Za koji dan, tačnije 27. avgusta, navršiće se 99 godina od kada je udaren kamen temeljac za Dom narodnog predstavništva, odnosno zgrade Savezne skupštine, danas sedišta Skupštine Srbije. Preseljenje parlamenta u ovu zgradu neki su protumačili kao još jedan pogrešan korak srpske vlasti, jer je za njih ovo zdanje ukleto i treba ga pretvoriti u muzej, a narodu sazidati novi dom. Dok se to ne dogodi, kažu, nema Srbiji napretka.

Ne zidaj kuću na nekadašnjoj raskrsnici ili starom groblju, pravilo je kojeg su se uvek pridržavali ne samo naši preci već i pripadnici drugih civilizacija i kultura. Takvi objekti, po pravilu, postajali su uklete zgrade u kojima su duhovi ili kojekakve više sile stalno uznemiravale stanare i koje su, od podizanja pa do rušenja, pratile nesreće. Zato su se mnogi zapitali da li je dobro što je Skupština Srbije promenila sedište i uselila se u zgradu bivše Savezne skupštine. Jer, zgrada Savezne skupštine, odnedavno sedište republičkog parlamenta, podignuta je baš na takvom terenu, pa su zato, skloni su mnogi da kažu, u njoj nestajale države, a i jedna je od malobrojnih tog značaja u svetu koja je paljena. Tu se, pre nekoliko godina, ubio Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova Srbije.

Znaju mnogi da je na ovom mestu postojala džamija, pa se pretpostavlja da je bilo i turskih grobova, ali se treba vratiti vekovima unazad. Ispod zgrade Savezne skupštine bila je jedna od tri rimske nekropole koliko ih je imao grad Singidunum. Naime, najveće groblje iz rimskog perioda nalazilo se kraj puta što je od Singidunuma vodio ka Viminacijumu, glavnom gradu rimske provincije Gornje Mezije. Išao je od današnjeg Trga republike, Kosovskom ulicom, preko parka Tašmajdan i dalje Bulevarom kralja Aleksandra. Ta takozvana istočna nekropola prostirala se na potesu ulice Dečanske, pa Kosovskom i zahvatala je sve poprečne, Palmotićevu, Vlajkovićevu i Kondinu.

U svim tim ulicama prilikom radova nalaženi su grobovi sa prilozima prema kojima je utvrđeno da su tu sahranjivani viđeniji žitelji Singidunumu. Stručnjaci su pretpostavljali da se i ispod zgrade Skupštine nalaze grobovi, ali je to bilo nemoguće proveriti sve do jeseni 1993. godine. Tada je prilikom iskopavanja tla za izgradnju toplovoda za zgradu Skupštine otkriven deo nekropole. Registrovano je trinaest grobova koji pripadaju vremenu od druge polovine drugog veka, do sredine trećeg veka posle Hrista. Ostaje pitanje koliko je viđenijih građana Singidunuma sahranjeno baš na mestu gde su kasnije udareni temelji skupštinskog zdanja, jer se sa sigurnošću može reći da su baš tu sahranjeni oni koji su pripadali višem staležu.

Rimljani su došli pa otišli, grad je nastavio da živi. Došli su Turci i na tom mestu nikla je džamija. Tačnije bila je tamo gde se završava desno krilo i zauzimala je prostor današnjeg parka preko puta Glavne pošte. Prvo ime džamije se ne pominje, ali je ostala zabeležena kao Batal, što znači napušten, pust, jer je verovatno takva bila kada je Beograd dospeo u ruke Srba.

Zašto su Turci napustili, batalili, jednu od svojih najlepših i najvrednijih građevina u Beogradu za mnoge je ostala tajna. Činjenica je da, kada je Beograd postao srpski grad, ova građevina već uveliko bila napuštena. Da li ih je na to nagnalo nekakvo prokletstvo. Možda legionara koji su ležali ispod temelja. Ili možda praktičan razlog, močvarni teren koji je nagrizao temelje i zbog kojeg će kasnije i skupštinsko zdanje da ima problema.

Bilo kako bilo, tek taj močvarni prostor postao je omiljeno mesto okupljanja naroda. U jednom periodu tu je postojala i najveća stočna pijaca u Srbiji. Na toj poljani je 1830. godine pročitan Hatišerif o pravima Srba i sultanov berat kojim se Milošu Obrenoviću potvrđuje pravo naslednog kneza.

Kralj Aleksandar namerno usporavao gradnju bojeći se smrti

Za mnoge je ostala nepoznanica zašto je taj močvarni teren izabran za izgradnju skupštine. Istoričari su spremni da kažu da je to zbog činjenice da je to tražio narod, jer je to mesto bilo zborište odakle je srpski narod kretao u ratove i bune, ali gde su i primirja sklapana. A da od početka nije sve išlo kako treba govori i podatak da su se opština i graditelji odmah sukobili. Opština se protivila jer se izbor lokacije nije uklapao u regulacioni plan što je prema tada važećim zakonima bilo izuzetno bitno.

A kako je tekla izgradnja ''Skadra na Bojani'', kako je neko svojevremeno nazvao ovo zdanje? Konkurs za Dom narodnog predstavništva raspisan je 1902. godine. Nagradu je dobio čuveni arhitekta Jovan Ilkić.

Ostalo je zabeleženo da je problema bilo na početku gradnje i da su se majstori Crnotravci propisno namučili kako bi zidanje teklo kako valja. Do početka Prvog svetskog rata zgrada je podignuta tek do prizemlja, a onda se zbog ratnih dejstava stalo sa gradnjom. Posle rata gradnja je nastavljena, a radovi su za mnoge nejasno tekli više nego sporo. Hroničari su negde zabeležili da je gradnju kočio lično kralj Aleksandar.

Fotografija Skupštine iz 1920. godine

Naime, sujevernom suverenu neko od tada aktuelnih proroka kazao je da će onog trenutka kada zgrada bude završena kralj da pogine. Koliko u svemu tome ima istine ostaće tajna, tek Aleksandar je, kao što je poznato, oktobra 1934. ubijen u Marseju, a dve godine kasnije, gotovo tri decenije od početka gradnje, zgrada je završena i svečano otvorena. Prvo zasedanje bilo je 20. oktobra te godine.

Onda je počelo uređenje oko zgrade. Dva ogromna konja u skoku, delo čuvenog skulptora Tome Rosandića urađeno na temu narodne pesme ''Igrali se konji vrani'', postavljena su 1939. godine. Oko zgrade je postavljena i ograda od kovanog gvožđa. Konji su i danas tu, ali ograde nema. Jedni kažu sklonile su je poratne vlasti kako bi narod mogao da priđe zgradi jer je ona bila njihova, a drugi da bi se objekat bolje video. U treću pretpostavku teško je poverovati, ali je istinit završetak. Dva tada ugledna političara po svaku cenu htela su da se domognu ograde pa su navijala da se ona sruši. Kada je sklonjena, 1955, završila je oko njihovih vila u kojima su živeli u Zagrebu i Ohridu.

Događanja iz dvehiljadite su svima dobro poznata. Zapalio ju je i opljačkao, kažu, narod, valjda zato što je oduvek bila narodna.