Grupni portret sa kafanom, poslednji put

Pre desetak godina, mada se danas niko ne seća tačno kad, u kafani "Grmeč" je umro gosin Kalafatović, stalni gost: ušao je, klimnuo glavom i nasmešio se zatečenima, seo za skrajnut sto u uglu i poručio svoje piće. Klonuo je pre nego što mu ga je kelner doneo. Da je otpio bar gutljaj, pričalo bi se da je otišao kako se samo poželeti može.

Prekrili su ga čistim belim stolnjakom. Ali, ne zbog toga što prisustvo smrti u kafani može da sablazni… Taj gest je bio samo nevešt pokušaj da se sačuva ono malo dostojanstva kojim bi svako da mu bude obeležen kraj.

Dok su bolničari iz Hitne pomoći na nosilima iznosili njegovo beživotno telo, mnogi su ustali. Ispraćen je u tišini.

Gosin Kalafatovićev vinjak je ostao na stolu do zatvaranja.

Kelner Dragan je sutradan ispod glasa ispričao da su posle fajronta, dok su izvrtali stolice, oko stolova primetili barice od pića prolivenog za pokoj duše. "To su kafanske suze", rekao je.

Dobri kafanski duhovi

Prošle subote, 13. maja, iako su gotovo svi preživeli, bilo je slično, samo što je radnja zatvorena nešto ranije. Nedelju dana pre toga, u kulturnom dodatku "Politike" objavljen je poetičan tekst Dragana Lakićevića "Kafane s onog sveta", s pronicljivim podnaslovom u kom je pisalo da kad nestaje država, nestaju i njene kafane. Bilo je to neočekivano i bolno predskazanje: poslednji gosti poslednje prave kafane u Makedonskoj ulici i u ovom delu Beograda, koja je upravo neopozivo zatvarala svoje dveri, nemo su nazdravljali uspomenama i pozdravljali se sa duhovima prijatelja što su vilenili između stolova decenijama.

Četvrtina Zukine zidne slike koju je oslikao Moma Antonovć

Svaka kafana ima svoje duhove, pa i "Grmeč"; ne razlikuje se po tome od drugih. Ali, samo te subotnje večeri ponovo su bili sa nama kao na javi. Prepoznali smo ih onakve kakvi su bili.

Za stolom kraj izloga sedi Libero Markoni, a pred njim su stara "remington" pisaća mašina, raskvašen rukopis neke poeme, dopola prazna špricerska čaša, kilo i sifon. Ljut je. Ne govori, samo štekće.

Kraj zida, pod onom svojom slikom, uz fildžan nevino ašluči rahmetli Zuko Džumhur i priča kako su ga sustigli halali, i da mu je neko sa te fantastične kompozicije ukrao džamiju.

Laktom oslonjen o šank stoji Steva Stanić s cegerom punim knjiga: pijucka malo crno, pridikujući usput da se jedino lepotom može pobediti zlo u nama i oko nas. Njegove reči su oble i meke, a dobrota opasno infektivna.

Do njega je čika Živan Mitrović, smišlja nove zamke za srećnike koji su mu dopali da peku zanat i pripravnikuju u tada najboljoj novinarskoj školi na svetu.

Gotovo ohola crnogorska čestitost zrači sa stola za kojim sedi Vasko Ivanović, dok govori ispod glasa da bi ga sagovornici pažljivije slušali i bolje razumeli. Da l' mu je u očima blesnula ljutnja, ili ih je osenčila tuga? Ili se to, onako, pričinilo zbog svega…

Mali veliki Brana Petrović je kraj nas upravo izjavljivao ljubav jednoj zamagljenoj krigli piva, obećavajući, po običaju, da će joj podariti večnost. On, koji je Rigasa Fereiosa Kostadinosa na krkačama izneo na pesnički Olimp da bi, usput, sebe smestio u čitanke, umiljava se i dodvorava nevernici koja će već za koji čas nestati kao da je nikada nije bilo. Naiskap.

Za spojenim stolovima u ćošku sedi Vlada Bulatović Vib i hvali se svojim prvim konfekcijskim odelom kupljenim na kredit zbog premijere neke njegove urnebesne jednočinke. Preterivač u svemu, doziva glasno preko sale kelnera Milenceta Miloševskog i naručuje oval sa osam porcija crevaca na žaru, da mu se nađu kao meze uz špricer.

Čika Predrag Milojević srkuće teleću čorbu čitajući neki časopis: s vremena na vreme pogleda na sat, kao da nekog čeka, ili beleži nešto na marginama, kao da će docnije pisati.

