Unuka Jovana je joj je velika radost

Kad mnogo priča, to je znak da se Ljiljana Lašić brani od očaja. Tvrdi da je najskuplja glumica u Beogradu. Za platu koju dobija u svom matičnom Beogradskom dramskom pozorištu, ona već pet godina ne igra ništa. A nekad je nosila repertoar. Zato će 1. juna sa zadovoljstvom uzeti radnu knjižicu i otići u penziju.

- U mom Beogradskom dramskom pozorištu se događaju čudne stvari - kaže. To je privatno pozorište koje finansira država. Otkad je došao gospodin Bradić, mi koji smo se tamo zatekli, jednostavno smo izbrisani. Naše slike su, umesto u Pozorišnom muzeju, završile u kontejneru. Komšije od preko puta pozorišta su mi donosile fotografije iz "Izbiračice", "Zone Zamfirove", predstava Paola Mađelija… A u to pozorište sam ušla sa devetnaest godina i u njemu ostavila četiri decenije života.

Ne, nije, niti želi da o svom nezadovoljstvu razgovara sa upravnikom Nebojšom Bradićem.

- To je čovek koji vas nikad ne gleda u oči kad s njim razgovarate. On je toliko pun sebe da može da bude i reditelj, i scenograf, i umetnički direktor, i upravnik pozorišta. Kažu da je Napoleon mogao da radi tri posla odjedanput. Bradić je veći Napoleon od Napoleona.

Srećna okolnost je, ističe, što nije sujetna i što glumu ne voli baš toliko da bi se, zbog situacije u kojoj se našla, utopila u nabujalom Dunavu ili se obesila na nekom drvetu. Ljiljino očajanje je lako shvatiti, ali kako je moguće da ne voli profesiju kojom se decenijama bavi?

- Volela sam glumu dok sam bila mlada - veli. - Na Akademiji je ta moja generacija, kojoj pripadaju i Ceca Bojković, Petar Božović, Branko Kockica, Boba Stojnić, bila puna entuzijazma. A onda, pogotovo u poslednjih petnaestak godina, naiđete na takve gadosti, da vam se gluma smuči. Upravnik ne mora da vas izbaci iz pozorišta. Može da vam da da iznosite tacne, da vam ponudi ulogu koja je ispod vašeg glumačkog i intelektualnog nivoa. Predstave u kojima sam igrala su polako, jedna za drugom, skidane s repertoara. Ponuđena mi je, doduše, uloga koju sam odbila. Ceo moj angažman je trebalo da se svede na: "Da…Ne!… Da… Ne…"

Žena boem

Nikad nije bila ni u jednom klanu i sve što je uradila, sama je postigla. Nije bila ničija ćerka, žena ili ljubavnica!

Kako nije!? Zar nije supruga poznatog scenografa Vladislava Lašića, čudim se.

- Jesam - kaže. - Ali, scenografi ne mogu mnogo da pomognu u mom poslu. Na početku našeg zajedničkog života, dakle pre četrdeset jednu godinu, Laša i ja smo se dogovorili da ne radimo zajedno. On je snimio sedamdeset osam značajnih filmova, a ja zaista ni u jednom nisam igrala. Danas, kao što vidite, bračni parovi i njihova deca rade u timu.

Zadovoljna je što njen sin Đorđe nije otišao u glumce. Prosto zato što bi onda morala da ruši svoje principe. Htela-ne htela, morala bi da mu pomogne. Ovako, bavi se dizajnom i ima svoju firmu i profesionalno nema dodirnih tačaka sa svojim roditeljima.

Ko bi rekao da će atraktivna kućna pomoćnica Tina iz nekad popularne televizijske serije "Pozorište u kući" postati penzionerka? I onda su, kao i danas, minići bili u modi. Njoj su odlično stajali, jer je bila savršeno građena.

- I sve je bilo pravo - kaže Ljilja Lašić kroz osmeh. - Nije postojao ni fotošop. Danas kad gledam slike na naslovnim stranama časopisa ili na reklamnim bilbordima, nikad ne znam šta je tu pravo, a šta ne. Kompjuter izbriše svaku manu. Ja nisam od onih žena koje će da popravljaju svoja usta, grudi, da pumpaju nešto. Ne zato što drugima to zameram, već što to zahteva određen režim života. Ja sam žena boem. Volim da popijem, da se nasmejem. Volim taj raskošan život.

Godine su u glavi, a ne na glavi. Primetila je da kao nekada više ne vozi automobil, ne skija, ne sprema kuću. Ista je ostala jedino njena brza misao.

- Ako pogledate konkurse po novinama, videćete da se traže devojke do trideset godina, sa znanjem engleskog jezika, rada na kompjuteru, a tu je verovatno još nešto uračunato. U ovoj zemlji, kad pređete pedesetu, vi ste potpuno izgubljeni za život. A koliko godina ima Kim Bejsinger? Zar ne mora neko da igra i tetke, i mame, i babe? Starost ovde nije lagodna.

Pa, je li igrala majke i bake?

- Jesam, još kao mlada. Čak sam igrala majku Vesne Čipčić, iako je razlika između nas osam godina.

