Kao juniorski i omladinski reprezentativac Srbije, vaterpolista Filip Filipović (20) osvojio je sve što se osvojiti može. A kada je u pitanju seniorska reprezentacija, i tu je na dobrom putu da postane legenda. Jer, ono što je on učinio uzima se kao reper za sve buduće reprezentativce. Sa duplim prelomom vilice, još nedovoljno oporavljen, tražio je da igra za svoju zemlju. Svetska liga je osvojena, a Filip je izabran u idealnu petorku turnira.

- Bilo je izuzetno teško, tempo utakmica je bio šest dana šest utakmica. Meni koji dva meseca nisam zaigrao ni jednu pravu utakmicu je to bio vanserijski napor, a time mi je i draže ovo zlato koje smo osvojili.

Filip priznaje da je za njega juniorska selekcija predstavljala jedan vid dokazivanja. Mesto u A timu zaslužio je još u Kranju 2003. sa 16 godina.

- Izuzetno mi je drago što sam u mogućnosti da dosta pružim u reprezentaciji i mislim da mogu još dosta da pružim i da pomognem svojim saigračima, a titule govore o kvalitetu cele ekipe.

Udarac na treningu

Kada su golovi u pitanju Aleksandar Šapić je neprikosnoven, Filip to i sam ističe, iako ga mnogi već smatraju naslednikom najboljeg svetskog strelca.

- Aleksandra Šapića teško ko će moći da nasledi i to svi znaju. Takav talenat, takav osećaj za golove retko ko ima, ali ja ne idem u tom pravcu. Želim da preuzmem lidersku poziciju u ekipi, gde ću moći da nosim igru i da radim ono što rade Aca, pre svega Vlada Vujasinović. Znači, da odlučuju ove najteže utakmice, gde kada ne krene zna se koga mora da krene i na koga mora da se odigra.

Ono što je zadivilo i srpsku i svetsku javnost je neverovatna želja i volja mladog vaterpoliste da se uprkos teškoj povredi, koja mu je na neki način ugrozila karijeru, pojavi na takmičenju za Svetsku ligu. Oni sportisti koji olako shvataju pozive svojih selektora, mogli bi mnogo da nauče od mladog vaterpoliste.

Iako do sada nije pričao o povredi, za naš list otkrio je šta se desilo na utakmici sa Italijom u Novom Sadu.

- To je bio naš prvi zajednički trening. Od samog početka bila je prisutna neka nervoza i mogu slobodno da kažem netrpeljivost između ekipa. Bilo je, možda, nekih varnica, a sve se desilo u završnim minutima treninga ispred našeg gola. - objašnjava Filip. - Imali smo duel pod vodom, a kada smo izašli na površinu ja sam ga verbalno i fizički opomenuo, ali nikako u tom intenzitetu koji bi nagovestio neku tuču. Jednostavno sam hteo da mu stavim do znanja da ne treba to da radi, jer smo na treningu. Onda su momci koji su sedeli na klupi ustali i viknuli „Filipe, polako, trening je“, ja sam se okrenuo ka njima da im objasnim da nemam nameru nikoga da povredim. Italijanski igrač je prišao u trenutku kada sam pričao i udario me tom jačinom da mi je vilica pukla na dva mesta.

Nakon povrede Filip je imao tešku operaciju. Neko ne bi pomislio ni da uskoči u bazen, a on je svesno sve žrtvovao da bi igrao za reprezentaciju.

- Sada pričam o tome, a dok se nije sve završilo nisam hteo to da ističem. Retko ko bi i u šali pomislio da igra, a ja sam duboko verovao da sam sposoban da se oporavim i pomognem svojoj ekipi. Igrajući ligu bio sam svestan da mi karijera visi o koncu i da, ako se desi nešto loše, samo ja ću biti na gubitku. Zaboravili bi me mnogo brže nego što su me zapamtili. Shvatio sam da ne smem da se plašim jer onda ne mogu da se posvetim igri.

Ninine suze

Filip ima dve sestre. Stariju Anu koja ima 21 godinu i Ninu od dve godine. Nina je njegovom ocu Miladinu ćerka iz drugog braka, ali Filip nikome ne dozvoljava da je nazove njegovom polusestrom. Toliko je vezan za nju, da mu oči iskre kada priča o svojoj princezi. Ne razdvaja je od starije sestre, ali sa nekom setom u glasu, priznaje da mu je teško što starijoj sestri Ani nije mogao da se posveti koliko je želeo.

