EKSKLUZIVNO: TRIJUMF ZORANE KID U KANADI
Nisam smela da zaplačem
Tokom proba za njenu prvu predstavu koju je finansirala u Torontu, režiser je izvršio samoubistvo a dva dana pre premijere umro je njen muž Ralf sa kojim je osam godina bila u braku. Sada je vlasnica pozorišnog "Oskara" za najbolji komad. Ovo je Zoranina uzbudljiva životna priča
Koliko je vest bila neverovatna i neočekivana govori i činjenica da junakinja priče nije imala vremena da uživa u lovorikama. Samo što je osvojila pet "Dora", pozorišnih nagrada Kanade, Zorana Kid je već posle dva dana bila u svojoj domovini Srbiji. Nije stigla da se zahvali na čestitkama i pozivima koji su stizali sa svih strana.
 U svom domu u Torontu |
- Pet dana nisam mogla da spavam posle objavljivanja nominacija. Glavni konkurent nam je bio mjuzikl "Gospodar prstenova" koji je imao četiri nominacije više i budžet od 32 miliona dolara. A naša predstava je koštala dvesta hiljada i igrali smo je deset dana.
Tristan Harišić, nekadašnji upravnik Bitef teatra iz Beograda i Zoranin prijatelj, pozvao je iz Njujorka:
- Zoko, tvoj san se ostvario - uzviknuo je kao da je on dobio te nagrade!
Saznajemo da ima četrdeset likova, da svaki glumac igra po dva ili tri a da je Zorana zapravo Marija Magdalena u celoj priči, devojka Isusa Hrista.
- I to ne bilo kakva. Moja Marija nosi farmerke i majicu sa likom Supermena. I živi u Njujorku.
Grešne li duše Zoranine...
- Predstava liči na veliki cirkus, ali ne prelazi granicu dobrog ukusa i mislim da u stvari približava hrišćanstvo mladima. Zato nisam razmišljala o Bogu ili sebi kao verniku dok sam radila na komadu. Verujem u Boga, nosim krst, u Srbiji redovno posećujem crkve...
Na kraju, nije ni Marija "najgora" u ovoj predstavi: sveti Toma je pijanac koji dolazi iz Vijetnama, Pontije Pilat američki general...a priča je poznata - o krivici i praštanju.
Zorana, koja je pre šesnaest godina otišla iz Beograda za Toronto, bila je opčinjena kada je u martu prošle godine prisustvovala premijeri "Jude" u Njujorku. Naslovni lik je tumačio "oskarovac" Filip Simor Hofman a Zorana je upoznala pisca Stivena Adlija Gerdžisa. On joj je dozvolio da pravi njenu verziju u Kanadi. Brza, dinamična, odlučna kakva jeste, Zorana je imala pet nedelja za probe.
 Sa mužem Ralfom |
Plavokosa glumica, poslovna žena i profesor na Univerzitetu Toronta sama je osmislila komad, napravila organizaciju, odradila reklamnu kampanju i - pozlatilo se. "Juda" nije dobio bilo koju nagradu već onu za najbolju predstavu u Kanadi u protekloj godini (uz "Dore" za najbolju mušku i žensku ulogu, režiju i svetlo)!
Svaka čast , carice!
- Devedeset posto kritike je pohvalilo predstavu i niko se nije bunio što je čudno za Kanadu koja je dosta konzervativna zemlja. Ja nisam. Ja sam za sve što proširuje vidike i stvara nov način razmišljanja, za intelektualnu slobodu.
Konzervativna je kad treba održati reč:
- Tu sam sto posto sigurna. Nema šanse da pogazim obećanje ma koliko me to koštalo. Lični integritet mi je jako važan.
A takva je bila oduvek. Ubeđena je da se svih ovih godina u Kanadi nije mnogo promenila. Zato je umesto slavlja otišla na obećano letovanje sa sestrom. Prvo u Beograd pa odatle u Tunis. Sada već ne deluje previše uzbuđeno.
- Kada sam preživela prvu predstavu "Sunovrat niz planinu Morgan" Artura Milera sa mojim pozorištem pre dve godine, sve drugo je lakše - objašnjava Zorana.
 |
- Angažovala sam mladog režisera Kamerona Rajta koji je išao u istu školu sa mnom, onu koju u Njujorku gde nam je master klas držao slavni režiser Majk Nikols. Deset dana nakon početka proba pao je ili skočio sa terase, ni danas nisam sigurna. Imao je samo trideset godina. Nastao je haos, ali smo se dogovorili da dva glumca iz komada nastave da igraju i dovrše režiju predstave.
Taman kada je Zorana pomislila da stvari dolaze u red, dva dana pred premijeru umire njen muž Ralf Kid!