Kad nije mogla da dobije ulogu u svom matičnom pozorištu, Ljilja Lašić je odlučila da uzme stvar u svoje ruke i sama ih napiše. Tako su nastali komadi koje publika prosto obožava. "Slobodne žene balkanske" su odigraneviše od dvesta puta, "Jasmin na stranputici" više od sto, "Kuća s prozorom" - osamdesetak (ne izvodi se posle smrti Tanje Lukjanove), te "Kafana Kod zajedno"…

- Sigurna sam da su dva moja teksta vrhunska: "Jasmin na stranputici" i "Kuća s prozorom". Da imam neku vezu, verovatno bih pisala i neku TV seriju. Jedna žena je "Jasmina" u gledala čak osam puta! Kako je onda moguće da me publika u Pozorištu "Slavija" voli, a samo nekoliko ulica naviše, u pozorištu na Crvenom krstu, ne voli?!

Sa Elvisom u getu

Niko ne može da joj ospori da je dobra pozorišna glumica.

- Ja sam karakterna komičarka. Komedija je najteži žanr, a ona je kod nas potcenjena. Kad se igra "Hamlet", svi ćute i ne znate da li misle dobro ili loše, a dok igrate komediju, ako ne čujete smeh publike, ništa niste uradili. Baš zato što sam glumica, ja stvaram raskošne glumačke likove.

Iako u kući ima dva kompjutera, isključivo piše rukom. Jednostavno, ne snalazi se sa mašinama. Ima sajberfobiju. Užasava se i telefona, naročito mobilnih. Ukinula bi ih kad bi mogla.

- Umberto Eko je lepo rekao: "Otmeni ljudi imaju sekretarice, a masa mobilne telefone." Duboko prezirem one koji ne ispuštaju mobilni telefon iz ruku.

Nervira je što je stalno pitaju: "U kojoj si stranci? U kojoj si stranci?" Ni-u-jednoj! I taj deo života joj se smučio. Anđeo zaštitnik joj je, tvrdi, šapnuo da još 1993. godine napusti Srpski pokret obnove. Začudila se, zato, kad je posle poslednjih izbora, njeno ime pomenuto u kombinaciji za ministra kulture.

- Užasavam se vlasti. Veoma sam nezgodna osoba, sa hiljadu mana. Brza sam, svađalica, nestrpljiva, ali sam zato odgovorna i držim do svoje reči. Koliko vidim, naši političari ne drže mnogo do reči, nego samo gledaju da napune džepove.

Ljiljana Lašić je upravo napisala svoj peti komad "Elvis je živ". To je priča o ženi koja se zatvorila u kuću na farmi pasa onog trenutka kad je umro Elvis Prisli. Sva događanja su "pokrivena" muzikom legendarnog Elvisa. Na prvi pogled je to komedija o užasnim antagonizmima u kojima živimo.

- Poslednji se desio, to moram da pomenem, povodom smrti Slobodana Miloševića. Verujte, ja koja sam bila najveći protivnik njegovog režima i dva puta bila u zatvoru, da sam bila u Beogradu, išla bih mu na sahranu. Ne ide mi u glavu da ljudi koji sebe svrstavaju u intelektualce, dok se jedan čovek sahranjuje, radujući se mašu balonima na Kalemegdanu. Da li su oni čitali Homerovu "Ilijadu" ili "Antigonu" Sofoklovu, da znaju da je smrt nešto pred čime se ćuti. Na Miloševićevoj sahrani kamera je zumirala mnogo nekadašnjih opozicionara. Verujem da su tamo bili iz revolta šta se sve radi našem narodu: parča se držva, parča svest, nabija krivica. Te dežurne moje ispisnice, dakle babe kao i ja, ništa drugo ne rade, nego se posipaju pepelom i gde treba i gde ne treba. Nisam srpski nacionalista, ali težim jevanđeoskoj pravdi. Ako je pravda, onda je pravda za sve. Ako je jedan general Marijan Čad rekao da se stidi što je Slovenac, jer je pucano vojnicima u potiljak, a mi danas na sav glas pričamo kako su samo Srbi krivi, to će imati velike posledice na zdravlje nacije koja je, iskreno, vrlo bolesna.

Uverena je da smo užasno prikazani u svetu uz ogromnu pomoć iznutra. Ona tu ne vidi drugo rešenje osim, da kao što je to uradio Putin u Rusiji, i mi zabranimo nevladine organizacije. A to, zaboga, neće biti demokratski. Da ima samo malo više energije, upustila bi se u bitku sa nevladinim organizacijama koje u ovoj zemlji rade šta hoće za ogroman novac. Njen novi komad "Elvis je živ" se, između ostalog, bavi i tim "velikim mirotvorcima". Elvis ima pesmu "U getu", a mi živimo u višeznačnom getu u koji smo se sami stavili uz pomoć međunarodne zajednice.

- Časni ljudi se povlače, neće da učestvuju u gadostima - ističe. - Pre neki dan sam videla majku kojoj su Šiptari ubili tri sina na Kosovu. Zamislite, ona izgovara sledeću rečenicu: "Da su mi jednog ostavili, bila bih zadovoljna." Eto, tako može da počne drama. Ne treba mi da igramo Fridu Kalo ili Karolinu Nojber. Zar tri sina izgubiti i da se to nikog ne tiče?

Najveću radost Ljiljani Lašić pričinjava četvorogodišnja unuka Jovana. S njom provodi mnogo vremena, naročito u kući na Kopaoniku. Nada se da Jovana nikad neće poželeti da postane glumica, ali bi da volela nasledi bakin talenat za pisanje i njenu - brzinu.

- Dok stvaram novi komad, volim da se usamim - otkriva najzad. - Zato, kad ja pišem, Jovana malo gubi od svoje nane.