Kada je Duško Savković pre više od tri decenije pisao scenario za nezaboravnu televizijsku seriju "Parničari", osim briljantnog pera i britkog uma, tog novinarskog alata koji je stalno nosio uza se, i vremena i strpljenja, u čemu je uvek oskudevao, nije mu bilo potrebno ništa više. Jer, taj duh je odavno izleteo iz boce, razlio se i preplavio svaki kutak u kojem se zateklo više od dva Srbina i celu naciju saterao u sudove da se parniči i preganja: sa familijom, komšijama, poznanicima i slučajnim namernicima, a zapravo sa samom sobom.

Srbin koji uđe u sudnicu zbog obične parnice, ne shvata da ulazi i u "Ginisovu knjigu": kod nas se odomaćilo da parnice traju decenijama i sve što je presudu dočekalo brže kao i da nije bilo pred sudom. Ne računa se, već se automatski podnosi žalba zbog nemarnosti suda.

Parnice se vode pred opštinskim i okružnim sudovima, zatrpavaju i Vrhovni sud Srbije, a u Strazburu, u sedištu Međunarodnog suda pravde, već merkaju kako da nam zabrane ulaz i ličnu dostavu tužbi, žalbi i inih podnesaka.

Predmet spora je sve, čak i ono što je normalnom svetu nepojmljivo: svakog ko je za sobom ostavio imetak i testament, familija je posmrtno proglasila ludim, izlapelim ili bar pravno nesposobnim. Svaka međa je u Srbiji pod budnom prismotrom, kao i svaka voćka koja bi pružila granu preko tuđe ograde. Krava na komšijskoj livadi ovde košta bar dvadesetak godina parničenja, a u sudskim troškovima koliko i osrednje stado. Tesni seoski sokak samo pred našim sudovima može da postane nečija okućnica, samo kod nas sud nalaže premeštanje štale jer seljacima smeta miris balege.

Roditelji se parniče oko dece, a deca kad odrastu sude se oko toga ko će izdržavati sada odrtavele roditelje.

Parniče se novinari i čitaoci novina: čitaoci su uvek uvređeni ili opanjkani, a novinari uvek tuženi. Ne može obrnuto.

Tužakaju se političari.

Tuže se i sudije međusobno, a da neće običan svet.

Geometri i advokati su zato u Srbiji najpoželjniji za kumstvo.

Još se nije dogodilo da je sudija u nekoj srpskoj parnici zatražio mišljenje veštaka neuropsihihjatra o stanju i podobnosti parničara. Jer, u slučaju "pozitivnog mišljenja", moglo bi se dogoditi da rečena nezadovoljna a uvređena stranka presavije tabak i tuži i veštaka i sudiju - u paketu.

TUŽIM TE ŠTO LIČIŠ NA MENE

Krivac je konj

Za spor dug šest i po godina može da bude kriv i konj. A sve je počelo 1997. kada je konj Miško pobegao svom gazdi Đ. i upao na imanje suseda M. Oštećeni M. je "uhapsio'' Miška i tražio od Đ. da mu na ime štete plati dvadeset maraka, pa će mu vratiti konja. Kako se vlasnik Miška danima nije pojavljivao sa parama, M. je presavio tabak i tužio Đ. jer mu je njegov konj pojeo i pogazio pedeset kilograma tek okošene trave. Ali, žalio se i Đ. zbog "hapšenja'' konja. U užičkom sudu naređeno je M. da vrati konja, a da će se o nastaloj šteti rasprava nastaviti. M. je otezao, ali je, ipak, posle hiljadu i četrdeset tri dana oslobodio Miška tamnovanja. Ali, tek tu nastaje problem. Vlasnik Miška neće da ga primi nazad dok se spor ne okonča. Tako je Miško dve godine lutao seoskim atarom sve do izricanja presude.

I prase na sudu

Još jedan spor vođen je zbog životinja. U jednom banatskom selu domaćinu R. je uginulo nekoliko praseta. R. je danima pokušavao da dokuči šta je uzrok iznenadne smrti. I, naravno, da nađe način da nadoknadi štetu. I setio se. Krive su pčele. Od njihovih uboda stradali su prasići. Ali gde naći krivce. I toga se setio. Njegov krmedar nalazi se nekoliko stotina metara daleko od košnica komšije Đ. Presavio je tabak i tužio suseda. Nekoliko godina R. je pokušavao da dokaže da su pčele krivci, ali mu nije išlo. Ishod još nije poznat.

