Tamara i Vanja Cvetkov: život je suviše kratak za crne misli, bez vedrine i radosti

Da se ovih dana nije pojavila vest i slika o bebi rođenoj sa nepunih šest meseci i 600 grama, negde u Južnoj Americi, koja je uspela da preživi, ko zna da li bi gotovo identična, ali mnogo dramatičnija priča "Ilustrovane Politike" od pre tri decenije, uopšte dobila svoj nastavak. Jer, dolazak naše "palčice" na ovaj svet pratila su takva uzbuđenja, za koja bismo, da smo ih gledali u nekom holivudskom filmu, kazali: "E, baš preteruju."

Zato nas nije mrzelo da prekopamo stare arhive, potegnemo stare veze, okrenemo neke brojeve telefona i saznamo šta je sa glavnim akterima naše tadašnje priče danas, posle toliko godina.

Ali, pre toga, prvo priča.

Sve je počelo pre gotovo trideset godina u Tuzli. Bio je devetnaesti oktobar 1977, kada je Tamara Cvetkov, rudarski inženjer iz Tuzle, u šestom mesecu dobila porođajne bolove i bila odmah smeštena na "ginekologiju B" tuzlanske bolnice. Da radosni događaj postaje drama, shvatila je kada se doktorka Nada Dorn, koja je stajala pored njenog kreveta, obratila dežurnoj sestri rečima: "Sumnjam da je dete živo. Dajte odmah indukciju."

Lekarske prognoze

Za vreme vizite na njen krevet je stavljena i nova bolesnička lista na kojoj je pisalo: pobačaj.

Posle dvadesetak minuta Tamara Cvetkov se porodila. Rodila je devojčicu. Nikada neće zaboraviti taj njen prvi plač koji je čula. S olakšanjem je shvatila da su lekarske prognoze pale u vodu. Taj "pobačaj" je plakao normalnim glasom tek rođene bebe, bio je, doduše, težak jedva 900 grama i dugačak samo 33 santimetra.

Tamara je bila presrećna. Ima već sina, a sada je rodila i ćerku. To je najviše i želela.

- Vidite - obratila se radosno doktorki - da je, ipak, živa.

- Da, ali je, nažalost, suviše mala i verovatno neće preživeti.

Te reči doktorke Dorn bile su kao hladan tuš za majku tek rođene bebe.

- Hoćete li je, bar, staviti u inkubator? - zabrinuto je upitala majka.

- Nažalost, ne, jer propis bolnice je takav da se bebe sa ovog odeljenja ne nose u inkubator - bio je doktorkin jedini odgovor.

Bebu je, potom, sestra u naručju odnela negde niz hodnik. A njen plač se sve više gubio od sobe u kojoj je iznurena, preneražena i uplašena od svega ležala Tamara Cvetkov.

Tog dana i u toku noći, iako je dobila visoku temperaturu od 40 stepeni, majka se neprekidno raspitivala o svojoj devojčici. Sestra, koja je tu noć dežurala kraj nje, ispričala joj je da je beba stavljena u jednu sobu, u kojoj, istina, nema inkubatora, ali da se o njoj vodi računa.

- Ništa ti, Tamara, ne brini - govorila je sestra. - Beba je živahna. Ja verujem da će ostati živa. Baš sada sam bila dole i dobro je utoplila.

Tu dugu i beskrajnu noć Tamara neće nikada zaboraviti. Jedva je sačekala da svane i da se doktorka pojavi u sobi.

- Hoćete li moju bebu slati u Beograd? - upitala je puna nade.

- Pa ne znam da li će od svega nešto biti - dobila je neodređen odgovor. - Prvo mora da je pregleda pedijatar, pa ako bude sve u redu, onda ćemo je poslati.

Na ivici nervnog sloma

Vanja Cvetkov u inkubatoru: umorna i sanjiva od svega što joj se dešavalo

Ovo je za nesrećnu majku bilo previše. Beba joj je još od juče van inkubatora, bez prave nege, prepuštena slučaju i samoj sebi da se onako majušna bori za život. Zar taj ceo dan i noć, koliko ta bebina borba za život traje, nisu garancija da je jaka i da može da preživi. Zašto je pedijatar nije pregledao juče da to utvrdi, nego danas, kada su joj šanse da preživi pet puta manje.

Tamara je počela da plače. Kroz suze je zahtevala da se odmah pozove njen muž i da će oni sami odneti bebu za Beograd.

Bila je na ivici nervnog sloma.

Pedijatar je tog jutra, ipak, pregledao bebu i kako je još bila zdrava i vitalna, odlučeno je da se hitno pošalje u beogradsku Specijalizovanu bolnicu za nedonoščad u Tiršovoj ulici.

Zadatak da nosi bebu dobila je medicinska sestra Kata Josić. I tačno u 9 sati i 10 minuta, tog 20. oktobra 1977, sanitesko vozilo je iz Tuzle krenulo za Beograd.

