Jovo Petijević veruje u čudesnu svetost tise

Beogradski vajar Jovo Petijević je srećan kao malo dete.

- Konačno sam došao do tisovine. Trideset godina je čekam. Dobio sam, doduše, samo dve grane, i od njih, evo, spremam izložbu u martu.

Ovaj kršni Hrcegovac iz Trebinja, koji je do sada imao više od sto izložbi i napravio tačno 2.000 skulptura, i rešio da dalje ne broji, objašnjava kako je, sve te decenije, vajao u raznim materijalima, a uvek mislio na tisu.

- Niko tisu neće da seče. Ni ja nisam hteo. Jer, postoji verovanje da je to sveto drvo. Ima isceliteljske moći. Tisa je čuvar kuće od bolesti, demona i veštica. U to ljudi veruju od paganskih vremena. Ona je drvo koje večno živi i stalno se obnavlja. Postoji u Engleskoj drvo tise, za koje kažu da ima više od 4.000 godina. Pod njom se parovi venčavaju da bi im brak bio dug i zdrav kao što je drvo pod kojim su. Pred tom lepotom čovek zanemi. Tisa je dugovečna kao i maslina. Mi imamo jednu u Baru od 2.200 godina.

Otrovom štiti lepotu

Čekajući tisu, Jovo je naučio sve o njoj.

Tek posle sto godina drvo počinje da pleni lepotom

- Tisa je samoniklo drvo - objašnjava. - Niko ga ne sadi, ne zaliva, a ono se samo pojavi iz zemlje. Ljudi je ne sade jer sporo raste. Šta će nekome drvo u čijoj lepoti može da uživa tek druga i treća generacija? Zato je i retko drvo. I najčešće raste pored borova i bukvi. Postoji ženska i muška tisa. Ženska ima crvene bobice i treba da prođe sto godina pa da se one pojave. Kora joj je crvenkastožuta, i glatka. Kao ljudska koža. I izuzetno je prepoznatljiva. Jer, deluje lepotom. Mnogi ljudi nose u novčaniku komadić tise, za sreću. To je drvo koje može da izraste i do dvadeset pet metara, i sve je na njemu otrovno. I drvo, i iglice, i lišće. Baš sve. Zato tisu ništa ne jede. Ni gusenice, ni mravi, ni biljne vaši. Ništa. Bubice je, jednostavno, ne grickaju. Ispod nje, čak, i trava slabo raste. A ja verujem da ona tim otrovom štiti svoju lepotu. U Hrvatskoj, na primer, postoji zakon o zabrani sečenja tise. A kod nas se sadnicama tise, koliko znam, bave „Srbijašume”.

Jovo Petijević kaže da , u krošnju, poznaje svaku tisu u Beogradu. Nijednu, veli, nije propustio.

Stara tisa pred Sabornom crkvom, okovana metalnim obručima da se ne raspukne, za koju vajar tvrdi da će sama sebe izlečiti

- Meni su najimpresivnije dve sjajne tise koje sam video u Jermenovcima, mada i ovde ima lepih. Naročito one dve, muška i ženska, ispred Saborne crkve u Beogradu. Stare su valjda koliko i crkva. To su ona dva drveta gde su grobovi Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Muška tisa je tu napukla, pa je okovana metalnim obručima da se ne rastavi. Ali ja verujem da će se oporaviti. Jer tisa ima tu moć regeneracije. Za nju vreme ne predstavlja ništa. I kod Nušićevog spomenika na Kalemegdanu ima ih sedam ili devet. Nisam siguran, mada svaku poznajem. Ima jedna lepa i kod vojnog muzeja.

Spasao grane od vatre

I ko zna koliko bi vremena Jovo Petijević čežnjivo žudeo za drvetom svojih snova, da se nije desilo nešto što će ga dovesti u priliku da mu tisa, maltene, sama dođe u ruke.

„Ovu mašnu koju sam od tise napravio da me štiti, ne bih prodao ni za milion dolara”

- Znam da mi je pomoglo proviđenje - priča kako je konačno došao do tisovine. - U Košutnjaku, u Pionirskom gradu, odsekli su dve grane sa jedne tise, da bi spomenik hrastu, koji je tamo podignut, bolje došao do izražaja. I posle sečenja ostavljene su tu da istrule. Neki izbeglica ih je uzeo, isekao i složio za drva da ih proda. Tada me je proviđenje navelo da prođem tuda. Video sam isečene grane i prepoznao tisu. Zaustavio sam auto, stavio grane u kola i odvezao se u atelje. Najzad sam imao drvo o kojem sam sanjao.

Vajar priznaje da, kao i stari pagani, veruje u svetost ovog drveta.

- To je tako, jer verovanje nema objašnjenja. U to sam tek sada ubeđen, jer, radeći u tisi, otkrivam njenu svetost. Doživljavam je kao živo biće. Ja sa njom šurujem, družim se, razgovaram. Pa kada sam je prvi put uzeo u ruke, odjednom sam upitao sebe: imam li ja prava da je sečem i oblikujem. To se nikada pre nisam zapitao. Rekao sam joj: želim da otkrijem u njoj svu lepotu bezvremena. Sve tonove i boje kojima zrači. I dogovorili smo se. Od te dve isečene grane tisovine nastale su dvadeset tri skulpture. Tu su i brojanice sa trideset i tri kugle, i glava svetog Jovana, i Saloma koja je drži, i sveti Stefan, mašna od tisovine koja me štiti od bolesti i koju ne bih dao ni za milion dolara… To je moja ispovest, u svetom drvetu. Ispovest na koju sam trideset godina strpljivo čekao.