Tomislav Prelić sa unukom Nenadom, svojim naslednikom

Nova kuća, prizemna, sa velikim tremom, u klasičnom moravskom stilu, ravno, prostrano dvorište u kome je još nekoliko objekata, od stare kuće, ambara do garaža za poljoprivredne mašine, iza ograde voćnjak i tek uzorana njiva. Zapadna Morava je iza prve živice, ne vidi se, ali se njena blagodet i vidi i oseća. Selo Baluga, desetak kilometara od Čačka, tri od kružnog toka na raskrsnici Preljine prema Kraljevu, domaćinstvo Tomislava Prelića. Jedno od sto deset sličnih koliko ih u ovom selu ima. Ali Toma nije samo domaćin, već i rekorder i, iako je to za njega prejaka reč a i od toga ne živi, ipak i političar. Da se nije angažovao u politici, teško da bi mu se desila čast da predsednik Srbije baš kod njega, na proputovanju kroz taj kraj Srbije, svrati na kafu i kratak razgovor. I još da ga uzme za člana, iz naroda, svog Saveta za selo i poljoprivredu.

Uramljena fotografija na kojoj su Prelići sa Borisom Tadićem, okačena na vidnom mestu u velikom dnevnom boravku sa kaminom, tek je jedna kockica iz Tominog životnog mozaika. A, bogami, veliki je to mozaik već, a kraj mu se još ne nazire.

Bežao iz grada u selo

Toma je rođen u Baluzi, baš tu gde i danas živi, na dedinom imanju, 1949. godine. Razdor među Srbima, ko je četnik, a ko partizan, koji ni danas nije sasvim iščeznuo, rasturio je njegovu porodicu. Roditelji su se razveli pre nego što se on rodio. Nedugo potom majka je otišla u Bosnu, zaposlila se i nastanila u Sarajevu. Kad je Toma, imao je tada sedam godina, ostao bez oca, majka je u Sarajevo prvo odvela sestru. Posle tri godine povela je i sina. Da ga školuje i da ostane sa njom.

Toma i Cana sa unucima Slobodanom i Nenadom na tremu svog doma

- Ona me odvede jednom, ja se nekako snađem i pobegnem. Dođem u selo, svi gledaju u mene, gradski obučen, nosim cipele, a moji vršnjaci kondure. Majka me opet vrati, ja opet pobegnem. Nisam ja bežao iz Sarajeva što mi je tamo bilo loše, nego što mi je bila želja da ostanem u Baluzi na dedinom imanju i budem jedan od najboljih poljoprivrednih proizvođača. Tako sam razmišljao još kao desetogodišnjak - priča Toma. - Taman kada sam od dede nešto naučio, ostanem i bez njega u četrnaestoj. U petnaest i po se oženim Canom, godinu dana starijom, sa kojom sam i danas u braku. Ubrzo smo dobili ćerku, onda i sina. Sudbina je htela da nam sin Đorđe umre u dvadeset prvoj godini.

Prvih godina braka, iako su Stanija i Tomislav radili kao mravi, jedva su preživljavali. Država je njima, kao i ostalim seljacima, raspisala velike namete, osamdeset odsto svih opštinskih prihoda poticalo je od seljaka.

- Kad sam 1969. godine došao iz vojske, rešio sam: ili ću početi ozbiljnu proizvodnju, ili ću ići da se zaposlim negde, iako i Cana i ja imamo samo osnovnu školu, ali da tavorim ovako više neću. Tada je i za seljake malo otkravilo. Mogli smo u kooperaciju, država je od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila pare za "Zeleni plan" i mi smo uzeli kredit od 14.000 dinara, nisu to bile male pare, da napravimo objekat i tovimo junad u kooperaciji sa "Stočarom" koji je radio u okviru PIK "Čačak". Pitali me u "Stočaru" kad sam počinjao: "Što ti ne proizvodiš koke, brojlere, mnogo ti je lakše, nemaš radnu snagu." A ja im kažem: "Ja ću da proizvodim ono što svi troše. Sve nacije, i bolesni i zdravi, jedu juneće meso."

Prvih četiri-pet godina, iako je bila mala kamata, išlo je mnogo teško, jedva su sastavljali kraj sa krajem. Onda su počeli da proširuju proizvodnju, od 101 stigli su do 300 junadi u tovu, što je oko 180.000 kilograma mesa.

A od ministra poljoprivrede-ništa

Sedamnaest godina posao je dobro išao. Prelići su uzimali telad i tovili do 600 kilograma, "Stočar" otkupljivao i izvozio Grcima i Italijanima. U tom periodu Toma je u proizvodnji mesa i hrane bio dvadesetak puta opštinski rekorder, sedam puta Republike Srbije i četiri puta rekorder SFRJ. Ni sam ne zna koliko se priznanja nadobijao niti ih drži u vitrini. Pamti prvo, zlatni sat od Jugobanke 1973. godine kao najmlađi rekorder u SFRJ i Orden rada sa srebrnim vencem. I to da je tadašnje rekordere 1977. savezni ministar poljoprivrede Ivo Kušnjak nagradio sa mesec dana boravka u skandinavskim zemljama da bi videli kako tamo žive njihove kolege.