Taj put, međutim, koji bi trebalo da traje dva sata, pretvorio se u pravu noćnu moru.

Atomobil im se pokvario nedaleko od pruge kod Kuzmina. Uzalud je vozač Adem pokušavao da ga pokrene. Beba koju je Kata Josić stiskala na grudima da je što bolje zagreje, tiho je ječala. Voda u termosu se sve više hladila. Hoće li stići na vreme. Ječanje je postajalo sve tiše.

U očajanju, Kata je uzela bebu u naručje koju je, ni sama ne znajući zašto, počela da zove Vanjice, i ostavivši Adema da popravlja auto, odjurila u prvu kuću koju je videla, desno od pruge. U kući je živeo starac sa ženom. Ispričala je svoju muku i trku sa vremenom. Starica je odmah naložila peć, soba se brzo ugrejala, Kata je prepovila bebu na kuhinjskom stolu, sipala toplu vodu u već ohlađeni termos, posle čega je Vanjica odmah zaspala. Sada su čekali Adema, koji je od starca pozajmio bicikl da ode u Sremsku Mitrovicu i nađe mehaničara. Gotovo dva sata su ga čekale. Nije ga našao. Pokušao je ponovo sam da reši kvar. I, za divno čudo, automobil je nekako upalio. Kata je neprestano gledala na sat i tešila bebu u naručju: "Izdrži, Vanjice. Još malo, pa si spasena..."

Već su vozili autoputem, kada se automobil opet pokvario. Šta sada. Svaki minut je dragocen. Hoće li uopšte uspeti, ili su sve ove muke da se dokopaju Beograda uzaludne. Bili su prešli tek nekoliko kilometara od pruge kod Kuzmina. Autoputem su jurili automobili. Kata Josić je odlučila. Izašla je iz sanitetskog vozila i sa bebom u jednoj i bocom kiseonika i torbom u drugoj ruci i stala pored puta. Neko mora da im stane.

Bezdušni taksista

Prvi rođendan: sa tatom Zoranom i mamom Tamarom

Napolju je bio hladan i tmuran oktobarski dan.

Prvi automobil je samo dao migavac i obišao ih. Za njim drugi, pa treći, petnaesti, dvadeseti... Za pet minuta, koliko je stajala sa bebom u naručju, tridesetak automobila je, ne smanjujući gas, prošlo kraj njih.

Vanjica je opet sasvim tiho ječala. Kata Josić nije više imala nikakvog izbora. Ako ne zaustavi neki automobil, beba će joj umreti u naručju. "Izdrži, Vanjice, molim te, izdrži", ponavljala je u očajanju. I stala nasred druma.

Zaustavio se autobus šabačke registracije. Kada su čuli o čemu je reč, vozač i kondukter su odmah pomerili putnike sa prednjih sedišta i napravili mesta za Katu i bebu. Vozač je uključio grejanje i stisnu gas . Konačno su na putu ka Beogradu.

Od Rume ih je, uz svu zebnju da li će stići na vreme, pratila i kiša.

Vanjino ječanje je bilo sve nečujnije, pa joj je Kata u autobusu dala kiseonik.

U Beogradu je lilo kao iz kabla. Kada je sa bebom u naručju izašla iz autobusa, kiša se slivala niz stakla Katinih naočara. Pred autobuskom stanicom taksista crvenog "fijata 1300" kaže: "Ne palim motor za trista metara." Kata ne može da veruje. "Molim vas, umreće mi dete", preklinje ga. Taksista kamenog srca i ne odgovara. Njegov kolega pristaje da ih vozi. Stižu pred Dečju hiruršku kliniku u Tiršovoj. Pogrešna zgrada. Ona za nedonoščad je negde dole. Kata ostaje sa bebom na pljusku i deset dinara u xepu. Više ne može ni taksi da zaustavi. Srećom, znala je da je klinika tu u blizini. I ona i beba bile su potpuno mokre i smrznute kada je Kata najzad ugledala veliko drvo na uglu, i dobro poznatu starinsku kapiju Bolnice za nedonoščad u Tiršovoj. "Stigle smo, malena, stigle smo, moja Vanjice... Sada će sve biti u redu", tešila je sa suzama u očima hrabra medicinska sestra bebu koja više nije ni ječala.

Na Beograd se spuštao mrak. Već je bilo prošlo pet po podne.

Borba za život

Nisu se razdvajale: Kata Josić, hrabra medicinska sestra iz Tuzle sa svojom Vanjicom

Beba je u bolnicu stigla u teškom stanju. Jedva je davala znake života. Tiho je stenjala. Lice joj je bilo modro, a telo natečeno. Tokom ovog osmočasovnog putovanja, izgubila je dvesta grama na težini. Kada joj je izmerena temperatura, jedva je imala trideset stepeni. Uza sve to i teško zapaljenje pluća, tešku anemiju... Odmah je počela da prima transfuziju. Prvu od četiri. A u njen karton je upisano tačno dvanaest dijagnoza!

