se vratio u svoj kavez pod Kalemegdanom, a Sloba u svoj stan bez velikog prijatelja. Dugo su se opraštali. Sloba mu je sa obe ruke držao glavu, prislonjenu uz svoju, i zaklinjao se da ga nikada neće ostaviti, a Princ je frktao i snažno se trljao o njegove grudi, kao da je želeo da zahvali za sve što mu je učinio životu.

Princ je tada bio najpitomiji tigar u vrtu. Voleo je ljude. Svako je mogao da ga pomazi. Posetioce je pozdravljao zadovoljnim frktanjem, i Sloba je bio jedini čovek na svetu koji je smeo da mu mirno iz usta otme komad mesa dok jede, a da se u njemu ne probudi zver.

Niko tada nije ni slutio da će Princ u svom budućem životu proći teško iskušenje, doživeti težak stres, i jedino što kod njega neće biti narušeno, to je iskrena ljubav moćne zveri prema svom prijatelju.

Padale su 1999. bombe na Beograd. Životinje u vrtu su bile izbezumljene. Mnoge od njih su u tom ludilu od stresa proždrale svoje tek rođene mladunce. Princ, kome su tada bile četiri godine, izgrizao je svoje šape. Nije prestajao ni kada je krv prekrila pod njegovog skloništa. Otada se i promenio. Nepoverljiv je. Kao da više ne veruje ljudima. Prihvata samo društvo tigrice Ruške. I Slobe. Njega jedino nije zaboravio. Na tim svojim patrljcima koji su mu ostali umesto zadnjih izgrizenih šapa, dogega se do kaveza, kada se pojavi Sloba, i čuje ono staro "Gde si ti, mačak!" Tada zaigra srce moćne zveri, i priđe da se maze. Kao nekada kada su bili najsrećniji na svetu.