Kroz izlog viri Brana Surutka, maše na pozdrav svima dok jezdi put "Bohinja".

Miša Gojković pripoveda kako je intervjuisao poslednjeg dželata Kraljevine Jugoslavije, kako je lično oslobađao Beograd oktobra 1944, kako se rvao s medvedima na Romaniji, čak i kako je prestajao da pije.

Na stolici drema Duško Rmandić. Umoran je.

Kraj ulaza sedi Mile Stefanović i ljuti se na ogledala jer umnožavaju čovečanstvo uopšte, a kafanske goste posebno. Pred njim je, iz inata, boca viskija.

Stesnilo se, nema praznog mesta od tih gostiju. Prave nam društvo i teše nas. Pokazuju nam gazda Musu Lazića, predratnog zakupca kafane "Kod Muse" u Makedonskoj 32, iste ove, na istom ovom mestu, koji stoji nasred prednje sale, razgleda zbunjeno šta se sve promenilo od njegovog vremena i krsti se.

Prvi srpski mobilni telefon

Morao sam da se oprostim od te kafane i inače. Sedeo sam za stolom za kojim sam pre dvadesetak godina upoznao i nekoliko meseci kasnije zaprosio moju predobru i strpljivu suprugu. Baš je bila slatka ta mala! Kada sam to poverio Vladi kelneru, mrtav hladan me je pitao: "Da zapakujemo za poneti?"

Za tri i po decenije, koliko sam u "Grmeču" gradio ugled i sticao privilegije stalnog gosta, upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi, sa većinom se sprijateljio, a s nekima i okumio. O svakom stolu ili stolici mogao bih da napišem roman ili bar priču. O gostima takođe. To bi, verujem, mogla i većina ostalih redovnih iz "Politike" ili Radio-Beograda vičnih peru. Priznajem, mnoge priče i reportaže koje sam do sada objavio, začete su ili nastale upravo tu.

Kroz ovu kafanu je, što javno, što u ilegali, prošlo više znamenitih ljudi od ugleda nego kroz bilo koju drugu instituciju u Beogradu, mnogi bez pritvorene namere da "vide i budu viđeni". "Grmeč" je bio obdanište, dnevni boravak za odrasle, jer je imao ono volšebno svojstvo da, kao i ilovača, izjednačava ljude: to je bilo jedinstveno mesto iskrenog druženja onih koje nigde drugde ne biste mogli da zamislite skupa: novinari, pesnici, taksisti, zanatlije, slikari, muzičari, glumci, političari, penzioneri, studenti, policajci, državni činovnici, lake dame pripravnice i ostali, svejedno da li su trezni ili nacvrckani, gladni ili siti, veseli ili tužni, dosadni ili zanimljivi, siromašni ili bogati kao krezovi…samo su za stolom u "Grmeču" postajali prijatelji i ravnopravni sagovornici.

Telefon što je stajao na šanku bio je istinska prapreteča ovih mobilnih: telefonski broj "Grmeča" (kao i "Šumatovca" i "Lipe") bio je vidno istaknut u sekretarijatima svih redakcija, a mudriji su ga štampali na svojim vizitkartama, uz sve ostalo. Kad je nastajala ona maksima - kad kažem novina, mislim "Politika", već je postojala izreka - kad kažem kafana, mislim "Grmeč" (ili druge dve iz davno posustalog beogradskog "bermudskog trougla").

Bio sam lični prijatelj sa gotovo svim upravnicima, od Voje Čokalije, preko Toplice, Zokija i Milančeta, do ovog poslednjeg, koji će ostati upamćen po tome što mu se niko ne seća imena. I sa svim kelnerima i kuvaricama, naravno…

Te subote, u rano predvečerje, Jakov Grobarov je, po običaju, napravio skandal, leda je ponestalo u sedam, a piva oko osam, baš kad je stigao profesor Miodrag Rogić; svetla su uglavnom pogasili u devet, da bi nam u pola deset dobra kelnerica Željka naplatila ceh pred fajront.

Ispratio nas je, zviždeći kao Georgiju Zamfir bez panove frule, slikar Danče Manović, koji je redovno pomagao osoblju da zaključa ulazna vrata. Sada poslednji put kao poslednji gost.

A, možda će novi zakupac, ipak, odlučiti da sačuva "Grmeč" ovakav kakav je bio? Možda će, čak, biti i bolji? Ko zna… Kad nema ničeg boljeg, dobra je i nada.