Vanjica je više od deset dana lebdela između života i smrti, lekari su sumnjičavo vrteli glavom, da bi tek posle mesec dana doktorka Vera Kojić, koja je o Vanjici brinula od prvog trenutka dolaska u Tiršovu, s osmehom saopštila: "Danas možemo slobodno da kažemo da će živeti!" Preživela je, objasnila je doktorka, najviše zahvaljujući svom majušnom ali zdravom organizmu i neverovatnoj upornosti medicinske sestre Kate Josić da je po svaku cenu što pre donese u Beograd.

Doktorka Kojić nam je tada dozvolila da je fotografišemo.

Vanjica na tim fotografijama, načinjenim pre trideset godina, izgleda sanjivo. Zato što je još bila umorna od dramatične borbe da preživi, od dugog, iscrpljujućeg puta, hladnoće, kiše i nesavesnog taksiste u crvenom "fijatu 1300", na beogradskoj autobuskoj stanici.

Na toj fotografiji već ima 1.500 grama. A kada napuni 2.500 grama, moći će da je zagrli i majka kojoj je to, za sada, uskraćeno.

Od ove priče je prošlo gotovo trideset godina.

Kada smo ugovarali razgovor sa Vanjom Cvetkov, novinarkom TV "Pinka", jer ona je, u stvari, bila ta majušna "palčica" o kojoj smo pisali, bili smo nestrpljivi da je vidimo kako danas izgleda. Da saznamo šta se dešavalo posle izlaska iz bolnice. Da li je ta njena dramatičan borba za život ostavila nekog traga? Šta se desilo sa Katom Josić! I kako uopšte danas živi neko, kome su, još u času rođenja, gotovo zabranili opstanak na ovom svetu?

Izdaleka, onako zagrljene, ličile su na dve drugarice. Tek kada su prišle, videli smo da je Vanja došla sa majkom Tamarom.

- Priznajte da ličimo - počinje Vanja sa osmehom i odmah zagrli majku poljubivši je u obraz.

Traži se sestra Kata

„Nedonošče” sa mamom posle tri decenije

Razgovaramo o onim, ali ovim vremenima. Porodica Cvetkov se iz Tuzle odavno preselila u Beograd. Pored Tamare i Vanje, čine je još otac Zoran i šest godina starijij brat Goran. Vanja je u tridesetoj već tetka. Nije udata, nema dece, ali ima sestrića Luku koga obožava. Završila je fakultet, diplomirani je novinar. Čak je i magistrirala. Radi kao novinar na TV "Pinku" u emisiji "Magazin in" Sanje Marinković. Uz to putuje po svetu. I piše reportaže. Novinarstvo je njeno opredeljenje. Sa tatom voli da sadi baštu kraj vikendici, da spremaju zajedno roštilj. Kaže: u duši sam avanturista i volim uglavnom razne nedođije: "U tome uživam."

- Nisam još srela nekog sa toliko životne radosti koliko toga u sebi ima Vanja - pokušava da je objasni majka Tamara. - Ona je upravo ono što sam i želela. A želela sam devojčicu, da to nije bilo normalno. Zato je i preživela. Onda su govorili da je to čudo. A ja sam znala da hoće. Za mene je čudo bilo i što je kao nedonošče provela puna četiri meseca u inkubatoru, bez ikakvih posledica, što se bebama kada su toliko dugo pod kiseonikom retko dešava.

Vanja, pak, na svoj dramatični dolazak na svet drukčije gleda.

- Ja to moje rođenje nikada nisam krstila nekom dramom, već holivudskom pričom - kaže s osmehom. - Tako i danas mislim. I svima kažem: ja sam odmah po rođenju bila poznata glumica. Pisale su novine o meni. Imala sam dve ili tri godine kada mi je mama ispričala kako me je rodila. I znam da sam godinama pred spavanje terala mamu da mi priča tu priču, sa svim detaljima. Tek onda bi zaspala.

Kata Josić je postojala u njihovim životima sve do rata.

- Bila nam je kao član porodice - kaže Tamara. - Viđali smo se, dolazila je na sve Vanjine rođendane, pričala joj do u detalje to njihovo putešestvije do bolnice u Beogradu, ali je od rata sve prekinuto. Niti znamo gde je, niti šta je sa njom. Ali ćemo pokušati svakako da je nađemo.

Mogu li se prekinuti životi opet nastaviti. Vanja je ubeđena da mogu.

- Ja se uvek nečemu nadam - kaže iskreno. - I nikada ne dozvoljavam crnim stvarima da me obuzmu. Kada me pitaju: kada ćeš da se udaš, odgovaram: kad u moj život naiđe neko tako savršen kao što je moja mama. Tada ću se sigurno udati za njega. Moj životni moto je da nikako nemam vremena za tugu, jer mi je za sreću potreban svaki minut. Ja jednostavno živim za to.

Tako, posle trideset godina, govori ona umorna i napaćena beba iz inkubatora, za koju su svi strepeli: hoće li preživeti.