- Bolovao je od raka i bio je operisan. Ležao je u bolnici i davali su mu godinu dana života. Kada sam ga dovela kući sve je izgledalo normalno ali je stanje odjednom počelo da mu se pogoršava. Za dve nedelje je nestao. Nije mi dao da sedim pored njega, terao me je da idem na probe koje su posebno teško padale.
A to je tek slučajnost!
- Žena koju sam igrala, njen muž je imao saobraćajnu nesreću i ležao je u bolnici kao moj. Ona je sve vreme provodila pored njegovog kreveta kao i ja dok je Ralf bio u bolnici. Iz prave bolnice sam svakodnevno odlazila u pozorišnu. U komadu, muž te žene umire dok sneg veje. Onog dana , 14. marta 2004. kada je Ralf umro, u Njujorku je počeo da pada sneg. Potpuno ista scena kao u komadu. Pomislila sam da sam luda. Ili da se neko odozgo igra sa mnom.
Posle Ralfove smrti Zorana je tridesetak puta izvodila tu predstavu što joj je, smatra, pomoglo da održi energiju i ne poklekne.
- U suprotnom bih sigurno pala jer je to bila prva smrta u mom životu kojoj sam prisustvovala. Moj lik u predstavi ne plače , ali sam jedne večeri pustila suze što nije smelo da mi se desi. U školi vas ne uče šta da radite kada vam se takve situacije dogode u životu.
 „Dora” u pravim rukama |
- Znam da ne bih volela da mene glumac izneveri zbog svojih privatnih problema pa nisam htela ni sebi to da dozvolim.
Sa setnim osmehom se seća načina na koji su se Ralf i ona upoznali:
- Moja drugarica, koja je radila kod njega, igrala je u nekoj mojoj predstavi. Dovela je svog šefa, Ralfa, na premijeru. Bilo je to dva dana uoči mog rođendana.Naš prvi razgovor je bio užas jer nisam znala gotovo ni reč engleskog. U Beogradu sam učila ruski. Ipak, videla sam da mu se dopadam. Za rođendan me je izveo na ručak. Nije mi smetalo što je dvadeset godina bio stariji od mene jer je moj mozak uveg bio stariji od mog tela. Savršeno smo se slagali. Njegov uspeh me je naterao da poradim na sebi.
U Beogradu je Zorana završila organizaciju na Akademiji, u Njujorku i Londonu škole glume a u Torontu upisala i odbranila doktorat na temu američkog pozorišta 20. veka.
- U Americi i Kanadi je dovoljan samo talenat ako ga imaš, ali ja sam želela da se usavršim, da imam zvaničnu diplomu u mojoj biografiji. U toj biografiji bi moglo da piše i da je Zoranina baba u porodici ima jednog Milivoja Živanovića, da je njena mama bila u dramskoj grupi Bate Miladinovića ali da nikako nije odobravala glumačke ambicije svoje ćerke. Čak ni ako je tatina bliska rođaka Tanja Bošković!
Komplikovano za jednu biografiju?
- Ma, napišite: luda glava htela da glumi! Zbog glume sam pobegla od kuće, otišla kod babe koja mi je dala pare za knjige potrebne za fakultet i sa mamom nisam govorila godinu dana. Posle se sve izgladilo a na dodeli "Dora" je ona bila najsrećnija mama na svetu. Ona i tata sada žive u Torontu.
Priznaje ova seksi profesorka sa plavim loknama i ogromnim ambicijama da su joj porasli apetiti: "Želim još velikih predstava". U slobodno vreme malo kuva, kreči stan (po potrebi), engleski je odlično savladala ("najviše pričajući sa Ralfom"), na pijacu preko puta retko ide ("nije mi to zadovoljstvo") i priznaje da je, uprkos brojnim audicijama na koje je išla, televizija i film nekako zaobilaze, mada je u nekoliko ostvarila zapažene uloge.
- Akcenat nije problem već trema. Uvek se pitam hoću li biti savršena a to je jedino što mi je važno. U Kanadi sam postigla maksimum u pozorištu i sada me privlači Amerika. Videćemo.
Ljubav i deca koje nema, to je ne vezuje za Toronto. Samo posao. A svog muža, čini se i dalje voli, tako se naslućuje iz načina na koji priča o njemu:
- Ralf je bio kompozitor, svirao je na devet instrumenata, pisao muziku za filmove a onda promenio zanimanje, što u Kanadi nije neobično. Bavio se međunarodnim finansijama, osnovao svoju firmu. Zajedno smo proveli dvanaest godina a osam smo bili u braku. Klavir u našem stanju me podseća na njega. Bolne uspomene. Njegovu omiljenu fotelju sam morala da prodam. Njegov radni sto sam poklonila drugarici kojoj je baš bio potreban. Suviše sam emotivna a znam da moram da idem napred, da moram tugu da pretvorim u radnu energiju a to ne mogu ako me uspomene zarobe.
