Novi film Zdravka Šotre "Gde cveta limun žut" bio je povod za razgovor sa Milicom Milšom, jednom od naših medijski najeksponiranijih glumica. Ponosna na svojih pet minuta u pomenutom filmu, Milica ističe da bi mnoge glavne role dala za tu ulogu, a jedan od razloga za njeno pojavljivanje u ovom istorijskom delu je i taj što su njene dede bile solunski ratnici. O novom filmu, predstavi koju sprema i o tome zašto se do sada nije "više skidala" Milica priča za ''Ilustrovanu'':

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Haljine Vladanka Celić-Sreća

- Film govori o prelasku srpske vojske preko Albanije, o Solunskom frontu, boravku na Krfu i vraćanju u Srbiju. Zapravo to je dokumentarno-igrani film sa materijalom koji do sada nije viđen. Scenario za igrani deo filma pisali su Zdravko Šotra i Milovan Vitezović.

Danas kada se mnogi odriču srpstva, ti ističeš da si ponosna na svoje poreklo?

- Ovaj film prosto treba da bude obaveza da se pogleda. To je deo sveopšte kulture i trebalo bi ga prikazivati u školama. Srpska vojska koja je prešla Albaniju i stacionirala se na Krfu bila je jedina u istoriji ratovanja koja nije pljačkala, palila i silovala. Ne znam kada sam se osećala tako duboko potreseno a zadovoljno kao nakon projekcije filma.

Film "Gde cveta limun žut" došao je baš u vreme kada je Srbija ponovo postala samostalna?

- Da, film baš dobro pada, u pravo vreme. Kralj Petar, regent Aleksandar, Nikola Pašić i vojvoda Radomir Putnik na nosilima, svi velikani bili su sa narodom u toj golgoti. Obojica mojih deda, jedan je bio inženjer, a drugi advokat, bili su solunci i vojnici čuvenih "1.300 kaplara". Moj pradeda je poginuo na Solunskom frontu.

Tvoja uloga?

- Igram francusku bolničarku Margaretu koja neguje srpske vojnike i sprema ih za polazak kući. U filmu još igraju Dragan Nikolić, Ivan Bosiljčić, Zoran Cvijanović igra kralja Aleksandra, Petar Kralj igra Nikolu Pašića, Dragoslav Ilić igra kralja Petra, Milenko Zablaćanski igra novinara, Hana Jovčić igra Floru Sands.

Opet Šotra i Cvijanović, to malo liči na priču o klanovima?

- Pa Zoran Cvijanović je odličan glumac i zašto ne bi igrao? On toliko liči na regenta Aleksandra da je to neverovatno. Kada prikažu dokumentarni deo u kom se vidi regent i nakon toga Cviju, sličnost je začuđujuća. Ne mislim da to ima ikakve veze sa takozvanim "klanovima".

Da nastavimo pomalo tabloidnu priču o klanovima, glumcima, honorarima. Ljubišu Samardžića su mnoge tvoje kolege prozivale zbog neisplaćenih honorara, ti si jedna od retkih koja je zadovoljna saradnjom sa njim?

- Igrala sam u dva njegova filma "Ledina" i "Jesen stiže, dunjo moja" i prezadovoljna sam saradnjom sa Ljubišom. Ne znam da li je nekome ostao dužan, meni nije, on se fantastično ophodi prema glumcima, sa velikim poštovanjem i uvažavanjem. Valjda zato što je i sam glumac, vrlo je lepo i lako sarađivati sa njim. Meni je čak, zadovoljan saradnjom, dao i nagradni honorar.

Do sada si odigrala samo tri ljubavne scene?

- Da, to su filmovi "Ledine", "Rođeni sjutra" i TV film "Živana". U njima sam snimila ljubavne scene.

Zašto samo tri ljubavne scene s obzirom na to da važiš za seksepilnu glumicu?

- Pa, šta ja znam...

Jesi li stidljiva ili nisi imala prilike da igraš takve uloge?

- Ma, ja sam stidljiva...

A da nije Žarko ljubomoran?

