Svojevremeno je čuveni britanski istoričar Arnold Tojnbi, autor kapitalnog dela "Istraživanje istorije" ("A Study of History", Oxford University press, London), javno prokazan zbog rasnih teorija. Ako bismo pokušali da ih pojednostavimo, istoričar je, prihvatajući hipotezu da je kolevka čovečanstva centralna Afrika, ustanovio da su pojedinci i grupe, potonji narodi, koji su uprkos svim nedaćama i preprekama uspeli da se dokopaju krajnjeg severa (odnosno juga), jači, otporniji i mentalno i intelektualno superiorniji od onih koje izazov traganja za novim nije odveo iz prapostojbine. Po njegovom mišljenju, dakle, nordijski narodi su u prednosti u odnosu na crne Afrikance.

Svi koji su se našli između, bili su rangirani po skali izvedenoj na osnovu ove jedinstvene "formule". Pa i južnoslovenski narodi, među kojima smo i mi, Srbi, iako smo ovamo, na Balkansko poluostrvo, došli sa severa srednje Evrope.

Karikatura ove hipoteze pojavila se nedavno na internet sajtu, na kojem je dr Ričard Lin, psiholog i profesor Alsterskog univerziteta (?), objavio rezultate svojih istraživanja o odnosu životnog standarda, odnosno načina ishrane, i inteligencije, kao i "rang-listu" po kojoj su Srbi, sa koeficijentom (IQ) od 89 poena, posle Iraca - najgluplji narod u Evropi?! Ovu naučnu pošalicu profesor Lin je potpisao kao loš tumač Tojnbijevog dela (koje je u međuvremenu obesmišljeno genetskim istraživanjima i otkrićem gotovo vavilonske izmešanosti naroda, pa čak i rasa, na tlu Starog sveta). U svakoj drugoj prilici Ričard Lin bi bio optužen za plagijat, besramnu krađu tuđeg dela, da se ozbiljna nauka blagovremeno nije ogradila od estrade: ćutanje naučne elite i protest javnosti smeštaju ovu kvazistudiju na mesto koje joj i pripada, uz "naučne eksperimente" Jozefa Mengelea, "otkrića" Eriha fon Denikena, ili istraživanja uticaja mesečevih mena na seksualni život bubašvaba. Ali, neki mediji su mu, zbog tiraža ili nacionalne sujete, posvetili nezasluženu pažnju.

O motivu je suvišno govoriti: od kada su proglašeni za "loše momke" u balkanskoj tragediji, Srbi su postali zgodni za upotrebu, za podsmeh i surove uvrede. To više govori o autoru ili autorima rečene "studije", nego o nama. Zanimljivo je da nije usledio odgovor: one čuvene viceve na račun nekih nacija koje su svetsku slavu stekle zahvaljujući osvedočenoj gluposti, ovde niko nije potegao kao protivargument. Među Srbima je, i inače, vrlo malo onih koji bi da seire nad tuđom mukom.

Sumnju u Linova istraživanja izaziva podatak da u Srbiji nije uobičajeno merenje inteligencije, čak ni kandidata za odgovorna mesta na složenim poslovima. Srbi, uostalom, ne mogu ni svoje političare da nateraju na običan psihijatrijski pregled. A valjalo bi im.

Ali, šta ako su rezultati Linovih istraživanja verodostojni, ako je do njih došao sasvim egzaktnim metodom meranja inteligencije? Da li nam je bio potreban jedan ovako nizak udarac da bismo ustanovili da, možda, o sebi imamo neopravdano visoko mišljenje?

Uostalom, to bi se moglo ilustrovati poznatim aforizmom: "Ako je istorija učiteljica života, mi smo njeni najgori učenici." Zapravo - pre ponavljači. Naime, po definiciji, ponavljanje istovetnih grešaka, odnosno nesposobnost učenja na njima, najpouzdanije je merilo gluposti: pojedinaca ili naroda, svejedno.

