Kuluk u centru sela

Prvo su bunari počeli da se prelivaju: do pre četiri godine u njima nije bilo vode koliko bi trebalo, a onda je grunulo odozdo kao da neko naliva. Bunar dubok osam i po, a u njemu vode skoro do vrha, osam metara: da u nju baciš dinar, videlo bi se odozgo kako svetluca na dnu, toliko je bila dobra. I, što bi neko brinuo zbog toga?!

Pre dvadesetak dana seoski psi su počeli da zavijaju, a stoka u štalama da muče, bleji i mekeće. I živina, isto. Iz čista mira. Pripisali su to proleću: ono ovamo ne dolazi polako i neosetno, kao drugde, već padne kao kamen. Odjednom.

Niko nije primetio kada su se vodovi na banderama zategli kao strune na tamburi: gledali ljudi dole, u zemlju, da ne gacaju po blatištu, šta imaju da blenu uvis. I kad je nestalo struje, nisu se pretrgli od brige: događalo se to i ranije. Tek kada su zanemeli telefoni, pomislili su da nešto ne valja: jer, ne može se više ni na selu bez te sprave.

Kada je krenulo, bilo je dockan.

- Čujem obnoć da kuća cvili i škripi, a dole, pod zemljom, nešto potmulo tutnji i bruji kao da radi neka centrala - priča Ljubiša Marić iz sela Bogdanja, kraj Trstenika. - A ujutru, budi me svetlo što dopire kroz pukotine na tavanici. Kod mog strica, kuća do kuće, dvorište potonulo za dva-tri metra, a pukotina kao nožem da je odrezana. Užasno. Ma, nije to nikakvo klizište, već ambis što se otvara pod nama. Ništa tu ne klizi, već tone.

Selo Bogdanje je na tri kilometra od Trstenika, sa suprotne strane Morave. Ovi iz sela što su zaposleni u gradu, a najviše ih je u "Prvoj petoljetci", na posao i s posla najčešće idu pešice.

Rascepljen orah u dvorištu kuće Đurića

Bogdanje je mnogo starije od Trstenika.

- Starije je i od Amerike - ispravlja Ljubiša Đurić, čija je kuća obeležena crvenom krstačom, znakom da nije za stanovanje. - Ime je, po predanju, dobilo po vinogradima Jug-Bogdana. To kažem jer se naši preci ovde ne bi nastanili i zidali kuće da nije bilo bezbedno. A, ako su grešili seljaci, nisu kaluđeri. Pa, manastir Ljubostinja je sa one strane brda, na petnaest minuta hoda. I kod nas, ovde, na brdu Đurovača, postojao je nekad manastir, razaznaju mu se temelji i danas. Spalili su ga i razrušili Turci, a ne neko klizište. Kažem, Bogdanje je sigurno staro bar šeststo godina…

- Ispričaj im za popa - dobacuje neko sa strane.

- Pop nije moja briga - odmahuje rukom.

Ljubiša sa kolegama iz "Petoljetke" sam ruši svoju štalu: tako će sačuvati bar nešto građevinskog materijala, a valjaće mu ako im država zaista dodeli nekakvu novu lokaciju za gradnju. Da izmeste celo selo. Jer ovde, u Bogdanju, više nema nade.

Odvikavanje od života

Po dvorištu se besciljno vrzma Ljubišina majka, ne zna gde će i šta će sa sobom. Pokućstvo su izneli i sklonili na sigurno, a ona krišom strahuje da nisu štogod zaboravili. Neka sitnica što je svima promakla možda je važna uspomena koja je vezuje za prošlost, roditelje, mladost, Ljubišino rođenje i odrastanje, za svih sedam i po decenija proživeljenih tu, u senci starog oraha, njenog vršnjaka. Ispod naherenih naočara svetlucaju suze.

Mileta Đokić pred svojom kućom

Taj orah u dvorištu rascepio se odozdo. Izgleda kao da su ga neke moćne ruke ščepale za koren i raščerečile. I to orah, drvo koje je, uz hrast, najtvrđe.

Isto je i u drvorištu Ljubiše Marića: i njima se rascepio orah, kao da je na to drvo neko bacio prokletstvo.

