Ponosni režiser Stevan Filipović sprema nastavak filma - „Šejtanova osveta”

Mladi reditelj Stevan Filipović kleči u pesku i kao da se moli nekom božanstvu.

- Odajem poštu Džordžu Lukasu. On je moj heroj, on je razlog što se bavim ovim poslom i ovde, u Tunisu, na mestu gde je on snimao svoje "Ratove zvezda", došao sam na poklonjenje.

Ovaj mladi čovek, rođen 1981. godine, sa zanosom priča o tome koliko voli i sve filmove Tima Bartona, koliko ceni Stivena Spilberga, Frensisa Kopolu pa i Olivera Stouna čijeg je "Niksona" gledao bar šezdeset puta. Tvrdi.

U tom filmskom zanosu počeo je svoj životni projekat još pre sedam godina da bi konačno dočekao ostvarenje svog sna: velelepnu premijeru svog prvenca "Šejtanov ratnik", čiji je fantastični uspeh u bioskopima zbunio kritičare koji su priznali: ovo je nešto sasvim drugačije.

Zaista - mnoštvo bajkovitih efekata i neobična priča bili su mamac za radoznale. U dalekoj prošlosti, kada su Srbijom vladali Turci, opaka zver - šejtan - okovana je u lance, a tajna o njoj dobro skrivena u magičnu knjigu koja, nažalost, biva otkrivena u naše vreme. Nesrećni Stanislav, srednjoškolac koji služi za podsmeh celom razredu, postaje vlasnik knjige i oslobađa đavola nudeći se da mu bude sluga. Sa jednim ciljem: da se osveti mučiteljima iz svog razreda. Dva drugara Cane i Mirko sa svojom drugaricom-simpatijom Tićom moraju da zaustave krvoproliće...

Magična avantura sa još čudesnijom pričom o tome kako je nastala.

- Ono što niko ne zna jeste da je ovo u stvari drugi deo originalne priče - iznenađuje nas Stevan Filipović. - Bili smo grupa klinaca sa Voždovca koja je svoj "prvi film" snimila na video traci za vreme bombardovanja 1999. godine. Voleli smo naučnu fantastiku. Upisali smo studije i tu upoznali još nekoliko istomišljenika. Tada su nastale prve verzije priče za "Šejtanovog ratnika".

Ipak ima džabe

Sa drugarima i devojkom Stašom Koprivicom, režiserkom koja u filmu glumi Tiću, Stevan je počeo snimanje.

- Svi su radili sve - objašnjava Stevan. - Ja u stvari studiram montažu i "Šejtanov ratnik" mi je diplomski rad. - Moja tetka je drugarica sa Svetlanom Bojković i to je bila moja jedina veza sa filmom pre studija. Roditelji su mi tehnolozi. Pre upisivanja studija Svetlanin muž Muci Draškić, upravnik Ateljea 212, posavetovao me je da upišem montažu jer se tamo više nauči o režiji. Bio je u pravu, hvala mu.

Džordže, ukaži mi se... Stevan na filmskom hodočašću u Tunisu

Pošto je snimio dve probne scene i pokazao ih poznatim glumcima koje je želeo u epizodnim ulogama, svi su bez razmišljanja pristali da igraju te neobične minijature: od Petra Božovića i Teofila Pančića do Eve Ras, Svetlane Bojković, Bore Đorđevića, Baneta Vidakovića i - Marka Nikolića u ulozi Karađorđa koji se bori protiv šejtana!

I svi su igrali gotovo za džabe! Neki i bukvalno.

- Koliko je iskrene ljubavi uloženo u ovaj film - sa setom i ponosom ističe Filipović. - Kako su parice pristizale tako se film dosnimavao.

Najviše novca je otišlo na rad sa digitalnom HD kamerom, istom onom kojom je, ko drugi, Džordž Lukas snimao svoje "Ratove zvezda".

Štedelo se gde se moglo. Ipak je ovo studentski film.

- Sve smo radili u kućnim uslovima. Montaža i postprodukcija su obavljene u podrumu moje porodične kuće na Voždovcu, na dva kompjutera. To je bio naš ofis.

Taj "čudesni Filipovića podrum" je ispunjen plakatima filmske trilogije "Gospodar prstenova", "King Konga", gumenim likovima iz tih holivudskih hitova, a tu je i mamina zimnica!

- Prva vrata desno od studija su ajvar i kiseo kupus ako nekoga baš zanima. Pa ovo je ozbiljan srpski filmski studio!

