Pažnju mi je privukao plakat sa natpisom „Amerika: od slobode do fašizma”. Usred najprometnije kanske ulice Kroazete, zalepljen na kapiji elitnog hotela „Karlton”, natpis je ipak delovao pomalo grubo u toj filmskoj ludnici navikloj na razne šokove i provokacije. A onda, još je zanimljivije bilo to što plakat poziva na jednu jedinu projekciju filma koja će se održati tokom dve sedmice i to - na plaži! Nije bilo bioskopa slobodnog (ili spremnog?) da prikaže taj film.

Bila je to intriga koju nije trebalo propustiti. Svega nekoliko desetina istomišljenika je sedelo te večeri ispred platna. Slušali smo autora ovog dokumentarca kako nam objašnjava o važnosti onoga što je uradio i utešio nas činjenicom da, putujući Amerikom, nigde nije veliku publiku imao pre sobom. Uglavnom mesta za stajanje i događaji na otvorenom. Čista alternativa.

Ipak, te večeri smo svi uživali u onome što je počelo kao filmska potraga Erona Rusoa za bilo kakvim zakonom koji zahteva od američkih građana da plaćaju porez na svoj rad a završilo se kao sistematsko ukidanje građanskih sloboda u Americi. Kroz seriju razgovora sa običnim ljudima, poreskim službenicima, policajcima, političarima, advokatima, uz nešto humora i pregršt oštroumnih zapažanja, njegov film je povezao štampanje novca sa poreskom politikom, krađom glasova na izborima, uvođenjem lične karte (koja će za Amerikance postati obavezna maja 2008. godine) i sistema identifikacije putem radio-frekvencija koje će služiti za praćenje građana.

Zaključak filma je da američka vlada sve više poprima obrise polcijske države. Evropskoj premijeri filma je prisustvovao Eronov stari prijatelj, holivudski glumac Nik Nolti. Naime, Ruso je nekada bio poznati producent koji stoji iza filmova kao što su „Ruža” sa Bet Midler, „Zamenjena mesta” sa Edijem Marfijem i „Učitelji” u kome je pored Noltija igrao Morgan Friman.

Osim što u svojoj karijeri ima šest nominacija za „Oskara” i tri osvojena „Zlatna globusa”, Eron Ruso je vrlo zanimljiva osoba, neobične biografije, otvorenog uma i oštrog jezika koji je ekskluzivno, u razgovoru, za „Ilustrovanu Politiku” pričao o svoj „borbi protiv fašizma”.

- Pre dve godine sam odlučio da napravim ovaj film razmišljajući o tome u kakvoj to državi živim i godinama slušajući ljude koji ne shvataju zbog čega moraju da plaćaju porez na svoj rad. Otkrio sam da je poreski sistem samo sistem jednog većeg problema: Amerika polako postaje policijska država! Nekada je bila zemlja koja je postojala zbog naroda i koju je vodio narod a kojom danas vladaju državne institucije i korporacije. Baš po definiciji fašizma koju je postavio Musolini: zemlja sa ogromnom vladom i velikim kompanijama koje zajedno guše ljude.

A pre ovog dokumentarca, ko je bio Eron Ruso, šta je radio i kako je stigao do toga da Ameriku „oslobađa od fašizma”?

- Rođen sam i odrastao u Njujorku, bio sam u filmskom poslu, počeo sam kao menadžer Bet Midler a posle Suzan Sarandon, Šer i još mnogo glumaca. Radio sam onda televizijske šou programe, opet sa Bet Midler ali i sa Dastinom Hofmanom, a onda sam se okrenuo filmu. Dobio sam priznanja, o tome ste već čitali. Onda sam se 1985. kandidovao za guvernera Nevade i završio na drugom mestu sa jednom trećinom svih glasova. Radio sam razne zanimljive stvari u životu. Sada sam rešio da objedinim moje znanje iz filma sa političkom veštinom i snimim svedočanstvo o tome šta se danas dešava sa Amerikom i njenim građanima. Nadam se da mogu da popravim stvari jer ono što se dešava u SAD događaće se, ili se već događa, u ostatku sveta.

Baš zato što najbolje poznaje situaciju u svom dvorištu, počeo je, kaže, da čisti odatle.

- Ustav više ne postoji u Americi, vlada ga ne poštuje a narod služi vladi umesto da je obrnuto. I stalno je sve gore. Problem, ne samo u SAD nego i u velikom delu sveta, je što vlade upravljaju Centralnim bankama. Imate „neizabrane” direktore centralnih banaka koje postavlja vlada. Oni štampaju novac a onaj ko štampa novac, kontroliše vladu. Tako centralna banka postaje primer komunističkog manifesta i Amerika je sve manje kapitalistička a sve više socijalistička zemlja vođena jakom vladom. Vrlo fašistička zemlja koja kontroliše živote svojih ljudi.

Da li to znači da su ljudi poput Bila Gejtsa opasniji za Ameriku od Džordža Buša, na primer?

- Konkretno, ne mislim da Gejts ima neku veliku političku moć, drugi privrednici su opasniji. „Majkrosoft” je opasan jer je deo tehnologije koja koja određuje živote ljudima, pravi čipove za uređaje koji će pratiti ljude. Najopasnija od svih privatnih korporacija je Državni trezor dok neke druge žive dojeći se njenim mlekom. Moje viđenje je da treba zatvoriti Državni trezor i sistem centralne banke i Amerika će opet biti slobodna kao nekada.

A šta onda?

