PISMA UREDNIŠTVU

e-mail: ilustrovana@politika.co.yu
Ilustrovana Politika, Bulevar despota Stefana 24, 11000 Beograd, Srbija

Za dobrobit svih nas

Poštovani g. Raduloviću,
Pročitala sam vaš tekst "Duhovi sa Dedinja" pa sam poželela da vam, kao unuka "državnih neprijatelja", dostavim dopis koji sam nedavno poslala "Politici", ali koji nije objavljen… Saznala sam iz vašeg teksta da se predaju zahtevi za rehabilitaciju "državnih neprijatelja". Mi trenutno u porodici razmišljamo da li to da učinimo, iz dva razloga: prvi, nemamo nikakvu odluku o proglašenju našega dragog pretka za "državnog neprijatelja", mislim da to država treba da učini i bez zahteva, i drugi, od tog dokumenta mnogo nam je važnije da dođemo do njegovih posmrtnih ostataka i da ih sahranimo sa svojima.

Zahvaljujem što obrađujete ovu temu. Nadam se da će vaš trud dovesti do konkretnih rezultata.

Otvoreno pismo prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću

Poštovani gospodine, visosti, ili jednostavno prijatelju Aleksandre Karađorđeviću,
Pošto su autoritativni državnici svi okupirani pisanom problematikom, rešila sam da se obratim Vama za pomoć, kako bismo svi učinili nešto korisno te oslobođeni glavnih grehova jednih prema drugima, krenuli dalje, u neki, možda još bolji, ustav, na primer.

Tiče se dugogodišnjeg društvenog problema koji, verujem, tišti ne samo one koji su bili direktne žrtve, već i one koji su te davne 1944. iskoristili "kuku i motiku" ne odmah za obnovu razrušene zemlje, već za nezapamćeno regrutovanje državnih neprijatelja, vrlo često i u redovima državnih prijatelja. Ta regrutacija je, verujem na reč precima, završena hicima čija je žrtva bio i moj deda po majci Boško Jokić, pravnik po struci, tada na službi u Ministarstvu unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije u Beogradu. (Deda Boško je bio sin Koste Jokića, ađutanta kralja Petra Prvog Karađorđevića. Kažu da je kralj Petar Prvi bio prisutan na sahrani mog pradede Koste.) Deda se 24. novembra 1944. javio kući za slavu, a od 27. novembra 1944. jedini trag vodi samo do naših srca. Potomstvo mu je lepo zahvaljujući Moši Pijade koji se zauzeo da se porodice "državnih neprijatelja" ne ubiju i da, eto, posle toliko godina, dobijemo šansu i ponizno zamolimo za mošti svojih predaka i sahranimo ih kako dolikuje, svako prema svojim običajima. Oslanjajući se na taj trag u sebi, prepoznala sam da biste Vi možda mogli pomoći da se naši mrtvi nađu.

Čovek, Vi, koji je, kako nam je to vodič nedavno pri obilasku dedinjskog kompleksa lepo ispričao, rešio da u porodičnoj kapeli svoje uvažene familije Karađorđević ostavi rupu od jednog sličnog hica na krovnoj zidnoj ikoni sveca da stoji kao nauk budućim generacijama, verujem da zna da ljudsko srce sa rupama nije zid i da, ponekad, nečiji vrlo mali lep gest ili lepa reč mogu toliko toga da učine da se rupe zapuše, kako bi u sledećim godinama zarastale i zarasle.

Čovek, Vi, koji je na lepoj zelenoj engleskoj travi rešio da ostavi poslednje ovozemaljsko počivalište partizanke Davorjanke i započne nešto novo na ovim prostorima - neskrnavljenje gobova - i koji je pre nekoliko godina u jednom programu Bi-Bi-Sija uspevao da se nosi sa tri engleska novinara, verujem da ima dovoljno preduslova da kontaktira s kim treba i ponizno zamoli za dozvolu da srećno preživele porodice ubijenih 1944. saznaju istinu, i to ne da bi se svetile već da bi sebe prosvetlile.

Prošlo je mnogo godina od kako živite u Beogradu, pa verujem da ćete ovom dopisu posvetiti dužnu pažnju. Za dobro svih nas.

On ne zahteva perfektno znanje srpskog jezika. Zahteva samo perfektno srce.

Jasna Simonović-Zagorac