Rusi su negde između

Pogled iz daljine na rajsko poluostrvo košta dva evra - cena jednog kapućina - a sedam da vam otvore dveri ovog grada-ostrva

Pogled sa mora na čuvenu vilu 118 gde spavanje košta 1500 evra

Sedim za okruglim kamenim stolom u restoranu “Pod maslinom” koji se nalazi preko puta Svetog Stefana. Naravno, sedim pod maslinom. Kafa mi je samo izgovor uz koju uživam gledajući najlepše poluostrvo na mediteranskoj obali. Krivo mi je što ne mogu da ga stavim na dlan i ponesem kući.

Upravo me obuzima Stendalov sindrom, neka vrsta bolesti koja nastaje od prevelike lepote. Kao što vernike uzima pod svoje Jerusalimski sindrom, tako i mene opčinjava ovo maleno poluostrvo. Ne tražim lek svojoj bolesti, a i kad bi mi ga kelner doneo na tacni, ne bih ga popio.

Svetim Stefanom bi, kako čujem od kelnera, uskoro trebalo da zagospodare “tamo neki” Singapurci. I oni su grad-država smeštena na poluostrvu, tako da će valjda znati da se brinu o “mlađem bratu”.

Ulaz staje sedam evra. U jednoj od kuća je izložba Voja Stanića. Zanimljivo da je najava na tabli napisana prvo na srpskom (maternjem? crnogorskom? našem?), potom na ruskom, pa tek onda na engleskom.

Dok šetam uskim kamenim uličicama, u svest mi dolaze crno-bele fotografije Vukice Mitrović iz udžbenika. Nisam znao da je rođena u kući koja se nalazi gotovo uz kapiju grada. Mora da je život pre 70 godina bio mnogo težak kad je odlučila da ode iz ove pitomine u Beograd i postane tekstilna radnica.

Streljali su je fašisti 1941. godine. Država joj se kao narodnom heroju odužila pamćenjem, ali, mala je to zamena za život. Vreme, kako ono sunčano, tako i ono prolazno pravi mnoge probleme.

Potpuno su anahrone slike kupača na plaži prepunoj šarenih plastičnih rekvizita i plažnog mobilijara i crno-bele slike Vukice u Beogradu iz 1941. godine.

Moje oči ne mogu da prebroje kućice obrasle u puzavicu, a ruka sama kreće da crta krajolik, umesto da hvata beleške. Vidim samo tri boje: zelenu, crvenu i kamenu. Oči su usmerene samo na jedan kadar - Sveti Stefan sa prevlakom koja ga spaja s kopnom i parčadima neba i mora.

Kako su sada daleko buka i nestašica vode u Budvi... U stvari, sada je sve daleko... Čak nepostojeće...

Talasi mi približavaju nešto sa Svetog Stefana. Čujem ih, ali ne razumem. Mogu samo da osetim prijatnost, ne i da je opišem.

Pitam kelnera bi li menjao svoj posao s mojim. Odgovara mi smeškom. Od crnogorskog kelnera to je više nego ljubazno.

Rasejano naručujem treći kapućino. Nisu jevtini, dva evra. Zaboravio sam da postoje sokovi i jela. Kofein opasno preti mojim živcima.

Kelnera u novoj smeni pitam ima li zvezda u Gradu-hotelu, bar u čuvenom apartmanu 118. Kaže da “u Budvu” pevaju Goca Tržan, Džej i Stoja.

I kraljica je ovde uživala

Osim zastave i još nekih “detalja” nije se mnogo toga promenilo u republici koju još uvek smatramo bratskom. U nju i dalje ulazimo samo sa ličnom kartom. Crnogorci Srbe računaju u domaće, Slovence u inostrane goste, a Rusi su “neđe između”. Pripadnici pomenutih naroda su, čini se, ovog leta najčešći gosti, tako da Slovenska plaža, kojoj su još 1935. godine, kumovali češki turisti, s punim pravom nosi svoj naziv.

Put posut mirisom opalih borovih iglica vodi me ka Kraljičinoj plaži. Tamo, uz pomoć daske pričvšćene za motku, momak ravna pesak na plaži. Na bregu su libanski kedrovi. Na susednom brdu, posle hodanja kilometarski dugim kamenim stepenicama, na mestu gde je nekad bila tvrđavica, sada je predivan restoran. Osećaj nepripadanja, podstaknut zbunjenim pogledima kelnera, tera me odatle. Jasno je da je mesto samo za “punišiće”.

U hotelu “Miločer” noćenje staje 116 evra. Po osobi. Srećom, ima i doručak.

Pesnici bi sad pevali o večnoj lepoti, harmoniji, neprolaznosti umetnosti, a materijalisti o potrebi potkradanja države i društva kako bi se uživalo na ovakvim mestima. Sve ima svoju logiku.