Ako se ustanovi da standard, odnosno ishrana, zaista imaju uticaj na inteligenciju, tada je jedini razuman komentar onaj koji se pripisuje Vinstonu Čerčilu, koji je izjavio: "Sačuvaj me Bože engleske kuhinje"! Uostalom, scenaristi popularne humorističke TV serije "Alo, alo", Džeremi Lojd i Pol Adam, sličnu misao su stavili u usta i svom slavnom junaku Reneu, zlosrećnom i ne baš preterano inteligentnom kafedžiji iz okupirane francuske provincije, čije nas pustolovine zasmejavaju i kad nam je najteže.

ČASLAV HADŽI-NIKOLIĆ neuropsihijatar psihoterapeut

Srbi, narod najgluplji

- Moram priznati da mi je prilično neshvatljiva egzaltiranost nastala u srpskim medijima nakon jednog beznačajnog i u osnovi pseudonaučnog teksta, kakvi obično prolaze neprimetno i na koji zaista ne bi trebalo obraćati pažnju. Značaj ovog teksta možda bi jedino mogao biti u tome što ga je objavio "Tajms", koji ništa ne objavljuje slučajno.

Na njegovu naučnu utemeljenost ne bi trebalo trošiti vreme. Zbog opšteg obrazovanja treba podsetiti da testovi inteligencije ne mere pamet, kako se to obično misli: oni samo pomažu da se proceni koliko se određena osoba snalazi u okviru informacija koje joj daje obrazovanje unutar njene kulture. Jedan obrazovan i pametan Kinez nikada neće rešiti testove kreirane za britanske građane. I obrnuto. Taj momenat, pogotovo njegova kulturološka komponeneta, dovoljan je da se pomenuti test diskvalifikuje. Profesor Žarko Trebješanin, psiholog po zanimanju, na jednom mestu je eksplicitno objasnio da "ne postoje testovi nezavisni od kulture, jer je nemoguće naći normu koja bi svima odgovarala". Ja bih dodao samo nekoliko informacija iz oblasti transkulturalne psihijatrije koje su možda manje poznate širem auditorijumu, a zasnovane su na činjenici da procenjivanje psiholoških funkcija pripadnika različitih kultura na osnovu kategorija koje su kreirane za jednu, u ovom slučaju zapadnu, anglo-saksonsku kulturu, predstavlja flagrantni etnocentrizam veoma blizak rasizmu. Ovo nisam izjavio ja, već Roland Litvud, Englez, začetnik moderne kros kulturalne psihijatrije.

Činjenica, međutim, da je "Tajms" objavio ovakav tekst, dozvoljava različita tumačenja. Ma koliko se trudili, ne možemo izbeći činjenicu da je ovakva vrsta stereotipnih interpretacija veoma bliska rasizmu, ili bar nekoj vrsti nacionalne netrpeljivosti, koje Englezi ne ističu baš eksplicitno. Ipak, o stavu Engleza prema crncima znamo dosta iz istorije. Istraživanja Ričarda Lina samo na još jedan od trivijalnih načina potvrđuje ovaj stereotip: beli su pametni, crni su glupi. O stavu Engleza prema Francuzima takođe znamo dovoljno, što je dobar razlog da se nađu pri dnu liste. Što se tiče antislovenskog stava, on je imanentan Englezima: pošto su Rusi već izbačeni iz istorije, preostalo je da se povremeno radi na degradiranju i ostatka slovenskog bića. S obzirom na noviju srpsku istoriju, medijsku i mentalnu manipulaciju kojom je ona kreirana, ovo je izuzetno zgodan trenutak da se još ponešto uradu u tom smislu.

JAKŠA ŠĆEKIĆ producent Skaj njuza

To su budalaštine

- Iznenađen sam kako smo reagovali na jednu budalaštinu koju je ''Tajm'' objavio na svom veb sajtu i to kao šalu-komiku: u fazonu, eto, mi smo pametniji od Francuza. To je i trebalo shvatiti na humorističan način. Jer, niko u svetu se, osim nas, nije upecao na tvrdnje tog Ričarda Lina, koje ne verujem da imaju naučnu verifikaciju. I još smo krenuli da na tu temu organizujemo okrugle stolove, da to "istraživanje" koristimo u dnevno-političke svrhe.

