Dragoslava i Borivoje Perović sa unukom Jelenom (u sredini) i devojčicama Elenom (10) i Marinom (9)

Borivoje Petrović ima šezdeset četiri godine, penziju od 10.000 dinara koju je stekao radeći četrdeset godina kao vozač u PKB-u, i isto toliko dug bračni staž sa šest godina mlađom Dragoslavom. Borivoje ima i veliku kuću dvospratnicu, u njoj i etažno grejanje i nekoliko televizora i kompjuter čak, plus imanje, pune štale i obore, živinarnik. Ima Borivoje i ono što je najvažnije, svoju decu, Svetlanu i Slađanu, srećno udate u Lazarevcu i Rušnju, i od njih petoro unučadi. A opet ne bi sebe nazvao srećnim čovekom da nema još dece. Bilja, Elena, Marina se ne prezivaju Petrović, ali Borivoje ponosno kaže: Moja deca.

Sa godinu dana Borivoje Petrović je ostao siroče. Otac mu je poginuo 1943, majka ubrzo umrla. Odgajila ga je baba.

- Ja bih se ubio da moja deca, iako nisu moja krv, nemaju šta da jedu, gde da spavaju, da nemaju knjigu i igračku - kaže Borivoje.

"Ovo vam pišem jer vas volim najviše. Vi ste moji roditelji, dobri i fini. Voli vas Elena iz najvišeg srca. Volim vas sve."

Vi ste moji roditelji

Oko ovih reči nacrtano je veliko srce. Kad se beli list bloka presavije, piše, na jednoj strani, novogodišnja čestitka, a na drugoj, za baku i deku. Dok je čitamo, Dragoslava krišom briše suze. Ona je Elenina i baka i - roditelj.

Borivoje stoji, spustio pogled, kao veliki meda koji bi da svojom šapom celu devojčicu obuhvati i smesti na nedra gde je najtoplije. I onda da da oduška emocijama, ali da ga niko ne vidi. Ovako, kao da stresa neku tugu sa sebe, zapoveda ženskoj čeljadi da donese posluženje, koje je za goste već bilo spremno, a kad se trpeza prelila, ne seda nego stoji i nudi svakog ponaosob da proba, "sve je domaće, nemojte da se stidite". Kako ne seda on, stoje kao vojnici u počasnom stroju i Elena, i Marina i Jovana.

Elena i Marina nisu ćerke ni unuke, čak ni daleko rođačko koleno Dragoslave i Borivoja Petrovića. Ali, vidi se to iz svakog njihovog pogleda, gesta i reči, one su njihova deca. Zvanično, ovaj bračni par, iz sela Lisovića nedaleko od Barajeva, jesu njihovi hranitelji. A u životu tih veselih devojčica Petrovići su jedina porodica koju imaju i za koju znaju.

Desetogodišnja Elena je prava lepotica. I pametnica. Četvrti je razred i odličan je đak. Najbolje su joj drugarice Ivana i Marina, a najbolji drug Nikola Stefanović.

- U školi najviše volim kad imamo slobodne aktivnosti, kada gledamo filmove sa di-vi-dija - veli. - Volim i da igram fudbal sa dečacima.

Kad poraste, kaže kao da je to zacementirano, biće frizerka. A ko joj je napravio tu lepu frizuru?

- Moja seka Jeka.

Jeka je Jelena, unuka Petrovića, koja živi sa njima jer u Barajevu pohađa srednju aranžersku školu. Ona brine ne samo o izgledu devojčica već i da li su uradile domaće zadatke, pregleda ih, pokazuje ono što ne znaju, upućuje u tajne kompjutera i mobilnih telefona, koje, i to više komada, imaju i Elena i Marina i, naravno, kao i svi njihovi vršnjaci opsednute su tim spravicama.

- Samo ne smemo da ih nosimo u školu, ne da učiteljica - kaže Elena.

Ona i Marina imaju istu učiteljicu, Bilju. Jer u Lisoviću radi četvorogodišnja osnovna škola sa kombinovanim odeljenjem, prvi i treći zajedno, drugi i četvrti kod iste učiteljice.

Marina je pravi zvrk, čigra od detata. Ne silazi joj osmeh sa lica, kao što je ne drži ni mesto. Na pitanje kakav je đak veselo odgovara:

- Imam i petice i četvorke. Matematika mi je najteža, iz nje dobijem i dvojku. Elena mi kod kuće pomaže kad učim, ali u školi ne može da mi šapuće, ne da učiteljica, malo je stroga. Volim da idem u školu zato što sa mnom ide i moja najbolja drugarica Marija i zato što imamo veliki odmor, pa se grudvamo i igramo. To najviše volim u školi.

Svi se smejemo. Bio joj je rođendan 14. decembra, napunila je devet godina, pa joj je baka obećala da će joj kupiti zlatne minđušice. Sad će za neki dan da idu da probuše uši, nisu stigle zbog slave, Nikoljdana. Onda otrča u svoju sobu i za tren se vraća sa pohvalnicom.

- Osvojila sam drugo mesto na opštinskom takmičenju u maskenbalu. Maskirala sam se u babu, samo sam dekine naočari polomila - sva je važna.

