Selo Binovce

Selo Binovce, opština Surdulica, ima dvestotinak kuća, oko hiljadu duša. Pola je romsko, a pola srpsko, ali selo nije podeljeno po boji kože ni po sokacima, svakom je komšija ili Rom ili Srbin. Binovčani su, tu dileme nema, bez obzira da li se bave poljoprivredom ili trgovinom, duvanom ili pak duvaju u trubu vikendom po Beogradu, domaćini ljudi. Ali sve ovo ni izdaleka ne bi bilo dovoljno, takvih sela u dolini Vrle ima na desetine, da se Binovce pojavi u novinama, da baš tu ne živi, on je sam sebe tako nazvao, Bombaš Trifun. Nema šta, on je zvezda sela. A postao je to ne svojom voljom niti nekim posebnim darom, već mu je ta titula pala s neba. Iz aviona NATO-a, pravo u njegovo dvorište. Od tog 29. maja 1999. godine Trifunu Mitiću se promenio život. Neželjeni gost u dvorištu postao je njegova opsesija, usud. Bomba ga je, kao ljubomorna žena, odvojila od sveta i najrođenijih.

Bombaš Trifun ispred svoje kuće

- Ovde živimo ja i Trifun - smeje se krepki sedamdesetpetogodišnjak dok nas dočekuje u svom dvorištu. - Unuka Anita došla u goste. A komšije zbog vas novinari. Vako gi nema.

Dobro, gde ja ta bomba, prelazimo odmah na stvar.

-Evo gi - penje se Trifun poviše kuće i pokazuje na rupu ispod brda, punu vode. Da je zemlja sa brda koja se stalno odronjava ne bi zatrpala, Trifun je stranu podupro gumama. Očekivali smo da ugledamo telo bombe kako se belasa pa u neverici pitamo našeg domaćin da li je on siguran da u toj rupi nešto ima.

Trifun je već iskopao krila a ni telo bombe, tvrdi, nije daleko

- Sto posto - kaže Trifun odlučno i pokazuje na zid kuće. - Ene gi peraje što sam gi izvadio.

I stvarno, ispod streje stoje siva metalna krila bombe. Poveći komadi od oko pola metra. Na njima se ne vidi nikakva oznaka, ni broj. Raspitujemo se za detalje kako se bomba obrela baš tu, gde je Trifun bio tada, je li bilo koga u kući.

- Pala je oko tri sati po podne na prolećne Zadušnice. Baba, sin Dragan i ja bili u polju. Snaja Jasmina i mali Nindža, unuče godinjak, ostali u kući. Prvo je pala jedna, gore, jedno dvesta metara odavde i eksplodirala. Ova nije - priča Trifun. - Snaja i unuče otad više ne dolaze. Ne sme da dođu. Ali mi slavimo taj dan, što su živi ostali. Odma posle, baba mi se razbole i umre. Umre od stra.

Život mi nije mio

Trifun sa komšinkama Radomirkom, Demirankom, Grozdanom i unukom Anitom

Komšinice Radomirka Petrović i Kruna Petković potvrdno klimaju glavom.

- Znaš, ćero, kako je bilo - dopunjuje Radomirka. - Kad je pukla ona gore, sto metar uvis bila pečurka. Treslo se na našu kuću, eno je dole, i prozori i vrata. Reko, gotovi smo sad. Srećom niko nije poginuo. Kad je pala ova ovde, opet se sve zatreslo, alž ne bi pečurke. Dođo ja ovde, brzo se skupilo celo selo, unuče pišti, snaja ne zna za sebe. A Verica, žena mu, jes, od stra umrla. Sigurno od stra.

A što su baš ovde gađali?

- Tu pozadi iza kuću, tu je bila vojska. Tu su držali kujnu - kaže Trifun.

Hteo je Trifun odmah po okončanju rata da krene u potragu za bombom. Ali Verica mu nije dala ni da priđe blizu, a kamoli da kopa. Ipak, kad bi ona negde otišla, on bi malo čeprknuo krampom i lopatom. U ofanzivu je, kaže, krenuo pre dve godine.

- Ja sam odlučio da stignem do nju. Meni mi život nije mio. Robijaš pa se zna, osuđen na deset-petnest godina, pa ide slobodan. A ja ovako doživotno od stra da sedim. Ko robijaš. Ajde da je bomba tamo negde u polju, ja ne bi pravio pitanje uopšte. Toliki su dolazili i ništa, tako si ostaje. Kažu, nismo mi nadležni. Pisao sam i gospodinu Čoliću, kod Pavkovića je sin išao lično. Niš i ništa. Više ne znam kome da se obraćam. U ovi poslednji dokument što mi javni tužilac poslala kažu armija treba, finansija velika, oko 100.000 evra.

Pretili mu zatvorom

Trifun ne zna ništa o bombama. Tačnije, i što je znao, zaboravio je. Služio je vojsku u artiljeriji, bio nišandžija, u Beogradu, pre 53 godine. A ovi što su dolazili kažu li da li je opasna, kolika je i kakva?