Mi uopšte preterujemo u razmišljanjima šta svet misli o nama. Primer je Miloševićeva sahrana. Sva naš sredstva informisanja su izveštavala šta kažu strane agencije, novine i televizije. Za ilustraciju, Skaj njuz je samo u jednom slučaju izveštavao o rekacije iz sveta na događaj koji se desio u Velikoj Britaniji. To je bilo kada je ledi Di poginula. Ne pamtim da se pre toga to ikada desilo, a posle njene pogibije sigurno nije.

S druge strane, proputovao sam ceo svet i zaista nikada nisam doživeo da pripadnik bilo kojeg naroda se prema meni odnosio kao prema nekom ko je, s obzirom na to da dolazi iz Srbije, intelektualno inferioran. Samo jednom mi se desilo da mi bude neprijatno što sam Srbin. Kada sam posle bombardovanja sa porodicom otišao na Baleton, portir na ulazu u hotel me je pitao: "Zašto vi Srbi dozvoljavate da vam Milošević to radi?" Ali to pitanje ima potpuno drugačiju konotaciju od rang liste objavljene na veb sajtu ''Tajma''.

UROŠ PETROVIĆ najpametniji Srbin

Inteligencijom po glavi stanovnika

Pre dve godine je polagao "ć-test". Reč je o testu inteligencije poznatom po težini i krajnje pomerenim standardima prirode zadataka. Sastavio ga je Lojd King, a nedavno je "Tajms" objavio knjigu i o testu i onima koji su, blagodareći svom intelektu, dospeli na njegovu večitu rang-listu. Ime Uroša Petrovića iz Beograda, pripadnika "jedne od najglupljih nacija u Evropi", nalazi se na četvrtom mestu.

- Javili su mi se prijatelji iz inostranstva koji nisu mogli da dokuče čak ni šta se u nekim zadacima od njih očekuje?! A tome nisam ni mogao niti hteo da odolim. Naravno, uhvatio sam se s njim ukoštac, ali odmah mi se isprečio jedan gotovo nerešiv problem: naime, bio je sastavljen za englesko govorno područje. Zbog toga sam zadatke koji u sebi sadrže lingvističke začkoljice jednostavno - preskakao.

Rešenja su mogla da se pošalju samo jednom, i tu nema "popravnog". Poslao sam ih, i posle izvesnog vremena dobio pismo od Lojda Kinga kojim me obaveštava da najiskrenije žali što mi engleski, očigledno, nije maternji jezik, jer bi tada rezultat bio znatno bolji. Ovako, zauzeo sam tek četvrto mesto na njihovoj večitoj rang-listi. Ako se na njoj, u međuvremenu, nešto nije promenilo.

Uroš je inženjer tehnologije i bavi se dizajniranjem tkanina. U slobodno vreme je pisac za decu i član uprave Mense za Srbiju i Crnu Goru zadužen za veću članicu državne zajednice. Rečeni test je uradio iz zabave, a ne zbog izvesnih "istraživača nacionalnih inteligencija", koji, uzgred rečeno, rezultate onih koji su se okušavali sa "ć-testom" verovatno nisu uzimali u obzir.

ANA BANJAC, biohemičar

Nemci opet uzeli Beograđanku

Iako je konkurs koji je raspisao Univerzitet u Minhenu bio namenjen Nemcima, Beograđanka Ana Banjac se, ipak, prijavila. Njene reference i kraći razgovor bili su dovoljni da se konkurs prekroji i da upravo ona bude primljena. Prethodno je diplomirala biohemiju na prirodno-matematičkom fakultetu, magistrirala, pa se uključila u svetski projekat istraživanja uzroka, odnosno zaustavljenja starenja na Institutu u Vinči. Na istom projektu u Minhenu sarađivala je sa naučnicima iz Nemačke i Japana. Doktorirala je, ali uprkos veoma primamljivoj ponudi da nastavi rad u Japanu, vratila se u Beograd.