- Pukotina je došla do kuće mog strica i tu stala. Za sada - priča Ljubiša. - A da l' će da krene dalje, videćemo. Računali smo da će nam stručnjaci iz beogradskog CIP-a dati nekakav odgovor, al' kad sam video jednog od njih da se krsti, sve mi je bilo jasno. Tu više nema života. Dobro, događa se, al' strašno je kad shvatiš da si bespomoćan: jedino što možeš je da sedneš na ovu klupicu pod bagremom i da gledaš kako ti se kuća ruši i tone, a nema te sile koja to može sprečiti. Rekli su mi da iznesemo stvari, da spasemo bar nešto. A šta? Pa, ne možemo da budemo izbeglice u rođenom selu! Jednom našem komšiji kuća je naskroz razvaljena: smestili su ga u školu, sve sa pokućstvom, a on, od onda, neće da govori ni sa kim. Svenuo čovek, načisto. Jer, nismo mi bili neka sirotinja. Ovo je bogato selo, ima se… Imalo se.

- A za popa, jesi li im rekao? - javio se poznati glas.

- Kazaću, al' na kraju - odgovara Ljubiša.

Radomir Popadić, zvani Muja, ne namerava da se pomiri sa sudbinom: dohvatio se sizifovskog posla, inati se sa iskonskim silama prirode. Pola kuće mu visi nad raselinom, samo što se nije raspolutila, a on uporno u zemlju pobada buntruke, grabove kočeve dugačke po dva i po metra: kao da nije video rascepljene orahe kod Đurića i Marića, pa veruje da će to možda zaustaviti zemlju. Još je oko kuće iskopao drenažne kanale, kroz raselinu zavlači kamen i šut od garaže koja je napola urušena, a prednji zid je podbočio gredama iako se još dobro drži. Baš pred tim zidom je gipsana fontana s labudovima, ali presahla. Do pre neki dan je tu bio mali vodoskok: voda je pod padom sizala odozgo, iz starog bunara na brdu. Sad su cevi iskidane. Iskidane su i one od seoskog vodovoda koji su uveli samodoprinosom još onda, pre tridesetak godina, kad i struju, pa Muja rasipnički pije "mivelu", mineralnu vodu iz Veluče, koju im kamionima šalju kao pomoć.

- A bolja je bila ova naša, bunarska - odhukuje. - Svejedno, možda je došlo vreme da se od nje odvikavamo. Da se mi spremamo polako…

- Je li pop Neša bio i kod tebe? - oglasio se onaj.

Nije ga udostojio odgovora.

Nema dokonih popova

Suze Ljubičine majke

Kada je svojevremeno u selo dolazio Raka Radević, predsednik opštine, svratio je i do Milisava Trajkovića. Kada je video kuću i dvorište, rekao je da bi se odmah menjao: stan u Trsteniku, za to parče raja.

- Ma, kud mu odmah nisam pružio ruku, da potvrdimo ugovor - kaže sumorno čiča Milisav. - Sada bi Raka razbijao glavu šta s ovim. A iste noći kad mi se porušila gostinjska kuća, krava mi se otelila: dva telenceta, bila bi to milina, samo kad bih imao gde s njima…

- A, je li dolazio od kako vas je snašlo ovo zlo?

- Nije, valjda ima neka preča posla. Dolazili su nam ljudi iz sindikata "Petoljetke" i direktorka škole. Samo oni. I prota…

Docnije od Sonje, Ljubišine supruge, slušamo da je rečena direktorka osnovne škole "Živadin Apostolović" - žena heroj.

- Škola je u Trsteniku, kod nas je istureno odeljenje - veli Sonja. - Svejedno, ta Nada Cvetković se borila za nas kao lav. Pa, bez nje još ne bi bio osnovan krizni štab. Već je za decu uspela da obezbedi besplatne udžbenike i užinu, gleda kako da ih smesti negde u gradu. A ne kao pop Neša…

Često spominjanje sveštenika mora da zagolica, a Ljubiša je obećao da će objasniti na kraju. Suton je osvajao Bogdanje, pa je pristao da ispriča otkuda to zanimanje za popa?!

- Taj naš protonamesnik Nenad Nedić ima parohiju od oko osamsto domova. A kad nas je zadesilo ovo zlo, umesto da dođe i da bar vidi kako smo, on kao da je u zemlju propao. Kad, pre neki dan, eto ti njega. Baš smo se obradovali. Ali, umesto da nas pita kako smo i da l' nam nešto treba, prota krenuo po selu da sveti vodicu za Uskrs. Čuo, valjda, da ćemo se iseljavati, pa da ne ispusti vajdu. Pit'o ga ja: pope, do Uskrsa ima više od mesec dana, da nisu malko uranio? Samo je slegnuo ramenima… I otišao. Od onda ga nismo videli. Kao ni Raku Radevića, uostalom.

Tog dana, u utorak, proglašena je i zvanično "elementarna katastrofa". Kao da žitelji Bogdanja to nisu znali već od prvog dana. A, možda neko misli da će im od toga biti lakše?