Životna deviza Dragoslava Matejića sadržana je u rečima Matije Bećkovića: “Ćeraćemo se još.” U protekle tri decenije ovaj Beograđanin je dobro upoznao “neprijatelja” i razradio borbenu taktiku. Istina, koronarnu bolest nije pobedio, ali je uspeo da, koliko je to moguće, ipak vodi normalan život. Uveren da je nepoverenje u najsavremenije medicinske dijagnostičke i terapeutske metode najbolji saveznik svake, pa i ove bolesti, Dragoslav je pre dve godine rešio da objavi knjigu “Srce pod skalpelom”, svojevrsnu autobiografsku ispovest jednog, kako bi naš narod rekao, “srčanog bolesnika”. Sve u nadi da će svojim iskustvom pomoći bolesnima, ali i zdravima da preduprede i prepoznaju prve alarmantne srčane tegobe. Ovih dana je izašlo i drugo, dopunjeno izdanje.

Dakle, evo kako je počelo. Tog aprilskog dana 1976. Dragoslav je još bio, kako sam ističe, u punoj “muškoj” snazi, tek je napunio 47 godina, kad je žureći preko raskrsnice u Nemanjinoj ulici, iznenada osetio reski bol ispod grudne kosti.

- Posle minut-dva, bol je nestao, ali se već sutradan ponovio dok sam koračao blagom uzbrdicom - seća se. - Mislio sam da “srce boli” samo na levoj strani i da je bol u grudima posledica nedostatka kondicije. Bol se i kasnije povremeno javljala sa većim fizičkim naporom, i nestajala uz osećaj, kao da mi se u srcu nešto otvorilo. “Produvaše mi se dizne”, govorio sam, verujući da čak treba da pojačam fizički napor kad do bola dođe. Zato sam počeo da igram tenis. Bol ispod grudne kosti se sad širio u levo rame. Bio sam pravnik, intelektualac, ali nepismen da prepoznam opasnu i, po posledicama, tešku bolest.

Rezultati dobri, a njemu loše

Na nagovor prijatelja, rešio je da ode kod lekara. Urađeni su mu EKG, test opterećenja (ergotest), laboratorijske analize krvi. Sve vrednosti su bile u dozvoljenim granicama. Ali, kad je bol počeo da se javlja i u stanju mirovanja, pod sumnjom da je ipak reč o angini pektoris, morao je da legne u bolnicu radi daljih pretraga. Tu, u bolnici, sad već ozbiljno zabrinut za svoje zdravlje, počeo je samoanalizu faktora rizika.

Pušio je od 22. do 40. godine, dok je od alkohola pio samo pivo. Telesna težina, krvni pritisak, masnoće i šećer u krvi, nikad nisu prelazili granice normale. Što se genetskih predispozicija tiče, dede, babe i majka su umrli od starosti. Oca je ubio karcinom, ali je u 60. preživeo infarkt. Pored, eventualnog, naslednog faktora, zaključio je, najozbiljnije ožiljke na njegovom srcu mogao je da ostavi stres, budući da je godinama bio na rukovodećim položajima ( u Izvršnom veću Srbije, a kasnije zamenik direktora PTT Srbije).

- Otpušten sam sa sumnjom na nestabilnu anginu pektoris (Angina pectoris non stabilis) koja, kako su mi rekli, zahteva hitno bolničko lečenje. Objasnili su da se radi o ishemijskoj bolesti srca, odnosno, nedovoljnom prilivu krvi u srčane arterije, usled taloženja masti na njihovim zidovima. Ukoliko bi grumen masnoće začepio krvni sud, na tom mestu bi došlo do infarkta miokarda. Sve to još nije bilo potvrđeno, jer su moje analize bile dobre. Čak se neko vreme bol uopšte nije javljao, pa sam počeo da razmišljam kako su lekari pogrešili. Nažalost, nije dugo potrajalo.

Čim su se tegobe ponovile, Dragoslav je sam zatražio uput za koronarografiju u bolnici “Dr Dragiša Mišović”. Da taj dijagnostički zahvat nije baš bezazlen, shvatio je tek kad je za to morao da da pismenu saglasnost.

- Ipak, samo koronarografija pokazuje srce i njegove krvne sudove kao na dlanu - veli Dragoslav Matejić. - Sastoji se od uvlačenja katetera i odgovarajuće “sonde” iz preponskog dela arterije do srčanih krvnih sudova. Šetnju “sonde” prate specijalne kamere koje emituju sliku na dva monitora. Cela operacija traje sat i po i, sem neprijatnog osećaja “vrućine” prilikom ubrizgavanja kontrasta, potpuno je bezbolna. Ovo ispitivanje je pokazalo da su mi krvni sudovi srca suženi na tri mesta i da je operacija neminovna.

Bila je to prva potvrda da nije uobraženi bolesnik. Začudo, nije se uplašio. Umesto straha, u njemu se javio prkos da pobedi bolest.

Krajem sedamdesetih, u Jugoslaviji se još nisu obavljale tako složene operacije na otvorenom srcu, pa je konzilijum lekara Dragoslavu preporučio da ode u Ženevu, u kliniku “Ženolije” gde je duže vreme operisao naš zemljak dr Ninoslav Radovanović, kardiohirurg evropskog renomea.

