Zlatko i Miloje predaju Titu knjigu pod budnim nadzorom Milke Planinc, 1972.

Nekada su nam svi vicevi počinjali sa neizostavnim - "Sede, tako, Ruzvelt, Čerčil, Staljin i Tito…" Epilog se unapred znao: neki su se smejali slatko, neki gorko. Politički vic je tada bio nešto kao marketinško ispitivanje javnog mnjenja, a nije malo onih koji su još uvereni da ih je smišljala specijalna služba pri Udbi, ili bar Agitpropu. S druge strane, anegdote o ličnostima iz političkog ili javnog života zavisile su od ugleda i položaja glavnog junaka u nomenklaturi, naklonosti vrha, karakternih osobina, sklonosti i, ređe, od duhovitosti.

Danas je teško i zamisliti koliko je bezazlene naivnosti i hrabrosti u to vreme bilo potrebno da bi se napisala i objavila knjiga anegdota o Josipu Brozu Titu?! Ne zbog Tita, već zbog udvoričkog besa sve sile uvlakača kojima je oduvek bio okružen.

Kada se 1972. godine pojavila knjiga Zlatka Štaubringera i Miloja Popovića sa Titom kao glavnim junakom, čak ni predgovor koji je potpisao Svetozar Vukmanović Tempo nije bio garancija da će autori dočekati zoru, a kamoli honorar. Bio sam jedan od svedoka nastanka te knjige, bezbrojnih intervjua, mukotrpnog istraživanja i dilema koje su lomile sastavljače i priređivače: znam da su nad svakom anegdotom probdeli duže nego da su pisali neku izuzetno važnu odrednicu za enciklopediju. Tako 650 puta.

Miloje Popović i Josip Broz mlađi

Prvi primerak knjige "Tito u anegdotama" uručen je Josipu Brozu 24. maja 1972. na proslavi njegovog osamdesetog rođendana u Palati federacije: njegov smeh, a odmah zatim i veselje njegovih najbližih saradnika (što mi je odnekud veoma poznato?), bili su najbolja indulgencija. Ova knjiga je takoreći planula...

Naš narod brzo zaboravlja, a ima i izreku koja veli da na sirotinju (ali i pokojnike) čak i zec šilji "onu stvar". Tako je, godinama posle smrti, Josip Broz Tito, mali Joža, mašinbravar, mačevalac, učesnik Cerske bitke, revolucionar, kominternovac, ilegalac, generalni sekretar KPJ, vrhovni komandant, maršal, pijanista, predsednik ministarskog saveta, antistaljinista, bog, potpisnik Beogradske deklaracije, lider pokreta nesvrstanih i doživotni predsednik SFR Jugoslavije, osim što je okrivljen za sve što nas je snašlo, ostao i dalje viđeniji junak političkih i ostalih viceva. U međuvremenu, zezanja na njegov račun izgubila su draž: poslednji dobar štos u kojem se spominje JBT bio je onaj što je osvanuo kao čedan grafit kraj ulaza u Studentski kulturni centar, takoreći Slobodanu (Miloševiću) i žbirovima ispred nosa. A pisalo je - "Bravar je bio bolji"! I tako dve godine, dok neko konačno nije odobrio lovu za hitno renoviranje fasade.

Dvadeset šest godina od Brozove smrti, i trideset četiri godine posle pojavljivanja knjige "Tito u anegdotama", upravo u SKC-u, blagodareći dobrim procenama izdavačkih kuća "Dobar naslov" i "Pragma", predstavljeno je njeno reprint izdanje. U njemu nije promenjeno ni slovo i predstavlja, dakle, vrlo verodostojni dokument i o JBT, i o vremenu u kojem je nastala.

Na predstavljanju reprinta knjige "Tito u anegdotama" bili su i govorili Darko Ribnikar, Josip Broz, unuk glavnog junaka, autor Miloje Popović i Božidar Andrejić, novinar i direktor izdavačke kuće "Dobar naslov", dok je profesor Nikola Rackov na klaviru izveo nekoliko kompozicija koje je Stari voleo da sluša. Zahvaljujući ljubaznosti autora i izdavača, u prilici smo da prenesemo bar jednu anegdotu.

Glumac

U razgovoru s predstavnicima odbora za proslavu stogodišnjice Hrvatskog narodnog pozorišta iz Zagreba i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, 28. oktobra 1960, u Beogradu, Tito je prvi put pomenuo da je bio i glumac. Dakako, bilo je to davno, 1908. godine, dok je bio šegrt u Sisku. Gostovalo je osječko pozorište i davalo "Hasanaginicu" i "Jesenske manevre".

- Učestvovao sam u komadu "Jesenski manevri" - hvali se Tito pred uglednim pozorišnim radnicima.

- U ulozi?! - ozbiljno će oni.

- Ma kao statist. Trebalo je samo da se čudim, da vrtim glavom i da kažem "da".