Još jednom su pčele bile povod za suđenje. Bilo je to tokom NATO agresije. U ataru jednog sremskomitrovačkog sela, a u neposrednoj blizini kuće gospodina D., bio je parkiran kamion sa košnicama. Plašeći se da avioni NATO alijanse ne proglase kamion za legitnimni cilj, pa udare i na njegovu kuću, D. je rešio da ga zamaskira. Sve je okrečio od čega je nastao pomor pčela. Vlasnik pčela nadoknadu je zatražio u sudu.

Kokoške presavile tabak

I zbog kokošaka je presavijen tabak. Koštice od višanja koje su stajale u rakiji za pravljenje višnjevače žiteljka sela na jugu Srbije gospođa S. bacila je na đubrište van dvorišta. A tu su čeprkale kokoške komšinice M. Pokljucale koštice kokoške, pa počele da se zanose po dvorištu. U strahu od bolesti, M. brže-bolje pokolje kokoške, pa jednu da veterinaru na pregled kako bi znali mogu li da jedu meso. Veterinar ih pregleda i u želucu nađe koštice, te kaže M. da su se koke zanosile od malo alkohola. Pošto nisu našle zajednički jezik oko poravnanja, stvar je, naravno, završila na sudu.

Prošlo je poprilično vremena otkako je sneg okopnio, a R. sa periferije Čačka rešio je da tuži svog komšiju što je u februaru, dok je čistio svoje dvorište, sneg prebacio u njegovu avliju. Ovlažili su mu, kaže, temelji. Uzalud je sused S. pokušavao da mu objasni da se sneg sručio sa krova, pao na među, pa delom i u dvorište. Nije vredelo. P. je ostao dosledan da je tih nekoliko lopata snega S. ručno ubacio u njegovo dvorište. Šta će sud reći, ostaje da se vidi.

Dve decenije zbog kreveta

Dve decenije trajalo je suđenje zbog jednog kreveta. Majstor stolar R. uradio je prema dogovoru gospođi N. orman i krevet. Gospođi se tu nešto nije dopalo pa je zatražila da majstor nešto doradi, a ovaj nije hteo, jer je, kaže, sve uradio prema dogovoru. Tuk na utuk, gospođa N. unajmi advokata i tuži majstora. Koliko je kreveta i ormana mogla da kupi za troškove nastale tokom dve decenije povlačenja po sudovima, nije teško pretpostaviti. A o izgubljenom vremenu da i ne govorimo. Ili smo mi u zabludi. Nekome je duševna hrana...

A i ovo je slika i prilika našeg mentaliteta. V. iz okoline Šapca ima silno imanje, ali se zainatio da na sudu dobije i spornu njivu od pedeset ari. Posle kupovine te parcele ustanovio je da je vlasništvo sporno, pa kako nije mogao da dobije pare natrag, tužio je prodavca. I taj spor traje već osamnaest godina. V. je do sad na sud izašao 443 puta, za to vreme promenilo se 49 sudija, a parnice su ga koštale 80.000 evra. Ima se, može se.

Neće da liči na brata

Da brat tuži brata nije ništa novo. Ali da ga tuži što liči na njega, e to već jeste za Riplija. Na pijaci u gradiću na jugu Srbije momci za brata V. pomislili da je brat Č. koji im je dugovao pare, pa ga malo propustili kroz šake. A ovaj presavije tabak pa tuži brata. Tamo navede kako njegov brat namerno kupuje garderobu kao njegova da bi ličio na njega, ponegde se čak i predstavlja kao on, pa traži odštetu za batine, ali i zahteva da se ovaj više ne oblači kao on jer se zbog njegovog problematičnog ponašanja boji novih batina.

Jedna porodica iz Podgorice već pola veka ne odustaje od suđenja zabog svoje imovine. Prvo ročište je održano 20. maja 1957. godine kada su tužili šumsko gazdinstvo da im je uzurpiralo imanje. Održano je više od pedeset ročišta i uvek je bilo isto. Prvostepeni sud donese presudu u korist porodice, a oda je poniši viša instanca.

Jarac napao "muškost"

Dok je J. sa visokih merdevina svlačila seno, radove je iz žablje perspektive posmatrao komšija N., pravdajući se da se tu slučajno našao jer se zaustavio da pomiluje njenog jarca. A jarac, poznat kao nepredvidiva životinja, mane nekoliko puta glavom pa N. udari rogovima na "nezgodno mesto''. Ovaj završi u bolnici, pa na operacionom stolu, a po izlasku iz bolnice ode pravo u sud. Da mu komšinica plati odštetu za stradanje "muškosti''.