- Ne znaju ni oni. Ja im kažem ako je bezopasna nek mi napišu da je tako. Ovaj što je dolazio iz vojske, iz okruga Pčinjskog, iz Vranje, kaže: «Mi smo gi nalazili na po osam metara.» Ova moja nije mnogo daleko, pretpostavljam tu je za jedno dva metra. Ja idem po trag od nje. Ona tačno ima vođenje, meka rastresena zemlja, ja idem po trag. Idem prvo sa lopatom onda proširim. Mene je samo da ne uništim traktor i priključke. Tu mašine imam, cirkular, abrikter. A za mene, nema ni da osetite.

Alat za iskopavanje ne mora da kupuje jer u svom duganju sve sam napravi

Kopanje je trenutno obustavio zbog poljoprivrednih radova. Trifun Mitić je penzioner, kvalifikovani kovač po struci, ima šest hektara zemlje, dve krave koje muze i daje mleko, osamnaest dinara po litru, dve krmače, ima i duganj, u prevodu kovačnicu. Da bi sve poslove stigao da obavi, ustaje u pola četiri ujutro i, radi sve do mraka. Zbog silnih obaveza i otkopavanje bombe se oteglo. A malo i zbog komšija koji, čim vide da Trifun isteruje zemlju na put («Toliko je zemlje iskopao, da je od staze napravio put da kamion može da prođe», kaže Radomirka), zovu miliciju.

- Jedan dan tri put dolazila milicija. Šta radiš? Kopam. Zašto? Ja sam se obraćao svima, niko ne preduzima meru i rešio sam sam da gu tražim. Pa, smeš li? Mene me nije stra. Moraš da prekineš! U moju avliju ću da radim šta oću, ne vređam nikoga, nikoga ne uznemiravam. Ode taj, dođe drugi, ja sve isto pričam. Treći put dođe komandir milicije. Molim te, nemoj da kopaš. Mene me ne interesuje, ja sam reskirao život, kažem mu.

Je li mu milicija pretila zatvorom?

- Pretio jedan. Reko fala. Da me zatvoriš, će da imam tamo društvo da razgovaram s koga. Ovde kad sam, sa sobom razgovaram.

Da li se ljuti na komšije što zovu miliciju?

- Ne. Ja ih još podgovaram da idev da urgira.

- Ja nisam, Trifune - kaže Radomirka.

- Čim vidiš, ti zovi - čika je Trifun.

- Ne damo mi da kopaš. Će da poginemo, svi smo tu blizu - kaže Demiranka Selimović koja je, čuvši da dolaze novinari, do Trifuna svratila sa ćerkom od devera Grozdanom. Devojčica samo ćuti i sluša razrogačenih očiju.

- Ću da pitam vas da l’ ću da kopam - uporan je Trifun. - Baš gi koga briga, mene se našlo, drugim nije.

- Ne mož da te nije briga. Oćeš sa kopanje da iseliš selo il’ svi da izginemo - ne da se ni komšinica Kruna Petković.

Prazna obećanja političara

Anita dodaje da su uoči svakih izbora dolazili stranački kandidati i redom obećavali da će, čim oni doću na vlast, da izvade bombu. Posle ispadne: obećanje, ludom radovanje.

- Ja sam bila vodeći čovek u selu, osam godina delegat u skupštinu, kao dobar poljoprivrednik, i četiri godine u komitet i predsednik mesne zajednice. Tada smo doveli i struju, i vodu, i telefon. Sada niko ništa ne radi - vajka se Radomirka koju Trifun zove Milka Planinc.

Deca Trifunova, sin, dve ćerke i dva unuka, žive u Surdulici. Na našu opasku da bi bilo jednostavnije da on ode da živi kod njih pa nek selo radi sa bombom šta hoće, on odrično vrti glavom:

- Ne, ne. Će me baba traži tu. Tu me ostavila i tu moram da budem. Neću nigde odavde.

- Ja ne bi mogla da zaspijem od stra, ne znam kako on - kao za sebe kaže Kruna.

Ovde, na 45 koraka od Trifunovog kreveta, bomba je ušla u zemlju

Trifun spava u pomoćnoj zgradi, jer je kuća napukla od kada je bomba pala u dvorište. Izbrojali smo, od njegovog kreveta do one rupe gde je ušla bomba, u pravoj liniji, ima 45 koraka.

- Možda i spavam na njom, ko zna?! Al’ spavam si ko jagnje - kaže Trifun.

Ako na kraju i iskopa tu bombu, šta će sa njom da radi?

- Prvo da se slikamo - smeje se Trifun. - Će gi pozovem armija da gu izvadi ako oće.

Bombo moja pređi na drugoga

Od kada je u proleće prošle godine po prijavi građana milicija prvi put izašla na lice mesta u Binovce kod Trifuna Mitića i izveštaj o tome podnela opštinskom javnom tužiocu u Surdulici, Danijela Trajković ne prestaje da piše pisma i traži nadležne za ovaj slučaj.