- Povredila me je anketa po kojoj su Srbi ispali najgluplji narod u Evropi - kaže Ana. - Znam mnogo naših stručnjaka koji rade po svetu, i to ne samo u institutima već i u velikim kompanijama. Obično počnu kao mladi talenti, a ubrzo dobiju rukovodeća mesta. Za njih se otimaju menadžeri uglednih kompanija. Kolege iz drugih zemalja nas uvažavaju, cene naš rad i mišljenje i samo neko zlonameran, ili plaćen, što da ne, može onako nešto da predstavi kao "naučni rad". Za naše stručnjake u svetu važi da su širokog obrazovanja i izuzetno snalažljivi. A ako nekad i čujete neki komentar stranaca na naš račun, to nikada nije vezano za eventualnu glupost. Naprotiv, povod je to što smo preterano samosvojni, puni samopouzdanja, što se ne saginjemo, čak posedujemo dozu drskosti. Znam mnogo mladih koji su otišli u svet, i svi su se snašli, što nikako nije odlika glupih. Inače, na moje mesto u istraživačkom timu u Nemačkoj, uprkos konkurenciji tih inteligentnih Evropljana, ponovo je jedna Beograđanka.

GORAN PASKALJEVIĆ filmski reditelj

Mi smo samo prepotentni

- Kada saberemo sve greške koje smo kao narod do sada pravili, i nismo daleko od te konstatacije da nam pripada začelje, na toj tabeli nacionalne inteligencije, mada je ja lično ne prihvatam, jer je inteligencija stvar pojedinca. Ali se, ipak, posle svega što nam se dogodilo, može reći da nismo pametno postupali. Pre bih rekao da smo najprepotentniji narod u Evropi, a ne najgluplji. Zašto? Srbin hoće uvek da je u pravu. I kad nije. Znate li za ono: dva Srbina - tri partije. Pa nama, čak, i u grbu stoje četiri slova, kao podsećanje da Srbi treba da se slože. A to podsećanje stoji, jer se ne slažemo. Mi mislimo da smo najbolji u svemu. Da sve umemo, i da nam ničiji saveti ne trebaju. A to pokazuje: odsustvo zdrave pameti. I kada čovek dublje o tome razmisli, ispada da sve u stvari nastaje zbog našeg kompleksa inferiornosti, kojim uporno dokazujemo ono što ne znamo. Evo primera. Bio sam sa ženom na jednoj zabavi, gde je beogradski par intelektualaca, njoj, koja je Francuskinja, uporno objašnjavao: kako je u Francuskoj. I ničim nije mogla da ih odvrati od pogrešnih zaključaka. Pitala ih je: koliko ste bili u Francuskoj. Odgovorili su joj: pet dana sa jednom turističkom agencijom..

Zato mi, umesto da se ljutimo, zbog mesta koje nam je dodeljeno, treba iz toga da izvučemo pouku. Lično ne mislim da su Francuzi kao narod inteligentniji od nas, ali videli ste šta se sve tamo događalo, kada je država htela da donese jedan zakon nepovoljan po mlade ljude. Izašli su na ulice i nisu prestajali sa demonstracijama dok ga nisu srušili. I time pokazali itekako kolektivnu pamet, kada je njihov interes u pitanju. Da smo mi to činili, kada su donošene odluke, katastrofalne po sve nas, mnogo ružnog i neprijatnog što nam se dogodilo mogli smo da izbegnemo. Zato predlažem: nema ljutnje zbog mesta gde smo svrstani, već ubuduće - pamet u glavu. I da zauvek zaboravimo onu našu čuvenu: da komšiji crkne krava! Jer time se ne prikazujemo baš po pameti.