- Ni na putu u operacionu salu nisam razmišljao o smrti, već o životu. Teška operacija je prošla kako se samo poželeti može. Brzo sam se oporavljao. Boravak u klinici “Ženolije” opisao sam detaljno u knjizi. Po povratku u Beograd, najpre sam bio mesec dana u Zavodu za rehabilitaciju u Sokobanjskoj, a posle i u Niškoj Banji. Dobro sam se osećao. Nisam više imao nikakvih tegoba.

Sa suprugom Vericom

Sledećih deset godina, disciplinovano se pridržavajući lekarskih uputstava, uz redovne kontrole i lekove, Dragoslav je živeo životom zdravog čoveka. Samo tri meseca po operaciji počeo je da radi puno radno vreme. Svakodnevno je šetao pet do deset kilometara, umereno jeo, a popio bi i poneko pivo. A onda, 29. novembra 1987, na državni praznik i godišnjicu braka, dok je iščekivao goste, ponovo je osetio prvo potmuli, a onda sve oštriji, dobro poznati bol ispod grudne kosti. Znao je da je to anginozni napad. Odmah je uzeo nitroglicerin. Sledećeg jutra, reski bol ga je prenuo iz dubokog sna. Nije popuštao ni posle dva nitroglicerina. Hitno je prebačen u Gradsku bolnicu. Straha ni ovoga puta nije bilo. “Zar su mi bajpasovi tako kratko trajali? Zar opet sve iz početka?” - razmišljao je, spreman da se ponovo suoči sa podmuklim neprijateljem i pobedi ga.

Dr Aleksandrov novi spasitelj

Koronarografija na VMA će ubrzo pokazati da su takozvani graftovi bajpasova prve operacije sto odsto začepljeni, uz još dva nova suženja od preko pedeset odsto u levoj komori. Reoperacija je bila neminovna. To ga, međutim, nije onespokojilo. Znao je da je njegov nekadašnji “spasitelj”, prof. dr Ninoslav Radovanović sada savim blizu, u bolnici u Sremskoj Kamenici. Poslao mu je sve nalaze. Vreme je prolazilo, ali poziv iz Sremske Kamenice nije stizao. Dugo čekanje ga je uznemiravalo.

Onda je osvanuo 1. februar 1988, dan kad će se tri puta sresti sa smrću. Razdirući bol u grudima mu je zamagljivao svest. Oblio ga je hladan znoj. Supruga Verica je usplahireno pozvala Hitnu pomoć. Seća se da su stigli lekari i - ničega više. Bila je to klasična fibrilacija ili, kako to narod zove, klinička smrt. Probudio se iznenađen što leži na podu. Video je uplakane suprugu i sina Zorana. Tek što je pokušao da im nešto kaže, ponovo je utonuo u tamu. Lekarska ekipa, predvođena doktorkom Sofijom Dunjić, opet ga je vratila u život. U bespovratnom ponoru se još jednom našao u bolnici. Kad je uz šamaranje i povike “Dišite! Dišite!” ljudi u belim mantilima došao svesti, shvatio je da vreme više ne radi za njega.

Najzad je iz Sremske Kamenice stigao odgovor. Poražavajući. Konzilijum lekara je odbio mogućnost njegove operacije “zbog komplikacija i velikog rizika”, uz savet da se obrati nekoj klinici u inostranstvu. Prvi put je osetio beznađe.

Dijagram i šema premošćivanja (crveno) u reoperaciji

- Kao zatvorenik osuđen na smrt, odbrojavao sam dane očekujući pomilovanje - seća se. - Onda se pojavio moj novi spasitelj, dr Rastko Aleksandrov, kardiohirurg sa VMA, koji je pristao da obavi taj složeni hirurški zahvat. Bila je to prva uspešna reoperacija bajpasa u ondašnjoj Jugoslaviji. Dr Aleksandrov je moje srce držao u rukama, vratio mu snagu i samim tim, ponovo mi produžio život. Taj čovek za mene ima oreol sveca. Veliki smo prijatelji, evo, već osamnaest godina!

Osamnaest godina je i od dramatične reoperacije. Uz redovnu terapiju i kontrolu, srce sluša Dragoslava. Ali, nije imuno na godine starosti. Jednog dana mu se učinilo kako srce sporije radi. Odmah je izmerio puls. Samo trideset dva otkucaja u minutu! Čudilo ga je što ne oseća nikakve smetnje.

- Psihički sam bio pripremljen da opet legnem na kardiološki sto, takmičarski spreman na novi obračun sa bolešću - tvrdi. - Sada su mi samo u Pejsmejker centru Kliničkog centra Srbije, ispod desne ključne kosti stavili spravicu koja treba da pojača frekvenciju rada mog srca. Rad pejsmejkera može da ugrozi mobilni telefon, blizina mikrotalasne pećnice i ostalih izvora elektriciteta, kao i velike vibracije. Nezamislivo je i ispitivanje magnetnom rezonancom.

Bio je uveren da se s njegovim srcem ništa značajnije više ne može desiti. Ali, početkom ove godine, posle većih fizičkih napora, ponovo se javio dobro poznati bol u grudima. Usledili su obroci nitroglicerina, koronarografija, peta po redu. Posle osamnaest godina, desni bajpas dr Aleksandrova je potpuno bio neprohodan, dok je levi bio prohodan još osamdeset odsto. Nažalost, zbog mesta i veličine začepljenja, operacija više nije moguća, a, prema proceni lekara, niti balon dilatacija ili ugradnja stenta.

- Optimizam me nije napustio - kaže Dragoslav Matejić. - Tu je još, doduše znatno suženi, levi bajpas, tu je pejsmejker, tu su lekovi. I - “Ćeraćemo se još“.