- Jednostavno. Država ima pravo da štampa novac? Da. E, 1913. je ona to pravo prenela na privatnu banku i sada kada vladi treba novac ona ga pozajmljuje od te banke i još plaća kamatu na to. Vidite? Zato država uvodi sve više poreza kako bi mogla da plaća te kamate. Takva je i Engleska banka, privatna. Zato su Džordž Buš i Toni Bler krenuli zajedno u rat u Irak jer su banke htele taj rat. I ostatku sveta se isto dešava. Ove banke nisu ni nacionalne niti su ti trezori državni iako se tako zovu. Nisu ništa više federalne od „Federal Ekspresa”.To samo služi da zbuni ljude. Ja sam napravio film da bi ljudi razumeli.

Ali, svakoj državi istovremeno treba neki novac, mora da živi od nečega?

- Da, ali svaki čovek poseduje svoj život i svačiji rad je privatna svojina, svako poseduje svoj rad. Kada za nekoga radite, vi se menjate, dajete svoj rad a on vam svoj novac. Potpuno privatna razmena privatne svojine. Ako vam naplačuje porez na rad znači da vas država poseduje, da postajete sluga te privatne banke. U Americi imate bezbroj poreza na razne stvari ali nečiji rad je nešto drugo. Ne kažem da porezi ne treba da postoje, samo da je porez na rad potpuno nezakonit. U Americi do 1913. nikada nije bilo oporezivanja rada, osim par godina tokom građanskog rata. Vrhovni sud je 1916. opovrgao tumačenje vlade da 16. amandman ustava dozvoljava oporezivanje rada. Godinu dana kasnije je vlada prestala sa porezima na rad, ali ih je vratila s početkom Drugog svetskog rata da bi finansirala vojsku. Rat se završio ali je porez ostao.

Danas svi kritikuju američku vladu, posebno Buša. Mislite li da su njegov prethodnik Bil Klinton i tadašnja vlada, recimo, bili bolji?

- Istina je istina, čovek mora da bude iskren. I Klintona su na vlast doveli bankari baš kao i Bušove. I Hilari Klinton. Hilari čak više nego bilo koga drugog. Ona želi da bude prva žena američki predsednik u istoriji. Ona je prostitutka (rečeno uličnim žargonom, u augmentativu, p.a.), prodala je dušu tim ljudima i radi sve što oni požele. Nije drugačije ni kod Tonija Blera. U Americi, demokarte i republikanci, sve je to isto.

Kada poznati ljudi, holivudski glumci na primer, kritikuju Buša a slikaju se sa Klintonom i hvale ga, da li su oni samo naivni?

- Da, većina glumaca koje znam imaju dobro srce ali ne razumeju šta se dešava jer su im isprani mozgovi i misle da su demokrate suprotno od republikanaca, liberali od konzervativaca a u tome nije stvar jer svi oni vode državu onako kako neki drugi žele. Filmovi Majkla Mura, koji su zanatski dobri, samo su doprineli polarizaciji Amerike. Ne slažem se sa filozofijom tih filmova jer igraju u okviru sistema dok ga moj razotkriva. I dobija ovacije gde god ga prikažem.

Većina Amerikanaca nema pasoš i slabo putuje. Mislite li da znaju koliko u svetu mrze američku politiku pa čak i samu zemlju koja je reprezentuje?

- Većina Amerikanaca, kao što ste rekli, sedi kod kuće, ne razume stvari, da je od najobožavanije zemlje na svetu postala najprezrenija a razlog tome je što se Amerika promenila. Bila je to slobodna zemlja koja je gledala svoja posla a sada je zemlja koja pokušava da diktira drugima kako će da žive. Buš govori o uvođenju demokratije na Bliski istok, recimo? Ako pogledate američki ustav, reč demokratija se u njemu ne spominje nijednom. Ni u Deklaraciji o nezavisnosti. Ljudi koji su stvarali Ameriku mrzeli su reč demokratija jer ona znači da 51 posto ljudi kontroliše preostalih 49 a to nije sloboda. A Amerika je stvarana na ideji da ni 99 posto ljudi ne može da preduzme akcije protiv jednog procenta ljudi i da svi imaju pravo samim tim što su rođeni, bez obzira šta svi ostali misle. I dokle god ne ugožavate drugo ljudsko biće možete da radite šta želite. Ja ne želim da me kontroliše većina.

Koliko znate o Jugoslaviji, Srbiji, onome što se tamo dešavalo poslednjih godina, ratovima, bombardovanju...?

- Ne znam mnogo o Bosni, Srbiji, ali znam da Amerika nije imala pravo da ide tamo, bombarduje ljude, zauzima nečiju stranu jer su to stvari drugih zemalja a Amerika ne treba da bude svetski policajac. Više znam o Iraku i zbog toga me je bilo sramota što sam Amerikanac. Oni su to doživeli kao vatromet: „O, eno ga svetlo na nebu”. A toliki su ljudi izginuli.

Budućnost Amerike u narednih nekoliko godina?

- Ako ništa ne zaustavi pravac u kome ide, biće policijska država. Ostalo nam je još par sekundi pre nego što se zatvore gvozdena vrata. Imamo potpuno korumpiranu i nesuvislu vladu i grupu veoma pametnih bankara koji znaju da je kontrolišu. Ne plašim se za svoj život zbog ovoga što radim jer da me ubiju moje ime bi postalo još veće.

Poruka za kraj?

- Vreme je je da prestanemo da budemo demokrate i republikanci. Vreme je da budemo dobri Amerikanci a to znači da verujemo u ustav, u slobodu i da ne radimo stvari koje drugima oduzimaju slobodu. Ne treba da se borimo jedni protiv drugih, dovoljno je samo zatvoriti centralne banke.