Košarka je jedan od ekipnih sportova koji je oduvek donosio mnogo radosti za naše ljude. Ta konstatacija stoji u potpunosti za muškarce, ali kakva je situacija za ženama. Nekada su dame među obručima bile vrlo blizu svetskog i evropskog vrha, osvajale medalje na evropskim, svetskim prvenstvima i olimpijadama, a kako je situacija sada? Ženska košarka danas kod nas ne pobuđuje veliku pažnju javnosti, a domaći šampionat se prati samo u vidu rezultata i tabela, i to tek u nekim dnevnim sportskim novinama.

- Kod nas ženska košarka kao da ne postoji, a stiče se utisak da nema volje da se nešto promeni. Nema je ni u medijima. Da bi se neki sport popularisao, za njega mora da se čuje. U novinama se objave samo rezultati i to je sve - priča Mila Stamenković, trener "Novog Beograda" i nekadašnji pomoćnik selektora nacionalnog tima.

Kad je sve to počelo?

- Do 2001. godine bilo je nekao. Od tada ženska košarka ide sve niže i niže. Želela bih da se neko trgne iz letargije, da se nešto promeni. Ako se ne poboljšaju stvari, nema svrhe raditi.

Šta ističete kao najveći problem?

- Desilo se da je pad ženske košarke nastupio jer nije bilo para da se zadrže igračice koje nešto vrede. Tako je većina otišla u inostranstvo i to ne za veliki novac, već tek toliko da imaju da žive i prežive. Ovde je posle toga nastao veliki procep, kanal bez dna. Mlađe igračice nisu stasale za izazove koji stoje ispred njih. Ne rade dobro jer misle da su sve postigle igranjem za seniorsku ekipu i za reprezentaciju, a imaju još mnogo da uče i nauče. Traže novac, a za novac treba nešto da daju. Smatram da one ne bi trebalo da primaju novac do 22. godine, dok ne počnu da prave karijeru. To je neki uzrast za obučavanje, a ne za pravljenje karijere.

Kakav je odnos saveza prema svemu tome?

- Tu takođe postoje problemi. Nisam zadovoljna kako se radi. Prošle godine imali smo selektora Zorana Višića za Evropsko prvenstvo u Turskoj. On je sačinio plan i program rada. Zbog nekih svojih privatnih problema morao je da odustane. Na njegovo mesto došao je Miroslav Popov iz "Hemofarma". U međuvremenu je i on odustao zbog svojih privatnih razloga. Krenulo se na turnir u Španiju pred sam šampionat. Odjednom, desila se jedna ružna stvar. Selekciju je vodio treći čovek, Zoran Kovačić, a u novinama čitamo da je tim vodio Miroslav Popov. To je ružan odnos prema devojkama i ženskoj košarci. To je ta slika koja boli svakoga koji se bavi ovim ovim sportom. Ja to ne mogu da razumem.

Kako se izvući iz te situacije?

- Komisija za žensku košarku je predložila selektora. To je bio Ladislav Ratgeber, čovek koji radi u Mađarskoj već desetak godina. Međutim, upravni odbor to nije odobrio iz finansijskih razloga. Ratgeber je odustao zbog toga, pa je selektor postao Jovica Antonić, trener "Hemofarma". On sada dolazi kao rezervno rešenje, što nijedan čovek ne voli. Ja verujem da će on dobro da radi. Treba sačiniti plan i program rada za sledeći ciklus i kvalifikacije za EP. Treba napraviti konačno reprezentaciju u kojoj će se tačno znati ko su nosioci igre. Šta se želi, koje će igračice biti u planu, koje će se mlađe uključivati. Mislim da se debelo zakasnili. Nadam se da ima ljudi od autoriteta u savetu koji će pronaći sistem da se ženska košarka oporavi. Nema ništa od talenata, ako se ne nađe novac za njih. Mlade igračice će propasti. Mi treba da vratimo formirane košarkašice. Mlade devojke moraju da imaju primer na terenu. To sada nema kod nas. Imamo talente i dobre trenere, ali bez ulaganja to će se izgubiti. Nema para za intenzivne treninge, za odlazak u teretanu.

Bili ste pomoćnik saveznog selektora?

- Da, Miroslavu Popovu na Evropskom šampionatu u Francuskoj 2001. godine. Osvojili smo peto mesto. Tada smo otvorili vrata kontinuiteta takmičenja. Trebalo je samo napraviti strategiju uvođenja mlađih igračica u nacionalni tim, sačiniti plan rada. Odziv igračica iz inostrastva bi bio drugačiji. Zbog čega sada neke igračice neće da igraju za reprezentaciju. Neće zato što savez ne garantuje za njih da će im biti plaćeno osiguranje u slučaju povrede. One žene žive od toga. To je osnovni razlog zbog čega se izbegava igranje u reprezentaciji.

Kakva je zainteresovanost među devojčicama danas kod nas za treniranje jednog sporta koji može znatno da utiče na figuru i oblikovanje tela?

Ima zainteresovanosti. Ima talenata, koji imaju strpljenja za treninge, ali nije to problem. Roditelji kad dovedu dete da trenira, oni ga ne puštaju. Mlade devojčice do dvanaest godina treba da počnu da treniraju. Sport daje zdravlje a sa zdravljem ide lepota. Ako trenira, dobro se oseća i razvija se u pravu ženu. Ali, roditelji iz želje da zaštite decu, počeli su da se uživljavaju u ulogu trenera, menadžera, savetnika… Dolaze na sve treninge, mešaju se šta se radi na treningu, šta je ko rekao. Na utakmicama traže da im deca igraju. Posle treninga šalju trenerima i-mejl poruke. Igračice su rastrzane i ne mogu da normalno rade. Oko stola sa statistikom posle meča trener ne može da priđe od roditelja.

Mlade pokazale snagu

Srebrna medalja mladih košarkašica, upravo je pokazala ono što govorim. Talenta imamo, ali se njima ne poklanja dovoljna pažnja. Imamo sjajni potencijal u omladinskom i kadetskom rangu, ali kad dođu do seniorskog tima jednostavno nestanu. To je razlog slabog ulaganja u žensku košarku.

Prvi trener

Mila Stamenković je prvi trener ženskog košarkaškog kluba "Novi Beograd". Od 1975. do 1980. godine igrala je za "Crvenu zvezdu". U tom periodu ekipa sa Malog Kalemegdana bila je najjači klub u zemlji. Tada su treneri bili Strahinja Alagić, trener prvog tima i Zoran Kovačić za mlađe kategorije. Igrala je za "Radnički" iz Beograda, "Radnički" iz Obrenovca, "Banjicu", pa sve do formiranja "Novog Beograda". Zajedno sa desetak drugarica osnovale su klub koji opstaje više od dvadeset godina. Od osnivanja, klub je prošao sedam rangova i sada je član Prve savezne lige. Najveći uspeh je ostvaren u sezoni 1999/2000. godine kad su igrale finale "plej-ofa" gde su poražene od "Hemofarma". Dva puta su igrale u polufinalu nacionalnog Kupa i osvojili su Kup Srbije. Imaju i učešće na evro sceni u Kupu "Lilijane Roketi".