Sa toliko oduševljenja priča o filmu "Sedam i po" da nije čudo što se prihvatio da bude i jedan od producenata koji će pomoći u nastajanju ovog neobičnog dela. Ostvarenje Miroslava Momčilovića (scenarista i režiser) posvećeno je gresima i grešnicima. Na premijeri filma u "Sava centru" bilo je gotovo četiri hiljade ljudi i svi su burnim aplauzom i ovacijama pozdravili glavne junake.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Trifunović je imao razloga da bude zadovoljan: ostvario je dobru ulogu, potpisan je i ispod jednog od naših najboljih filmova ove godine, a u jednoj od epizoda pojavljuje se i Branislavljev otac, glumac Toma Trifunović.

- Lepo je igrati u filmu koji vredi i koji će ostati - govori nam mladi Trfunović koji igra Bojana, jednog od dva ortaka iz kraja, kako sam voli da opiše svoj lik. - On i Raule pokušavaju da izvuku pare od Dijega Maradone šaljući mu patentičan video snimak u kome Bojan kuka nad svojom "teškom" sudbinom.

Toliko smeha u publici tokom gledanja filma, Branislav objašnjava činjenicom "da se svako pronalazi u nekom grehu"!

- Mada igram u priči o srebroljublju, mislim da je Srbima najbliži greh zavist. On nas opterećuje, pojedinačno i kao narod. Ako bih morao da biram, više bih voleo da nas "krasi" jedan drugi, recimo neumerenost u jelu i piću.

Da li i on oseća teret zavisti?

- Naravno da sam osećao i zavist, ali ja imam granicu u svemu pa i u tome. Bile su to dečje bolesti, a sada, stvarno, ne zavidim nikome. Postoji nešto u meni, mom vaspitanju, što me tera da budem bolji, da se popravim, a ne da se zavist pretvori u mržnju.

A u obrnutom smeru, da li zavist stiže do njega?

- Znam ljude koji mi zavide. Vidi se to, oseti. Na čemu? Na uspehu, valjda. Ne smatram da je to veliki uspeh, ali za neke izgleda jeste. Smatram da je to njihov problem i nikada ne ulazim u objašnjenja zašto je to tako. A što se tiče neumerenosti u jelu i piću, pod kontrolom je što se, nadam se, vidi. Laž je moj jedini greh. Evo, slagao sam brata da ću mu kupiti poklon za rođendan. Nije se naljutio. Navikli smo to na ta iznenađenja. Čestitao sam mu i doneo tortu koju mu je majka poslala. Malo li je?

Ipak, da li je nešto naučio iz priče Miroslava Momčilovića?

- Da ne treba suditi ljudima koji su počinili greh, jer svi smo mi samo ljudi. Film poručuje da grešnike treba razumeti, a lično smatram da je mnogo lepše oprostiti i doživeti da ti ljudi shvate da su pogrešili.

Iako mu je i brat Sergej glumac, kao i tata Tomislav, još se nije desilo da na filmu igraju zajedno. Sada je bila prilika, ali...

- Tata igra vlasnika teretane u epizodi "Gnev". Nismo imali zajedničke scene... Nadam se da ćemo jednog dana igrati zajedno.

Dok "Sedam i po" bez ikakve kontrole obara rekorde u gledanosti i nagradama što ih osvaja na festivalima, dotle nam Bane prenosi svoje utiske sa sarajevske smotre koja mu je posebno ostala u pamćenju. "Tamo je bila najbolja reakcija publike, pored one u Beogradu." U Sarajevu je upoznao i svetske zvezde poput Nika Noltija ili Bono Voksa iz grupe "Ju Tu".

- Što su ljudi veće zvezde to su normalniji što posebno važi za Nika. Čini mi se da su oni veliki glumci i velike zvezde postali baš zato što su veliki ljudi. Nolti nije morao da nam prilazi u dva posle ponoći i pita nas kako smo, ali on je to zaista želeo da zna. A Bono, on se samo pojavio na crvenom tepihu, pozirao, slikao sa nama i to je to.