SANJA PAPIĆ, mis

Nisam upala u zamku

- Naravno da narod kojem pripadam nije glup. Uostalom, ja nikada nisam doživela da se stranci prema meni ophode sa takve pozicije. A kada je reč o inteligenciji, iako sam vrlo mlada imala prve kontakte sa javnim ličnostima i novinarima iz sveta, nikada se nisam osećala inferiorno. Naprotiv! Kada sam se 2003. spremala da putujem u Panamu na izbor za Mis univerzum, novinari su me, onako sažaljivo, najčešće pitali da li pomišljam da bi mi politika mogla odmoći, verovatno misleći pri tom na predrasude. Nisam imala odgovor, ali sam se unapred pripremila da ne upadnem u takvu zamku. Tako sam uglavnom uspevala da ih sprečim da mi uopšte postavljaju takva pitanja. Nadmudrivali smo se: pričala sam o sebi i svom obrazovanju, o lepotama zemlje iz koje dolazim i o poznatim ličnostima koje su pronele njenu slavu po svetu, a sve na dobrom engleskom jeziku, što je za mnoge predstavljalo iznenađenje. Mislim da su bili šokirani mojom pričom, jer su mahom verovali da kod nas još besni rat, pa su od mene očekivali nešto potpuno drugačije. Izabrana sam za treću pratilju i bila jedina devojka iz Evrope koja je ušla među prvih deset. Ali, već na izboru za mis Starog kontinenta proglašena sam za drugu pratilju, i tada su se prema meni odnosili sa mnogo većim poštovanjem… Možda zato što se u Evropi u takvim prilikama, a i inače, više vrednuju znanje, inteligencija i obrazovanje, nego u Latinskoj Americi, gde je lepota na pijedestalu božanskog. U prilog tvrdnji da politika utiče na sve, od zabave ili izbora za mis, pa do predrasuda o nekakvoj "nacionalnoj inteligenciji", mogu da posluže reči voditeljke na televiziji Dubaija, koja nije poverovala da će sa devojkom iz Srbije pričati na engleskom, i to bez prevodioca, da bi zatim, čini mi se brzopleto i bez zle namere, pred kamerama rekla da je - "veoma iznenađena što tako lepo izgledam, a dolazim iz zemlje koja je nedavno bombardovana."

DRAGOMIR MILOVANOVIĆ mladi naučnik istraživač

Nek se Nemci snađu u Srbiji

- Čuo sam za to famozno istraživanje objavljeno čak i u udarnom televizijskom dnevniku, ali moram priznati da me nije preterano dotaklo. Pažnja koju su mu mediji posvetili upravo mu pridaje važnost. Ipak, kad pogledam tu statistiku, moram priznati da mi pričinjava izuzetno zadovoljstvo što smo u društvu sa Francuzima koji su, po istom tom ispitivanju, "nešto pametninji" od nas, Srba. Primećujem i da tu dolazi do male konfuzije: pričamo li o (ne)inteligenciji, ili pameti? Ali, da okrenemo stvar: hajde da vidimo nemačku porodicu u Srbiji i sa srpskom platom, koja bi uspela da sastavi kraj s krajem, pa ako uspeju, onda neka nam prosipaju priču o inteligenciji. Ono što krasi srpski narod je upravo visprenost i urođena snalažljivosti.

Ne bi trebalo sve posmatrati crno-belo. Istina je da kod nas ima neškolovanih, kao i da je izvestan broj "školovanih", na ovaj ili onaj način, došao do diplome ne sasvim legalnim putem, ali toga, možda u manjoj meri, ima svuda i nije merilo. Naučnike i umetnike koji su svima dobro poznati ne moram da nabrajam, ali koliko je onih koji danas u Srbiji i u svetu rade i stvaraju? Mislim da je veći broj Srba zapravo van Srbije, pa uzorak na kojem je ludi profesor vršio istraživanje, nije reprezentativan. Uzmemo li u obzir činjenicu da izvestan broj srpskih naučnih radnika živi i radi u Evropi, a posebno u Nemačkoj, i da je za nas karakterističan odliv umova, a kod njih imigracija, onda je priča o relevantnosti rezultata potpuno suluda.