Sa Borisom Tadićem na svom imanju 10. avgusta 2004.

Prvi susret sa Zoranom Đinđićem na Mitrovdan 1996.

- A od srpskog ministra poljoprivrede nisam dobio ništa, osim sijaset papira - kaže Toma.

Devedesetih godina prošlog veka ne voli ni da se seća. Do 1993. nekako se tavorilo, ta je godina bila katastrofalna, a sledeće je na tovu junadi u jednom turnusu, koji je posle privatizacije "Stočara" krenuo da radi sa jednom firmom iz Požege, izgubio oko 70.000 maraka.

- Tada sam se prestravio i više tele ni u dvorište nisam hteo da uvedem. Onda šta ću, kud ću, da bih održao domaćinstvo, krenem da se bavim povrtarstvom. Krompir, kukuruz, kupus... Stalno sam mislio jednom će da krene. Posejem kukuruz na trideset hektara, računam imaću dvadeset pet-šest vagona, ubaciću pedesetak svojih junadi, nešto ću napraviti. Kupim "Zmajev" dvoredni berač kukuruza, nabavim jednu mešaonu za stočnu hranu od 500 litara, da bih imao zaokruženu liniju od oranja do berbe i prerade kukuruza u stočnu hranu. I 2005. godine dogovorim se sa Miladinom Ševarlićem, profesorom Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu, da mi napravi biznis plan, da iz Fonda za razvoj podignem kredit od 120.000 evra, manje mi ništa ne vredi, pa da počnem tov ponovo. Ali ne mogu k'o žaba u vodu. Krenem da se raspitujem kod ljudi koji tove kakav je plasman, pa vidim da i oni koji imaju troje-četvoro junadi ne mogu da prodaju, a i kad prodaju, ne mogu da naplate. Onda profesoru Ševarliću javim da ja odustajem od kredita, ostavljam to za kasnije.

Toma ima sedamnaest hektara svoje zemlje i uvek kada mu se ukaže prilika dokupi parcelu po parcelu, a i uzima u zakup, nekada petnaest, a sada sedam-osam hektara. Vrednost poljoprivrednih mašina, tu su i traktor i kombajn, po njegovoj proceni je oko 60.000 evra.

- Ove godine posejaću na jedno šest hektara krompira, opet tri-četiri hektara kupusa, kukuruza na sedamnaest. Ja moram da radim, volim da radim. Nisam ostao na selu što sam morao nego što volim da budem poljoprivrednik, i to da budem među boljim.

Šta sam rekao Tadiću

Ove godine posejaće krompir na šest hektara

Jeste da je bio odbornik još sedamdesetih godina, pa i član SK od 1982. do 1984. godine ("Pitali me hoću li i učlanih se iako sam bio vernik, a izašao sam kad sam video da to ništa ne pomaže mom selu", kaže), ali politikom se nije ozbiljno bavio sve do 1991.

- Nisam želeo da se bavim politikom dok nije došla propast, dok nije sve krenulo naopako. Milošević je upropastio ne samo Srbiju nego ceo Balkan. Ali nama je Bog dao oči napred, ne pozadi. Rešio sam da se borim da se u Srbiji živi bolje, a posebno za svoj soj, za seljake, jer je to jedan mučeni svet. Znate šta, to sam rekao i predsedniku Tadiću, mene duša zaboli kad danas vidim seljaka u vunom zakrpljenim kondurama - priča Toma i pod naletom emocija u očima mu zaiskriše suze. - Selo treba da dobije svoj imix i glas. Nas na selu su zvali, i danas danji je tako, samo da glasamo, kad treba da idemo na vežbu, da nešto damo, a kad treba nešto da nam se da - nema ništa.

I tako je Toma, kao nestranačka ličnost, krenuo po mitinzima, od Kragujevca do Novog Sada, sa Koalicijom "Zajedno". Zaharije Trnavčević, sa kojim je dobar prijatelj, nagovarao ga je da se aktivno uključi u politiku u svojoj okolini.

- Iskren da budem, ja sam tada bio simpatizer SPO-a, Vuk mi je bio drag. Ali kada sam izabran od tri sela za odbornika u čačanskoj skupštini, a u raspodeli koalicije to mesto pripalo DS, smatrao sam da ne bi bilo u redu sad da se ja učlanim u neku drugu stranku, da tu pravim razdor. Lepo su me prihvatili i nisam se pokajao što sam tako odlučio.

Zorana Đinđića, na čiji četvorogodišnji pomen je upravo i vođen ovaj razgovor, upoznao je te 1996. godine, uoči konstituisanja skupštine Čačak.