Bane ima dosta posla ovih dana, ne samo zbog sedam predstava u kojima igra, nego i zbog promocije ovog filma. Viđamo ga i na većini javnih manifestacija u glavnom gradu, od modnih revija i premijera do teniskih mečeva. Deluje odmorno, uprkos takvom tempu života.

- Greh bi bio da ne budem nasmejan - dodaje Trifunović objašnjavajući kako osmeh na lice mogu da mu izmame ljudi i osećaj unutrašnjeg zadovoljstva. - I kad jesam i kad nisam dobro raspoložen ljudi su glavni krivci za ta osećanja. Trudim se da postavim granice normalnog i mogućeg, da te granice budu realne a to je važno za sreću svakog čoveka. Jer, ako su ti ciljevi nedostižni, bićemo nesrećni ako ih ne postignemo, a u takvim slučajevima je neuspeh gotovo izvestan.

Kao u slučaju predstave "Disko svinje" gde Bane igra sa Marijom Karan. Počelo je kao mali kamerni komad sa dvoje glumaca a ispalo je hit ovog leta u Beogradu. Publika sa nestrpljenjem iščekuje da ta priča stigne na redovan repertoar.

- Taj komad je tako srpski iako ga nije napisao Srbin već irski pisac Enda Volš. Mnogi među nama su mislili da smo mi najgori ali takvi ljudi postoje svuda na svetu. Ima šta da se vidi, zbog čega su ti mladi toliko agresivni a dasu istovremeno nežni: rasplaču se za dva minuta.

Po sopstvenom priznanju, Bane tokom predstave bude lakši za tri kilograma: "Posle prvih petnaest minuta kupam se u znoju."

Zato mu je odmor potrebniji nego ikad, ali - mrka kapa.

- Svi moji privatni planovi vezani su za posao: treba mi samo pet slobodnih dana da odem na Zlatibor, u kuću mojih kumova, da ništa ne radim. Sedeo bih, pio kafu, udisao vazduh i zaboravio na sat.

Na Zlatiboru ga bar niko neće kritikovati kao što to čini brat Sergej kada povremeno iz Amerike dođe i vidi situaciju u njihovom zajedničkom stanu.

- Da, stalno me grdi što ne zalivam cveće i ono se suši. Obećavam da ću se popraviti a najviše ću se posvetiti ljubičici.

Sudeći po ovim fotografijama, baš se posvetio i koleginici Nataši Marković: iz njene ruke jede jabuku!

Uh. Iz njene ruke bih pojeo šta god mi da! Igrali smo zajedno u nekoliko predstava i rešili da učvrstimo tu kruševačku liniju srpskog glumišta. Ja sam rođen u Kruševcu kao i ona, ali smo se kasnije odselili: ja u Užice, a ona u Beograd.

NATAŠA MARKOVIĆ - JEDNA IZ "SEDAM I PO"

Umem da se ožderem

Svako je ponekad neumeren u jelu i piću, pa čak mršavi. Protagonistkinja najnovijeg filma Miroslava Momčilovića otkriva da uživa u različitim ukusima, da obožava azijsku kuhinju i da se i njoj katkad desi neki blam

Verica je sponzoruša, a Adam dizelaš. Sticajem prilika, njih dvoje će se naći na koktelu u Muzeju savremene umetnosti, upriličenom na otvaranju izložbe jednog konceptualnog umetnika. Dakle, na mestu su koje, što bi se reklo, nije njihova prirodna sredina…

Tako u filmu "Sedam i po", scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića, počinje jedna od sedam omnibus priča u kojoj će bračni par, u tumačenju glumačkog tandema Nataša Marković i Nenad Jezdić, biti uvučen u jedan od sedam smrtnih grehova. U onaj koji se odnosi na neumerenost u jelu i piću.

Zbog pomenute uloge, Natašu su ofarbali u plavo, iskvarcovali i nadogradili joj nokte.