Ukućani su retko dobijali dozvolu da privire u Stevanov ofis jer je ljubomorno čuvao sva iznenađenja "Šejtanovog ratnika" za premijeru. Izuzetak je bio šest godina mlađi brat Vuk koji je do početka snimanja u susednoj sobi igrao video-igrice na svom kompjuteru. Ali, "đavo" je tada došao po svoje: šejtan u obliku starijeg brata Stevana je upao u sobu i...

- Stavili smo mu veto na igrice, zaplenili kompjuter i uzeli ga da za džabe radi kompjuterske fizikalije, kao što ih radnici sa Dalekog istoka obavljaju u Holivudu. Zato smo Vuka prozvali Korejanac! Pa čemu služe mlađa braća?!

Vukovi drugovi, ali i cela porodica režisera je statirala u filmu.

- I ja sam glumio pandura na kraju filma - smeje se Stevan. - Moj otac je igrao šefa Državne bezbednosti, tetka i burazer se pojavljuju na mafijaškoj sahrani...

Sa mladalačkom oduševljenošću Filipović priča o tome kako su svaki lik ili situacija iz filma deo njegovog života a da je Cane, delimično, on lično:

- Pa, ciničan je, voli sve da komentariše, nije klasičan heroj... Uvek sam bio odličan đak, na studijama sam četiri stipendije dobio, ali sam umeo da budem previše lajav i ponekad bezobrazan. Komšije su u meni videle dobro dete. Baba Danica je uvek govorila: "Dika, najbolje dete u ulicu, uvek se javi kad prođe" i stalno bi me nudila svojim prženicama.

Hvala Karleuši

Dečko koji je dvanaest godina trenirao aikido (i zaslužio braon pojas), koji voli da pliva i roni, nadimak Dika je dobio zahvaljujući ljubavi njegovog tate prema "Crvenoj zvezdi".

- Bio je onaj čuveni "Zvezdin" golman Stevan Stojanović Dika pa eto...tata se sigurno silno razočarao štu mu stariji sin danas o fudbalu zna koliko o nuklearnoj fizici - znači ništa. Od fudbala jedino lošije igram košarku.

Mnogo više nego za fudbal, Stevan je vezan za Voždovac, beogradsku opštinu na kojoj je rođen i gde još živi.

- Svako veče smo izlazili, imali omiljena sastajališta, celo moje društvo. Od drvene pečurke kod Geološke škole i ulice Bože Jankovića do dvorišta Dvanaeste gimnazije, obdaništa "Pinokio", kafana "Vardar" i "Zelenbor". Sećam se i vremena dok je još radio bioskop "Voždovac", tamo sam gledao prvog "Betmena" i "Malu sirenu". Mislim da se nigde kao na Voždovcu nije slušao turbo folk i onaj čudovišni dens. I ja sam to slušao na žurkama a privatno volim i neku drugu muziku.

Da li Stevan, ipak, ima nešto protiv Jelene Karleuše jer u "Šejtanovom ratniku" postoji parodija na njenu muziku?

- Nemam ništa, majke mi - smeje se Stevan. - Jeca mi je dala pesmu i hvala joj. Njena majka Divna je pogledala film, dopalo joj se i dala nam dozvolu da koristimo pesmu koju sam, priznajem, ja odabrao.

Ovaj voždovački lokalpatriota, kako sam sebe naziva, nije imao milosti ni prema popularnom beogradskom klubu KST koji je u svom filmu ocrnio.

- To je deo podele tinejdžerske subkulture. Urbana legenda je da u KST idu ružne ribe i stvarno...grdne su. Uglavnom. Poneka dobra zaluta. Sve su u nekom vampirskom fazonu, blede, bez šminke, crne kose i odeće. Poslednja šansa za očajnike, ali bolje i tako nego da mesto nema nikakav imidž.

Ako vam se čini da je ova fantastična avantura suviše komplikovana, režiser će vam začas izložiti šta je on zapravo hteo da kaže svojim prvencem i onda možete drugim očima gledati na film.

- Vodili smo se idejom nezavršenog posla, prenošenjem zla iz generacije u generaciju. Naši preci su gurali probleme pod tepih i sada su oni, umnogostručeni, pali na pleća onih koji su odrastali i rađali se u u onim nenormalnim devedesetim godinama. Vidim drastičnu razliku između generacije mog brata i moje. Oni su potpuno pasivni, apatični, sa stavom "sve je glupo, bezveze, patetično". Nema velikih strasti i ljubavi ni svesti koliko pojedinac može da učini.

I Stevan se oseća razočaranim.

- I ljutim, ali to nije konstruktivno osećanje jer jednom posao mora da se završi i krene se dalje. Ne možemo više da se vadimo na nasleđe.