- Odrasli smo zajedno ali kada sam počeo da treniram vaterpolo naši putevi su se razišli. Imao sam tu nesreću da nisam mogao da joj posvetim dovoljno pažnje. Drago mi je kad osetim da je ona to pobedila, da je shvatila da ja zaista imam ogromne obaveze i da su dela koja ja činim dobra i za nju. Ne smem da zaboravim Ninu, ona je trenutno velika figura u mom životu i uvek me oraspoloži i razneži. Kad mi pukne film od svega odem da vidim nju. Dok smo boravili u Berlinu puštali su film sa nekog dešavanja, ona je videla mene i počela da plače. Jako mi je upečatljivo kada dete od dve godine koje kad vidi brata počne da plače. Svesna je da joj brat nedostaje.

Pre dve godine Filip je kod beogradske Arene imao sudar vozeći skuter. Iako je nakon sudara završio u Urgentnom centru i neko vreme bio van bazena, to ga nije odvojilo od omiljenog prevoznog sredstva. Brzina za njega predstavlja najbolji način da probudi adrenalin.

- Volim brzu vožnju, taj adrenalin, to me nekako diže i daje snagu za sve što radim tokom dana.

Ono o čemu mladi vaterpolista ne voli da priča je privatni život. Rekao nam je da ima devojku, ali da ga trenutno najviše zanima da se odmori, bude uz nju i posveti joj malo više vremena. Misli da nije potrebno da se medijski eksponira i slika sa njom, jer to je njegova intima.

- Ja sam pre svega sportista i ono gde volim da me slikaju to je na terenu u vodi, kad pobeđujemo, kad dajemo golove, kada je ta atmosfera na vrhunskom nivou. To što se dešava, dešava se, priđu mi devojke, ali to je moja privatna stvar i ne želim nešto preterano da pričam o tome. Samo želim da svoj privatni život i svoju intimu ostavim po strani.

Kada smo ga zamolili da nam opiše sebe u nekoliko rečenica Filip je rekao sledeće:

- Vodim zaista zdrav život. Ponekad izađem sa društvom vezanim za sport, a sa prijateljima van sporta pričam o nekim drugim temama, viđamo se na drugim mestima. Umem da se rastužim, nije da ne umem. Poslednje što me je rastužilo je kad sam čuo da se povredio moj drug Nikola Rađen. Seo sam i deset minuta razmišljao zašto se to dešava. Voljene osobe mogu da me rastuže i iznerviraju, to je ono što može da me izbaci iz koloseka. Da me nasmeje i oraspoloži može isto ono što može i da me rastuži. Isti ti ljudi do kojih mi je izuzetno stalo.

Nikud iz Beograda

- Ne slušam tešku muziku kao što je tehno muzika, ne slušam narodnu sem nekih starijih pevača. Slušam uglavnom stranu muziku, haus, volim rok izuzetno, i to rokere starije generacije. Što se tiče filmovam volim one koji me dotaknu u nekim sferama, gde vidim neku ideju i neku poruku. Ne volim lagane filmove koji jednostavno prođu, volim trilere. Izuzetno vodim računa o garderobi, trudim se da pratim modu. Ponekad volim nešto šarenije, mislim da odeća uliva dosta samopouzdanja i sigurnosti. Ako se osećaš udobno i sigurno u toj odeći sve ostale je splet okolnosti, sve posle krene i ide svojim tokom, zadovoljan si. Odeća je bitan faktor ljudi koji se pojavljuju u javnosti.

Prošao je Evropu i svet, video mnogo toga, ali Beograd je njegov grad. Zbog ulica koje noću sijaju, zbog ljudi, zbog slobode koju u njemu oseća.

- Beograd je mnogo slobodniji od drugih gradova, ljudi su drugačiji, sistem življenje i postizanja nekih stvari koje želiš je mnogo lakši. Često kada se uveče vraćam, razgledam grad i vidim da retko gde mogu da se osećam tako lagodno i tako slobodno, tako lepo kao u Beogradu.

Kada je karijera u pitanju, najviše bi voleo kada ne bi morao da napusti Beogra. Ipak to je prilčno teško, ukoliko želi da obezbedi egzistenciju na duže staze.

- Video sam da Evropa nije tako blistava i lepa kako je predstavljaju na razglednicama. Mislim da situacija nije tako sjajna ni preko granice, ali drugi možda imaju mnogo lepšu šminku, pa neke stvari mnogo lepše maskiraju. Možda će neka materijalna situacija preovladati, verovatno sledeće sezone, jer moram da mislim na sebe, na svoju porodicu koju danas-sutra ja moram da izdržavam. Neću prepustiti da događaji mene stižu, a da sam ja nespreman.