I moglo bi ovako unedogled. Zato je čuveni vic najbolji kraj. Pitao sudija parničara koji vodi nekoliko sporova istovremeno šta će da radi sa parama ako dobije koju parnicu. "Da unajmim dobre advokate i da tužim celo selo'', kao iz topa će ovaj.

Profesor dr NEBOJŠA ŠARKIĆ - bivši zamenik republičkog i saveznog ministra pravde, sudija, a sada profesor Pravnog fakulteta

Parničenje kao hobi

- Parničenje kod nas je pitanje mentaliteta, obrazovanja ali i tradicije. Tu je izuzetno važan i ekonomski momenat, a to je siromaštvo. Ako je ono u porastu, i parničenja su u porastu. Ali je od svega, ipak, najbitnija zakonska regulativa. Jer svi dobro znamo kako je kod nas, posle Drugog svatskog rata, indirektno podstican parničarski mentalitet. Zašto? Odgovor je jednostavan. Jer je suđenje bilo faktički besplatno. I onda se dešavalo da komšija komšiji odseče konopac za veš, a ovaj ga odmah tuži sudu. Zato u zemljama gde je suđenje skupo, čovek dobro razmisli da li će da se za svaku sitnicu sudi.

Na parničenje kod nas je prilično uticala i ekonomska kriza početkom devedesetih, koja je parničenje prosto podsticala. Pa samo u Beogradu je tada bilo više od šezdeset hiljada utuženih građana samo po osnovu neplaćenih komunalija.

Novi Zakon o parničnom postupku je, ipak, ozbiljno promenio stvar. A poskupljenje sudskih taksi će nesumnjivo uticati na broj presuda. Tako da će naša tradicija da se sudimo oko tarabe, parčenceta zemlje ili drveta koje baca senku na komšijin prozor biti prilično smanjena. Onda će biti logično da ako nekome ogrebeš auto, to i platiš, a ne da se zbog toga odlaz na sud. Kao sudija imao sam predmet dva brata iz Zemuna koji su se šesnaest godina sudili oko kuće. I kada je jedan od njih uspeo, odbio je da traži iseljenje brata. Kada sam ga pitao pa zašto se onda tolike godine sudio, rekao mi je: samo da mu dokažem da je pola kuće moje. I to je deo mentaliteta na koji se ne može uticati. Sada se u Zakon o braku, radu i komšijskim sporovima uvodi medijacija. To je vansudsko mirenje ili posredovanje. I tek ćemo videti kakvi će rezultati biti.

MAJA KOVAČEVIĆ TOMIĆ - sudija i portparol Specijalnog suda

Oni su priča za sebe

- Mada sam ja sudija krivičar, znam da su parnice suđenja koje jako dugo traju. Jedan sudija, u proseku, ima i po dvesta ili trista predmeta u radu. Nekada i više. Sudija nema svoju sudnicu, već je deli sa kolegom, pa zato i fizički ne može da sudi svaki, nego svaki drugi dan. Treba mu zato nekada i po četiri meseca, da zakaže suđenje. I taman čovek dođe na red, kad suprotna strana ne dođe. Ili je bolestan ili na putu, ili je sprečen na neki drugi način, i sve se odlaže. A tužena strana u sporu svaki put može da podnese neko uverenje ili opravdanje da je bila sprečena da dođe. Drugim rečima, tuženi može u beskraj da odlaže rešenje spora. U krivici, međutim, stvari idu brže. Jer postoji učena strana, a to je tužilac, obavezna je odbrana, takođe, učena strana, a ponekad i pritvor nalaže da se stvari brže odvijaju.

U parnici, pak, nijedna strana u sporu ne mora da bude pravno pismena da bi se tužili. Postoje ljudi koji jednostavno vole da se sude. I svi ih znaju u sudu. Sude se sa komšijama i celom okolinom. U Palati pravede su svima poznata čuvena sporenja Šećerovskog, nesuđenog predsednika Srbije i njegovog komšije Malinovskog. Jedan dan je to oko dvorišta, drugi put zbog uvrede, treći put se sude zbog prozora ili ulaza. Takvi sporovi nemaju kraja. Oni su priča za sebe.