- Nema nikakve sumnje da postojanje bombe u dvorištu Mitića može da izazove opasnost za ljude i imovinu većeg obima. Pokušala sam da utvrdim ko je odgovoran što bomba nije uklonjena, ko je nadležan da je izvadi, demontira i uništi ili odveze na bezbedno mesto - kaže javni tužilac Danijela Trajković. - Prvo sam se obratila Vojnoj policiji u Vranju, a oni me dopisom uputili na Odsek za odbranu Pčinjskog okruga. Oni su kao nadležnog označili načelnika za ovaj okrug Dragčeta Stanojkovića, a on rekao da je još 1999. godine slučaj prijavio nadređenima i uputio me na Upravu za odbranu. I njima sam se obratila, a oni opet otpisali da nisu nadležni i uputili me na Centar za razminiranje Republike Srbije. Naravno, i njima sam poslala dopis u januaru ove godine, a oni mi odgovorili dve nedelje potom i, zatvorili krug.

U odgovoru Centra za razminiranje, između ostalog, piše da oni u sistematizaciji radnih mesta nemaju izvršioce za obavljanje razminiranja niti se u republičkom budžetu izdvajaju sredstva za te potrebe te stoga Centar ne može obaviti detekciju, otkopavanje i uništavanje avionske bombe u Mitićevom dvorištu. Takođe piše i da «Centar, za sada, nije u mogućnosti da odgovori na pitanje kada će biti obavljeno ispitivanje i utvrđivanje da li na imanju gospodina Mitić Trifuna iz sela Binovce postoji neeksplodirana avionska bomba i kada će biti obavljeno iskopavanje i uklanjanje bombe, ukoliko se tamo nalazi. Centru nije poznato zbog čega pripadnici vojske nisu uklonili bombu sa navedene lokacije kao što su to činili u drugim slučajevima u kojima su utvrdili njeno postojanje».

Novac glavni problem

Projektili raznih vrsta koje je NATO tokom bombardovanja 1999. godine «posejao» po Srbiji nalaze se na poljoprivrednom zemljištu, u naseljima, ruševinama zgrada, na planinama, u Savi i Dunavu. Do sada je pronađeno i uništeno 4.093 raznih vrsta protivpešadijskih i protivtenkovskih bombi i 188 kasetnih bombi. To je ukupno koštalo oko pet i po miliona evra. U prvom slučaju razminirano je gotovo dve trećine površina, a kada je reč o kasetnim bombama očišćena je tek jedna desetina minirane površine.

Prema podacima Centra za razminiranje pretpostavlja se da se avionske bombe težine i do 930 kilograma i drugi projektili velike mase nalaze na 43 lokacije (među njima su i Binovce), u zemlji na dubini i do dvadeset metara kao i da ih ima u koritu Save i Dunava. Cena uklanjanja jednog projektila, u zavisnosti od specifičnosti lokacije, kreće se od 100.000 do 200.000 evra. Do sada je pronađeno sedam avionskih bombi, a da bi se one locirale i učinile bezopasnim, utrošeno je 1.700.000 evra.

Sredstva za razminiranje najvećim delom obezbeđena su donacijama preko Međunarodne fondacije za razminiranje ili, kao što je slučaj sa avionskim bombama, Dunavske komisije. U Centru za razminiranje ističu da je glavni problem nedostatak novca, da se Srbija, kao i sve zemlje u regionu koje imaju minirana područja, oslanja na donacije, a da donatori određuju koju lokaciju će čistiti. Činjenica je da donatori najveću pažnju poklanjaju razminiranju minskih polja i čišđenju kasetnih bombi, dok za uklanjanje avionskih bombi i drugih projektila koji se nalaze u zemlji na većim dubinama još ne pokazuju interesovanje. Izuzetak je Dunavska komisija koja je finansirala čišćenje Dunava kod Novog Sada.

Milica STAMATOVIĆ
Snimio Vladimir MARKOVIĆ

Samo po PS

Uništavanje neeksplodiranih projektila nije samo rizičan već i skup posao. Kako nam je objasnio Srećko Gavrilović, načelnik Odseka za neeksplodirana ubojita sredstva pri Ministarstvu odbrane Republike Srbije, da bi se ispoštovala kompletna procedura, a to je obavezno jer ovde improvizacije nema, potrebno je angažovati veliki broj ljudi iz različitih ustanova. A poštovanje pravila službe košta. Jer, sem njih, kojima je to posao, na teren moraju da izađu dva policijska automobila, sanitetsko vozilo i vatrogasci. Ekipe moraju da budu prisutne bez obzira da li se projektil uništava na mestu gde je nađena ili je neophodno da je prevezu do poligona. Ljudi koji se bave ovim poslom shvataju nervozu građana koji ponekad i godinama čekaju da se neki projektil uništi, ali napominju da taj visokorizičan posao radi mali broj ljudi. S druge strane, građani svakodnevno prijavljuju nove slučajeve, pa ekipe stručnjaka prave listu prioriteta prema stepenu ugroženosti stanovništva. O tome koliko je ovo obiman i ozbiljan posao govori i podatak da u svakom trenutku oko hiljadu neeksplodiranih sredstava čeka na uništenje.