- Nije Žaca uopšte ljubomoran, to sve može da se desi ako ima opravdanja u scenariju. Ja nisam striptizeta da bih se tek tako svlačila. Mislim da na pozorišnoj sceni ne bih mogla da se skinem, jer je kontak sa publikom mnogo prisniji nego na filmu.

Ipak si izvela striptiz u "Seks bombi"?

- Jesam, ali sam i tu bila obučena, čak isuviše obučena, trebalo je možda više da se skinem.

Kako si uspela da se slikaš za "Plejboj" "zakopčana do grla"?

- Kada su me pozvali da se slikam, prvo sam tražila da malo razmislim, a onda sam im rekla da hoću, ali da ne budem gola, na šta su mi odgovorili da to niko od mene i ne traži. Nije mi palo na pamet ni grudi da mi se vide. Erotika nije golotinja, najviše ste seksi ako ste obučeni, ako imate pogled koji je zavodljiv. Golotinja je jedna vrsta pornografije.

U medijima još možemo videti izveštaje sa ovogodišnjeg kanskog festivala, a ako se dobro sećam, ti si bila jedna od lepotica Kana?

- Jeste, imala sam šesnaest godina kada sam izabrana za lepoticu kanskog festivala. Otišla sam tamo sa tetkom koja je pratila festival kao novinar, a prijavio me je drug Patrik iz Marseja. Kada mi je Žan-Pol Belmondo na prijemu uručivao nagradu, ja sam samo čekala da načnu čokoladnu tortu od 100 kilograma. Bila sam dete i nisam baš shvatala šta se dešava oko mene. Zanimljivo je da samo naša televizija nije prenela taj događaj, a bilo je mnogo stranih TV ekipa.

Pored filma "Gde cveta limun žut" radiš i predstavu u Narodnom pozorištu?

- Spremamo delo "Kamen za pod glavu" u kojoj ću igrati glavnu junakinju Krunu. To je potresna priča o ženi koja ne može da rodi i spada među pet nabolje napisanih dramskih tekstova. Režira ga Jug Radivojević, a kooprodukcija je sa pozorištem iz Požarevca.

Hiperprodukcija filmova, nedostatak dobrih scenarija, svi pričaju o tome?

- Bolje bi bilo snimiti manje filmova, ali da budu kvalitetniji. Ja sam imala sreću da igram u dobrim filmovima i za pet minuta uloge koliko imam u "Gde cveta limun žut" dala bih pet glavnih rola u nekim drugim filmovima.

Šta je uticalo na to da se filmovi snimaju "tek tako"?

- Sve pomalo, svi se trude da zarade, a da minimalno ulože. Mora se ulagati, ne može se raditi kanapom i štapom. Sve serije Siniše Pavića su dobro urađene i danas se repriziraju, a neke koje su skoro snimljene nestale su kao da nisu ni postojale. Mnoge filmove koji su skoro rađeni videlo je 1.500 ljudi. I ulaznice u bioskope su skupe, da ne pričamo o pirateriji. Sve je to jedan začaran krug. Činjenica je da su stariji filmovi kvalitetniji.

Kada god ospore tvoje glumačke kvalitete u medijima, ti se pojaviš sa dobrom ulogom kao što je to slučaj sa "Dunjom"?

- Ma, da Antonije Isaković se slikao i glumio umesto mene dok je bio živ, a sad se slika i glumi Žarko Jokanović.

Smeta li ti to?

- Nikada nisam dobila lošu kritiku. Šta da radim, rođena sam kao kćerka Antonija Isakovića i žao mi je što nije mogao da bude otac svima, pa da budu svi zadovoljni. Narod ga je voleo i tek sada shvatam kolika je sreća što je on bio moj otac.

Mnoge tvoje kolege nipodaštavaju nagrade koje su dobile jer tvrde da se dobijaju na "razne" načine?

- Šta znam, nisu sve nagrade iste, niti su svi ljudi u žiriju isti. Ima svega, ima i kupljenih nagrada, ima i poštenih, a i onih koje su krajnje nepoštene, znamo mi svašta, ali ćutimo.