Uz prijatelje se sve nedaće lakše podnose

Zlatni delfin sa Bečeja, kako odavno nazivaju ovog momka iz Zrenjanina, već dugo tiho i neprimetno gradi svoj put do vrha, gotovo bez ikakve pomoći države. Oslanja se na svoju snagu, talenat, prijatelje i porodicu. To mu je donelo jednu zlatnu medalju, mnoge nagrade, a sada i priznanje da je "najbolji mladi sportista" (po izboru lista "Sport").

Pre nekoliko meseci Ivan Lenđer je u Brazilu je osvojio prvo mesto na svetskom juniorskom prvenstvu u plivanju. Sto metara delfin otplivao je za 54,31 sekunde. Bio je jedan od najmlađih i - uzeo zlato.

Do sada je osvajao mnoga državna i međunarodna prvenstva i nekoliko puta je bio proglašavan za najuspešnijeg takmičara na međunarodnim mitinzima. Na prvenstvu u Brazilu osvojio je i peto mesto u trci 50 metara delfin, a štafeta reprezentacije SCG, u kojoj je i on plivao, bila je četvrta. U njoj Ivan je otplivao normu za olimpijadu. Ipak, čini se da prvo svetsko zlato nekako najjače sija.

Lenđer sa mladim plivačima Markom i Vanjom Milošević koji idu njegovim stopama

- Pobedio sam za devet stotinki. Nisam odmah shvatio da sam osvojio prvo mesto. Tek kada mi je trener pokazao rukom broj jedan. Nisam mogao da verujem. Osećaj je predivan, to svima govorim, a u stvari tako nešto se ne može opisati, tako nešto mora da se doživi.

Odmah potom je usledila i dodela medalja. Vremena za presvlačenje nije bilo, tako da je Ivan na postolje otišao bos, samo u trenerci koju je jedva stigao da obuče preko mokrog kupaćeg kostima. Tu ga je dočekalo još jedno iznenađenje.

- Kada je krenula da se diže naša zastava, na bazenu - tišina. Nema himne. U tom trenutku čujem svog trenera i ostale iz reprezentacije kako pevaju na sav glas "Hej, Sloveni". Nije mi ništa bilo jasno, nisam mogao da se okrenem ka njima da ne bih okretao leđa zastavi, ali sam im se u sledećem trenutku pridružio i počeo i ja da pevam.

Kada se ceremonija završila, saznao je šta se u stvari desilo.

- Organizator je pre proglašenja prišao treneru i rekao mu kako nemaju našu himnu, kako u stvari i ne znaju koju bi pustili jer se menjala, a mi smo na takmičenje išli kao reprezentacija SCG. Upitao ga je da li bi on mogao da uzme mikrofon i da je za vreme podizanja zastave otpeva. Trener je odgovorio da ne bi to uradio i da puste samo zastavu gore, pa makar i u tišini. Drugovi iz reprezentacije to nisu hteli da dopuste pa su sami uzeli stvar u svoje ruke. Na kraju je naša himna najduže trajala jer je organizator svaku sa proglašenja skraćivao na deset do petnaest sekundi, ali nas nisu mogli da ućutkaju tako brzo. Kao nagradu dobili smo najveći aplauz na bazenu.

U bazen je Ivan ušao kada je imao samo šest godina. I zamislite - imao je fobiju od vode pre nego što je počeo da trenira. Da nije bilo trenera Đerđa Štefkovića koji ga je tog straha oslobodio i naučio ga prvim zaveslajima ruku, Ivan bi možda i danas bio daleko od vode.

- Do osme godine sam trenirao vaterpolo, ali kad je na red došla prva utakmica, sedeo sam na klupi jer sam bio još suviše mali da bih igrao. Tada mi je trener rekao da je možda bolje da se preusmerim na plivanje dok malo ne porastem i uputio me na trenera Zorana Manojlovića. Odmah mu je rekao da obrati pažnju na moj delfin jer mi to najbolje ide.

Menjao je klubove u Zrenjaninu. Nekoliko godina bio je u PK "Mužlja", a onda prelazi u "Proleter". Sa trenerom Dejanom Pejinovićem radi tri godine i kaže da su pravi spoj. Trenira čak tri puta na dan, a kako bi sve mogao da uskladi, srednju ekonomsku školu pohađa vanredno. Trenutno je na drugoj godini.

Ovaj šesnaestogodišnjak, možda isuviše skroman naspram uspeha koji je postigao, živi u jednom zrenjaninskom naselju sa majkom. I kaže da ni sada svetsko zlato za njega ne predstavlja veliku promenu u životu.

- Sve je isto kao što je i bilo. I dalje se družim sa istim ljudima i na isti način kao i dosad. Promenilo se jedino to što sam se odjednom našao u centru medijske pažnje. Za sada ne želim da odem iz Srbije, ni iz Zrenjanina, iako imam uslova. Otac mi živi u Londonu, mogao bih da odem tamo, ali ne želim.

Iako se svi nadaju njegovom učešću na Olimpijadi u Pekingu za dve godine, on kaže da se sa trenerom dogovorio da na tome neće toliko insistirati. Više bi voleo da bude u top formi za Peking četiri godine kasnije.

Zna se da uslovi u kojima Ivan trenira nisu idealni. Naravno, ima i gorih, ali se nešto mora uraditi. U Zrenjaninu postoji nekoliko klubova koji treniraju u jednom bazenu, gotovo u isto vreme, tako da svaki od njih jedva dobije po nekoliko staza. Kada krene letnja sezona, voda se, zbog nedostatka novca za oba bazena, iz zatvorenog prebacuje u otvoreni, tako da početkom juna plivači i vaterpolisti imaju vakuum od petnaestak dana kada nemaju gde da plivaju, pa su roditelji prinuđeni da ih voze do najbližeg bazena, a on je u Bečeju, pedesetak kilometara dalje. Roditelji plivača su predložili da sakupe novac i sami plate vodu za punjenje bazena kako bi im deca sve vreme trenirala, međutim, taj predlog je odbijen. Iz uprave bazena upućuju ih na gradsku vlast, a gradska vlast, kažu, nema vremena za razgovor sa njima.

Izgleda da sluha za najuspešnije, a najmlađe, nema ni državna vlast. Kako saznajemo od predsednika kluba, Ivan još nije dobio nagradu koja mu, po Uredbi za nagrađivanje sportista koji postignu uspeh na velikim takmičenjima, pripada.

- Svakoj ekipi i svakom sportisti koji postignu uspeh na nekom od svetskih ili evropskih takmičenja sleduje novčana nagrada - kaže

Međutim, on nije dobio ni obaveštenje o tome da li će je dobiti ili ne.