- Došao je sam. Poneo je polaroid aparat i sa svakim od nas prvo porazgovarao, a potom se i slikao. Još čuvam tu sliku. Zapisivao sam u svoju glavu njegovo ponašanje. Posle je, sve do 1998, tri-četiri puta godišnje dolazio na odbornički klub u Čačak. Kad ode, mojim kolegama odbornicima znao sam da kažem: "Vidite li vi koliko je on kompletniji i bolji nego prošli put." Na srce mi je legao zato što je bio brz. Nervira me sporost. A mi smo strašno spori. Znam ja da naša kompozicija ne može da bude kao japanska, ali kod nas se promene dešavaju brzinom valjka. Sporo je to i da živimo 300 godina!

Borisa Tadića znao je i pre petooktobarskih događaja, na kojima je i sam učestvovao. A opet kada mu je dva dana ranije iz Beograda javljeno da će predsednik Srbije na putu za Guču, u nedelju 10. avgusta 2004. godine, svratiti u njegov dom, Tomislav i Cana do tog jutra živeli su kao u bunilu.

Ceo traktor za penziju

- Prvo, to je za nas bilo ogromno iznenađenje, a, drugo, predsednik države da mi dođe u domaćinstvo, to je velika čast i poštovanje. To jedna porodica ne doživi ni u pedeset generacija. Rekli su nam da ništa ne spremamo, ima samo petnaest minuta. Popili smo kafu i sok, prošetali do voćnjaka, porazgovarali. Ostao je oko pola sata, on bi verovatno ostao i duže da ga nisu iz Čačka i Guče stalno požurivali - priča Toma. - Predsednik Tadić je pošten i pametan čovek, nije sujetan, voli svoj narod, čovek od inicijative. Ali Vlada koči. Muka mi je kad otvorim televizor i kada pričaju o Koštuničinim i Veljinim uspesima i kada vidim da se formiranje vlade razvlači k'o baba kad razvlači žvake. Što se više razvlači, to se više pokupi, pokrade.

Sada predsednika Srbije viđa kada on zakaže Savet za selo i poljoprivredu, gde je Toma jedan od petnaest članova iz cele Srbije. Pa, šta mu kaže na tim sastancima?

- U osnovi isto što sam i 1990. godine rekao u Predsedništvu Srbije, dok je još bila velika Jugoslavija. Mladom čoveku da obezbedite imanje na planini xabe, a u ravnici uz normalnu nadoknadu i da mu obezbedite puteve, struju telefon i xipove. Što da ne vozi xip onaj koji ima 2.000 ovaca, 5.000 svinja, 300 vagona pšenice... Ali da se ne zaborave i oni koji imaju 70 godina i 70 ari zemlje. Penzija je tu mnogo važna. Ja sam za mene i suprugu od 1972. uplaćivao u penzioni fond za poljoprivrednike. Za petnaest godina staža dao sam koliko je vredeo najnoviji IMT-ov traktor sa plugovima. A moja supruga sa 32 godine staža sada ima penziju od 6.280 dinara. Ja sam hteo da budem Holanđanin, da posle 65. idem u penziju i lepo živim. Ali, daj Bože da moji praunučići žive kao Holanđani. Jeste da se malo šta promenilo na selu za pola veka, ali vredi se boriti. Moje kolege neće. Neće na radio, televiziju, u novine. Ja hoću. To nam je šansa da dobijemo svoje slovo u Bukvaru.

Zašto se za svoja uverenja ne bori u Skupštini Srbije?

- Ja se nikad nisam grabio ni za novac, ni za funkcije. Na- žalost, moram to da kažem, dve trećine ljudi ulazi u politiku samo da bi nešto ugrabilo. Odbornik sam, član opštinskog odbora DS i član predsednikovog Saveta i, to mi je dosta. I ovako na politiku gubim mnogo dragocenog vremena, verujem ne uzalud. Rekao sam da neću da budem poslanik jer ja sam seljak, volim da proizvodim, a kad bih sedeo u Skupštini, od toga ne bi bilo ništa. Mene na imanju, iako imamo i radnike, nema ko da zameni.

Canina i Tomina ćerka Zorica udata je u selo Zablaće i živi na porodičnom imanju svog supruga Jovana Popovića, po tastovim rečima, takođe veoma uspešnog poljoprivrednika. Od njih Prelići imaju troje unučadi, devetnaestogodišnjeg Slobodana, učenika više poslovne škole, petnaestogodišnju Nevenu u prvom razredu srednje mašinske i desetogodišnjeg Nenada koji ide u treći razred osnovne škole. Kada dođe vreme za penziju, pitamo Tomu, ko će voditi njegovo domađinstvo.

- Nenad. Sve ću da ga naučim, kao što je i mene moj deda Borisav učio. On će da produži gde ja budem stao - kaže ponosno Tomislav Prelić, poljoprivrednik rekorder iz sela Baluge.