- Priča govori o tome da je svako od nas ponekad neumeren u jelu i piću - kaže ova glumica. - Tu niko ne pridikuje u stilu: "Ej, vi debeli, treba manje da jedete", braneći taj stav bulimijama i anoreksijama. Neumerenost u jelu može ponekad da bude i fizička falinka. Jedna Bi-Bi-Sijeva studija otkriva da postoje ljudi kod kojih ne postoji veza između mozga i želuca. Želudac ne šalje impuls da su se najeli.

Kad je hrana u pitanju, i Nataša ponekad ume da pretera.

- Uživam u različitim ukusima i zato obožavam azijsku kuhinju. Kad se nešto dobro pripremi, ožderem se. I mršavi znaju da preteraju sa jelom. I svima nam se katkad desi neki blam. Ja, recimo, često pravim lapsuse. Blamaža je i čeprkanje medija po nečijem ličnom životu. U Srbiji je danas sve postalo isuviše žuto.

Pored filmova "Nebeska udica" i "Ringeraja" koje je do sad snimila, šira publika Natašu prepoznaje po ulozi Branke, u TV seriji "Lisice".

- Televizija je čudo - veli. - Tete u radnjama me i danas pitaju da li će biti nastavka ove serije. Neće! Ljudi vole da gledaju ovovremenske, urbane priče. Evo, sad u "Košutnjak filmu", radimo novu seriju Siniše Pavića i u režiji Miše Vukobratovića "Stranka zdravog razuma". Igram ženu mojih godina koja želi da živi lagodnije nego što joj to mogućnosti pružaju. Partner mi je Nebojša Ilić Cile. Mi smo muž i žena. Sve počinje našim venčanjem.

Nataša Marković je posle drugog razreda gimnazije, sa sedamnaest godina, došla u Beograd i upisala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Rano je dakle, krenula stopama svojih zemljaka Đuze Stojiljkovića, Vojina Ćetkovića, Nataše Šolak… U početku, dok je nostalgija za zavičjem bila jaka, prisustvovala je večerima Kruševljana koje su, s vremena na vreme, pravljene u nekom od velikih beogradskih hotela.

- Ja sam i Kruševljanka i Beograđanka. Ta dva grada nisu daleko. Svega dva, dva i po sata vožnje. U Americi mnogo ljudi putuje i duže kako bi stigli do posla. Srbija je mala, pa nam se zato čini da je to daleko.

Srpsku prestonicu je dobro upoznala. Živela je u Zemunu, na Novom Beogradu, u Medakoviću, na Vračaru. Od udaje je Dorćolka. Ne želi da otkrije ko joj je muž i čime se bavi.

- Ne volim da mi se prčka po privatnom životu. Znam, ljudi to rado čitaju, ali ne moram ja da im budem zabava.

Ne krije, međutim, da bi volela, kad još glumački sazri, igra Marlen Ditrih. O njoj postoji odlična monodrama, često izvođena u svetu.

Muzički i igrački talenat je pokazala u predstavi "Brilijantin".

- Imala sam i bend s kojim sam snimila jedan album. Bila je to grupa "Wroom" ("Vrum"). Onda sam sa flautistkinjom Milicom i teoretičarkom muzike Pecom, napravila trio. Pevale smo bugarske pesme. S vremena na vreme čeprkam pomalo sa muzikom.

Inače, Natašina sestra bliznakinja Olivera je profesor gitare.

- Dvojajčane smo bliznakinje i zato ne može da mi bude dublerka - smeje se Nataša. - Imam i šestomesečnu sestričinu Nataliju. Olivera joj je zbog mene dala to ime, jer zna koliko mi je žao što se ne zovem tako.

U produkciji Pozorišta "Radović", Nataša Marković je ovih dana počela da priprema novu predstavu. Opet je reč o hrani, ali onoj brzoj. Komad se zove "Priča o Ronaldu klovnu iz Mekdonaldsa" i igraće se, kako je zamišljeno, u Muzeju savremene umetnosti na Ušću.