U kući Ostojića, u selu Zlakusa, dvadesetak kilometara od Guče, jutro posle završetka najprestižnijeg takmičenja trubača na svetu, radost pobede je nadvladala umor skupljan pet saborskih dana.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

- Trči komšinica, plače i viče: “Angelina, da umreš sutra da ne žališ, kad su ti ovakva deca” - opisuje Veljkova baka kako im je u kuću stigao muštuluk da joj unuk proglašen za najboljeg trubača ovogodišnjeg Dragačevskog sabora. - Što da umrem, velim joj ja, baš zbog toga tek ću da živim.

Veljkov deda, Boško, sedamdesetogodišnjak sa pedesetpetogodišnjim radnim stažom u trubaštvu, od radosti potpuno uzvilenio. Iako ga noge od pre neku godinu baš ne služe najbolje, ne može a da ne ustane, zagrli Veljka, pomiluje pogledom.

- Samo da doživim da završi fakultet - kaže Boško. - Tada bi mi srce bilo puno.

Veljko je prvo naučio da udara u bubanj. Uostalom tata Dragan je dobošar. Truba ga nije interesovala. Ali, deda je svirao, i, osvajao ih je kao nagradu u Guči, pa je truba u kući bilo više nego igračaka.

- Brat Marko, koji sada svira prvi tenor u mom orkestru i ja, uzmemo trube ponekad, pa onako sviruckamo. Jednog dana tata uđe u sobu gde smo se mi tako zezali i podvikne: “More, hoćete li vi da svirate, ili nećete!” Šta ćemo, morali smo da poslušamo starijeg - smeje se Veljko. - Moj prvi nastup je bio u petom razredu, svirao sam sa dedom na nekom poselu u Mrčajevcima. Posle smo Marko i ja svirali tri godine u orkestru Božidara Lukovića, dok 2000. nismo osnovali svoj orkestar. Kod Bože nismo uzimali pare za svirku. Sad ovi mlađi prvo urade vizitkarte, pa onda uče da sviraju.

Na Saboru se prvi put pojavio 1999. godine. Imao je tek četrnaest godina, zbog njih nije ni osvojio nagradu, ali svirao je “Pšeničice, sitno seme” tako da su mu ime svi zapamtili.

- Kod mene je nekako sve išlo logično, po redu. Prvo sam osvojio treću, pa drugu i onda 2004. godine prvu trubu, vašu nagradu. I, evo, dve godine posle, imam još jednu trubu sa potpisom “Ilustrovane” - priča Veljko. - Nisam je iz te priče “vežbao sam danima, potpuno sam posvećen trubi”. Ja sam po prirodi malo lenj i smatram da treba živeti, videti i doživeti sve, uživati u životu. A i prosto imam taj dar: danas skinem neku stvar, sutra je već sviram. Sam radim aranžamne za ceo orkestar. Sviđami se taj posao. Dobro mi ide. Pomažem im i učim i dva mlada orkestra “Etno-art” iz Koštunića i “Društvo srpskih prijatelja”. Kad im zafale trube, ja im dam moje.

Čilderice iz Poljske

U Guči mu je najmilije što može da se nasluša toliko trube za tri dana za šta bi u normalnim okolnostima trebalo godinu dana. I što može da sluša i strane i naše duvače.

- Ne sviđa mi se što mladi ljudi dolaze da se napiju. Malo njih dođe samo zbog trube - kaže.

Veljko je student druge godine Muzičke akademije u Zvečanu. Hteo je on da upiše fakultet u Beogradu, ali su mu postavili uslov da se odrekne narodne muzike. Nije hteo. Sada je oduševljen profesorom Izudinom Čvarkovićem ispod čijeg trubačkog i pedagoškog šinjela su izašli i Duško Gojković i Stjepko Gut. Šta bi on želeo da kao trubač profesionalac još postigne?

- Želeo bih da budem prva truba u filharmoniji - kaže bez imalo dvoumljenja.

Odavno nije bilo lakše odgovoriti na pitanje šta je obeležilo Dragačevski sabor. Spisak događaja i ličnosti nije mali, ali je svaki dao pečat 46. Saboru i služiće za upoređivanje sledećeg avgusta.

Nesumnjivo najveću medijsku pažnju izazvao je Vojislav Koštunica. Njemu je pripala ta čast da, u istoriji Sabora, bude prvi predsednik vlade Srbije koji je otvorio finalno takmičenje. Velimir Ilić je prvi domaćin Sabora koji je tu dostojanstvenu funkciju obavljao dve godine uzastopno. Boban Marković je prvi trubač sa titulom ambasadora Dragačeva i počasnog građanina Guče, varoši sa četiri hiljade stanovnika. Dejan Petrović, dvadesetjednogodišnjak iz Užica, postao je najmlaći majstor trube. Prvi put sviranje po ulicama i šatrama ograničeno na dva sata po ponoći. Prvi put i crkvena porta dobila scenu sa reflektorima. Prvi put prvi na cilj stigli Izraelci, a u Guču došli i pravi Australijanci, a Nemci ozbiljno zapretili da po brojnosti preteknu standardne strane goste Slovence.