Elena je za svoj rođendan, 25. juna, od bake i deke, tako devojčice oslovljavaju Dragoslavu i Borivoja, dobila Barbiku i medu. Pod jelkom bi da nađe, Marina viče i "ja hoću isto", tetris. A koju bi želju da joj Deda Mraz ispuni?

- Da budem odličan đak, ništa više - kaže Elena.

Na pitanje da li slušaju baku i deku, i šta im to oni zapovedaju, opet odgovaraju uglas: "Slušamo."

- Ja deki donesem cigarete i ispraznim mu pepeljaru - kaže Marina. - Deka se nekad naljuti na mene kad skačem i rasturam igračke, a on gleda televizijski program.

Elena dodaje da ujutro obe nameste svoj krevet, a onda ona ode da pokupi jaja, ponekad donese ugalj za veliku peć u predsoblju koja greje sve radijatore u prostranoj kući.

- Nikad ne pođu na spavanje a da nas ne poljube, tako i ujutro kad ustanu. Onda mi pijemo kafu, a njih dve kapučino, tako svako jutro. Doručkuju pa u školu, nije im daleko, na pet minuta odavde, idu same - priča Dragoslava.

Veridba za priču

Uživanje u zimskim radostima: Jelena sa Marinom i Elenom

Dok devojčice u drugoj sobi sa Jelenom na kompjuteru igraju igrice, Dragoslava objašnjava kako su postali hraniteljska porodica, pre dve decenije.

- Kad su nam se ćerke udale, ubijala nas je samoća. Volika kuća, voliko dvorište, mi se tu okrećemo, nemamo s kim da popričamo, da viknemo, koga da pomazimo. Odjednom tišina. Od nje, da se razboliš. Naša komšinica je imala iskustvo, već gajila decu, i tako ja kod nje da se popričamo, da me uputi... Borivoje posle nije mogao da iščeka da nas Centar za socijalni rad pozove.

Prvo je u njihovu kuću stigao Adam. Kao i sva druga deca potom, on se pod krila Petrovića šćućurio kad je imao dve godine.

- Bilo je jako teško u početku. Vrištao je kad treba da ga okupam - drhi glas Dragoslavi. - Ostao je kod nas do petog razreda. Hteli smo da mu pravimo kuću, odmah ovde, pored naše. Ali, u pubertetu se uhvatio sa lošim društvom. Borili smo se koliko smo mogli da ga iščupamo, nije vredelo. Morali smo da ga vratimo Centru. A voleli smo ga iznad svega.

- Kad me je na rastanku zagrlio, iako je takav bio, presekao me na pola - kaže Borivoje.

Sa Adamom u kuću je, posle samo dva meseca, stigla i dvogodišnja Biljana.

- Moja Bilja je lepotica kakve nema. Borivoje decu razmazi, ja moram da budem stroga - kaže Dragoslava.

- Jeste bila je kao slika, ali i poletljiva - nastavlja Borivoje. - Upisala je srednju trgovačku, ali pre nego što će završiti, zaljubila se. Mi se našli u čudu, ne znamo šta ćemo. Prilika je dobra, a opet školu mora da završi. Onda ja prelomim i kažem momku: "Slušaj, Milovane, nemoj đavo da te nosi da dete ne završi školu. Ako hoćeš tako, vodi je."

Milovan je Dragoslavin bratanac. Živi i radi u Beču.

- U Ljigu imaju takvu kuću, nisu joj ravne ni one iz "Dinastije". Registrovali su se i svadbu pravili u Beču. Mi smo napravili veridbu - kaže Draga.

Veridba je bila da se priča i prepričava. Šatra, muzika, sto pedeset zvanica.

- I pesme na radiju smo naručili - produžava spisak Draga.-A kad je iz dvorišta pošla, u roze haljini, na sebi je imala dva kila zlata. Molila me da ne plačem. I izdržala sam da ne pustim suzu. Ali kad su je iz kuće izvodili, mislila sam, gotova sam, puče srce.

- Ja sam pobego u štalu. Posle, kad me zagrlila, držala me pola sata, hteo sam da crknem - u pola glasa kaže Borivoje. - Za majku nismo znali gde je. Za oca smo znali.

Ubeđivali smo je da ga zove na veridbu, nije htela nikako. Kaže: vi ste moji mama i tata.

Milovan je održao obećanje. Biljana uči jezik i završava školu u Beču. Roditeljima je, tako ona oseća za Dragu i Borivoja, poručila da će od nje unučad dobiti tek kad se zaposli, "da ima svoju koru hleba", tako je rekla.

A šta planiraju za Elenu i Marinu?

- Da ih izvedemo na put. Što da ne uradim to kad mogu - ozbiljan je Borivoje. - Ali prvo, da im kupim veliku jelku da okitimo i stavimo na terasu, na spratu. Kažu, lepa je ova u dnevnoj sobi, ali mala i niko je ne vidi.

Elena i Marina su došle po poljubac za laku noć. Elena je na spavanje ponela svog medu, Marina svog malog mecu i zelenu žabicu. Novogodišnji paket koji im je donela Zora Đorđević, socijalni radnik iz Centra za socijalni rad u Barajevu, najavljujući i još, plus priredbe na Adi Ciganliji i "Sava centru", ostao je neotvoren. Do ponoći 31. decembra kada će sve što dobiju podeliti, kako su ih njihovi najmiliji naučili. Mi smo kući otišli uvereni: Petrovići su srećni ljudi.