Profesionalne i plesačice amaterke, od sedam dotrideset sedam godina, uz pivo, defintivno stale rame uz rame trubama kao zaštitnom znaku Sabora, a umesto estradnih zvezda i novokomponovanih biznismena status najpoznatijih gostiju preuzeli političari. Pobedi se najviše radovali najmlaći, pioniri David Redžepović i Marko Antić. Najbolje su prošli kafići gde je bilo i najveselije i šatre van centra varoši sa kariranim stolnjacima i drvenim stolicama i nižim cenama hrane od onih koje su važile u nalickanim šatrama u porti.

Strancima se najviše obradovali domaćini i mladi Saboraši koji već pet godina dominiraju Gučom. Oni nostalgični, koji pamte kad je Guča više bila više najpoznatiji vašar u Srbiji nego najveći svetski festival trube i kad su sponzori bili najveća državna preduzeća, a ne privatne pivare, ogorčeno komentarišu da “samo fale igračice na trapezu”. A opet ne može a da ne prija kad se čuje da Izraelaci sviraju “Tobdžijsko kolo” i “Moravac” ili da je pedesetak Australijanaca prevalilo hiljade kilometara samo da bi se lično uverili šta je to što Guču čini jedinstvenom varoši na svetu.

- Kad su stigli u petak u ponoć izgledali su kao izgubljena jagnjad - kaže Mira Jerinić čiji je posao bio da svakom gostu nađe krevet. - Čim posle nisu dolazili u Dom kulture da me traže, znači da su se snašli, da im je dobro.

Spomenik trubaču je kultno mesto u Guči. Da zagrle bronzanu figuru i daj taj trenutak ovekoveče na fotografiji - žele svi. Danju je tu atmosfera kao na Trafalgar skveru u Londonu ili ispred Ajfelove kule u Parizu. Noću, kao na tehno žurci. Lepo je primetio još pre četiri godine akademik Matija Bećković, kada je bio domaćin Sabora: “Egzit je u Guči.”

Srđan Jokanović, urednik u „Ilustrovanoj” uručio je našu trubu Veljku Ostojiću

Boban Marković je svirao na najpoznatijim svetskim festivalima, ali samo u Guči, po sopstvenim rečima, pada u delirijum. I kad on svira i kad njemu sviraju. Njegov koncert na stadionu umesto planiranih 90 trajao je 150 minuta. Posle se on veselio uz trubače Srđana Azirovića iz Bojnika, do jutra.

- Obožavam ga. Uvek kad ga vidim, poljubim ga u ruku - priča Srđan uzbuđeno. - Častio nas, kako da nije. Ali, ja sam mu sve pare vratio. Meni je čast da mu sviram. Posle je ceo orkestar vodio na gozbu. Stvarno je veliki i čovek i muzičar.

Častio i premijer i ministri, potvrdio Nenad Mladenović iz Vranja, čiji orkestar im je uveličao ručak. Cifra je ostala tajna, ali širok osmeh muzičara kad su izašli iz motela jasno je govorio da je uživanje bilo obostrano.

Sve njihove pobedničke trube: Veljko Ostojić sa dedom Boškom u svom domu u selu Zlakusa

Kao i svake godine, u Marinovića kafani, uživao je i Željko Obradović, bivši selektor naše košarkaške reprezentacije, i stotine mladih oko njega. Naišle cisterne za pranje ulica pa su se svi hladili vodom iz šmrkova. Posle su stigli policajci i naredili trubačima da ostave instrumente, ili, sledi zaplena. Probili su vreme. Davno je prošlo dva sata po ponoći. Žurka je prekinuta bez objašnjavanja.

Još jedna sportska legenda stigla je u Guču, Milutin Šoškić, proslavljeni golman “Partizana”, sada trener golmana reprezentacije SAD.

- Srećan sam što prvi put dolazim u nezavisnu Srbiju i u Guču. Imam tremu veću nego dok sam branio. Trema je od ponosa, što saznajem da sam Srbin, da postojim - kaže.

On je na Sabor iz Amerike stigao sa grupom biznismenima srpskog porekla i poznatim vajarom Bobanom Ilićem. Svi su u Guču došli prvi put.

- Šokiran sam snagom muzike. Neprestano se šetam sa fotoaparatom u rukama, kao pravi američki turista. Ako me pozovu, napraviću izložbu u Guči - kaže vajar.

Dan posle završetka 46. Dragačevskog sabora ulice Guče su bile čiste i, sablasno puste. Da je kroz nju protutnjao uragan strasnog spoja bleh muzike, igre i pijanstva, izražen brojem od 400.000 ljudi, moglo se videti tek iza kuća, u dvorištima zaklonjenim sa ulice i baštama i njivama najbližim centru varoši. Sve ugaženo i zagađeno, od smeća i bezobrazluka onih koji su umesto u eko-ve-ceima, kojih je bukvalno bilo na svakom koraku, fiziološke potrebe obavljali iza ćoška. Domaćini nemaju snage ni da komentarišu takvo ponašanje gostiju, samo se, psujući, hvataju za glavu.